Kradljivci prošlosti

Pominjanje arheologije i arheološkog nasleđa kod većine ljudi budi asocijacije na avanturu, izgubljena blaga… a kod ne malog broja, naročito u Srbiji, i na mogućnost brze i lake zarade. Godinama unazad, u celoj Srbiji, kada ljudi čuju da sam arheolog, najčešće mi, onako uzgred, spomenu da poznaju nekog našeg „kolegu“ koji detektorom pretražuje po okolini. Retki su oni koji pri susretu sa nama, arheolozima, znaju da postoji razlika između arheologa i „kolega“ tragača.

Nedavno je najšira javnost putem medija mogla da sazna da ta razlika i te kako postoji. U opsežnoj akciji policije, na teritoriji cele Srbije, priveden je veći broj osoba koje su ilegalno tragale za arheološkim artefaktima. U službi zaštite kulturnih dobara radim od 1996. godine i ne sećam se da je ikada sprovedena ovako opsežna policijska akcija sa ciljem zaštite arheološkog nasleđa i sankcionisanja osoba koje to nasleđe skrnave.

PET GODINA ZATVORA

Prekopavajući arheološke lokalitete, oni nisu samo protivzakonito prisvajali predmete, već su ih potom i prodavali. Da bi došli do bilo kog od tih predmeta, oni su uništili i deo arheološkog lokaliteta. Upravo se tu krije najteži prestup koji su počinili – „neovlašćeno izvođenje arheoloških istraživanja“, za koje je u Krivičnom zakoniku Republike Srbije zaprećeno kaznom do pet godina zatvora.

Vest o policijskoj akciji privođenja „tragača“ i preprodavaca arheoloških

predmeta najšira javnost je u najmanju ruku čudno prihvatila. U najvećem broju komentara na portalima i društvenim mrežama ljudi su se čudili i pitali zbog čega bi tako nešto bilo kažnjivo? Neobaveštenost po tom pitanju je prisutna u svim sferama društva u Srbiji. Zbog toga je Srpsko arheološko društvo, uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture, pokrenulo projekat „Podizanje svesti o značaju arheološkog nasleđa“.

Zbog čega zakoni tako oštro sankcionišu neovlašćena arheološka istraživanja? Arheološki lokalitet koji se nalazi ispod zemlje nije samo prost skup predmeta koji čekaju da ih pokupi prva osoba koja na njih naiđe, već predstavlja gotovo neiscrpan izvor za proučavanje prošlosti. Arheološka istraživanja se izvode pažljivo, po strogim metodološkim pravilima, i mi iz arheološkog lokaliteta ne čupamo predmete, već pokušavamo da rekonstruišemo način života i razmišljanja u prošlosti. Mi istražujemo ceo kontekst, a ne samo pojedine pojave ili predmete. Arheološka istraživanja u velikoj meri podsećaju na veoma komplikovan forenzički pristup – beleže se položaji i odnosi svakog detalja, predmeta, kakvoće zemljišta, uzimaju se uzorci za paleobotaničke, arheozoološke, antropološke, DNK analize i još mnogo šta drugo. Veoma je bitno da je arheološki lokalitet pretrpeo što manja oštećenja, koja mu nanosi već i sam protok vremena.

Kada tragači i preprodavci antikviteta prekopaju lokalitet, uništava se primarni kontekst, a time i mogućnost da nam lokalitet pruži valjane informacije. Zamislite neko mesto savremenog zločina, u nekom stanu gde svaka sitnica i ostatak organske materije predstavljaju potencijalni trag za istražitelje. I zamislite da se dozvoli da u taj stan najpre uđu „ljubitelji“ policijskih istraga, pokupe šta im se sviđa, isprevrću stvari, kontaminiraju prostor i kažu: „Mi smo otkrili mesto zločina, malko smo vršljali pa sad nek nam policija bude zahvalna što smo ih pozvali.“

Tako nama izgledaju arheološka istraživanja nakon što kroz arheološki lokalitet protutnjaju tragači, ljubitelji, „siroti“ ljudi koji bi da zarade koju crkavicu…

Zbog tako osetljive prirode arheološkog nasleđa naši zakoni, zakoni drugih zemalja, kao i međunarodne konvencije predviđaju da ne može svako da vrši arheološka istraživanja. U Srbiji arheološka istraživanja mogu da vrše samo institucije zaštite kulturnog nasleđa (zavodi i muzeji) i naučne institucije (fakultet i instituti).

ZAKON NE POŠTUJE PROPISE

Međutim, divlji tragači i čitav lanac preprodaje arheoloških artefakata samo su jedan od vidova uništavanja arheološkog nasleđa. Uništavanje arheološkog nasleđa prilikom gradnje individualnih građevinskih objekata, puteva, infrastrukture takođe je prisutno u Srbiji. Da li je arheološko nasleđe uništeno kašikom bagera kojom su rukovali divlji tragači ili investitor koji gradi, potpuno je nebitno. Bitan je konačni rezultat – uništeno arheološko nasleđe. Zbog prirode arheološkog nasleđa, za čije se postojanje često ne zna dok se ne zakopa ispod površine, i naš Zakon o kulturnim dobrima predviđa da se zaštita kulturnog nasleđa obezbeđuje i na osnovu propisa o planiranju i uređenju prostora, izgradnji objekata i zaštiti životne sredine. To se ostvaruje tako što Zavodi za zaštitu spomenika kulture dostavljaju raspoložive podatke, uslove zaštite i učestvuju u razmatranju predloga prostornih i urbanističkih planova.

Naš Zakon o kulturnim dobrima je star (donet 1994. godine) i pojedine njegove odredbe je pregazilo vreme. Po zakonu, postoje dve pravne kategorije zaštite nepokretnih kulturnih dobara (zgrade, crkve, arheološka nalazišta itd): 1) utvrđeno kulturno dobro (utvrđuje ga Vlada Srbije) i 2) dobro koje uživa prethodnu zaštitu (utvrđuje nadležni Zavod). Ukoliko se dobro pod prethodnom zaštitom u roku od tri godine ne proglasi za kulturno dobro (na sednici Vlade Srbije), ono „gubi svojstva“ po automatizmu. I na tome insistiraju poslednje izmene Zakona o planiranju i izgradnji. Ali, postoji i treća kategorija arheoloških lokaliteta – oni koje smo registrovali, ali nije pokrenut institut „prethodne zaštite“, jer se lokaliteti sporo proglašavaju za kulturna dobra, te postoji realna bojazan da će oni „zastariti“ to jest da će nakon tri godine neko reći – pa oni pravno ne postoje. Da je bojazan opravdana, svedoče nam brojevi: registrovano je postojanje oko 20.000 arheoloških lokaliteta (pretpostavlja se da još između 60 i 80.000 tek treba da otkrijemo), a samo 192 lokaliteta su od 1948. do 2019. godine proglašeni za kulturno dobro!

Šta to u praksi znači za arheološko nasleđe? Do sada su se u urbanističke planove unosili svi poznati arheološki lokaliteti, i na taj način su poštovane preporuke Evropske konvencije o arheološkom nasleđu, koju je ratifikovala i Republika Srbija. Poslednje izmene Zakona o planiranju i izgradnji svojim odredbama insistiraju na tome da će donosioci planskih dokumenata uvažavati samo one arheološke lokalitete koji su proglašeni za kulturna dobra ili uživaju prethodnu zaštitu. Takav nastup Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture u potpunosti negira svrhu postojanja službi zaštite kulturnog nasleđa, postojanje i značaj arheološkog nasleđa, ali i međunarodne norme u zaštiti.

Ono na šta su, pored ostalog, zaboravili jeste to da arheološko nasleđe postoji uprkos tome što im smeta, ali i da se njegovo uništavanje sankcioniše po Krivičnom zakoniku. Za svaki arheološki lokalitet za koji odbiju da bude unet u planski dokument, a koji budući investitor ošteti prilikom iskopa, može i mora da bude podneta krivična prijava. Takav je zakon. Ali sa takvim pristupom svi gube – arheološko nasleđe se uništava, a investitor trpi štetu zbog neplaniranog obustavljanja radova. Ono čemu se nadamo jeste da će i u tim slučajevima policija, tužilaštvo i sudstvo reagovati kao i u slučajevima divljih tragača. Barem dok naša država ne shvati da se međunarodne norme moraju poštovati, kao i da na arheološko nasleđe treba gledati kao na razvojnu mogućnost a ne na smetnju.