Korenje u pesku

Iskustvo i utisak o delovima sveta u koje nije imao, a verovatno ni neće imati prilike da kroči, čitajući čovek može da stekne iz knjiga. O Dablinu, na primer, iz Džojsovih romana i priča, o Maroku iz Kamijevog Stranca, Sibir se nudi kod Solženjicina, jezero Komo u Valjarevićevom romanu Komo – moglo bi ovako u beskraj. Čemu ovaj uvod? Zbog Ujedinjenih Arapskih Emirata Miomira Petrovića.

Naime, njegov najnoviji roman Središnja pustinja ujedno je i četvrti (Persijsko ogledalo, Arhipelag, Libansko leto) u kome su Emirati scenografija radnje romana, isto koliko i jedan od njenih pokretača i učesnika. Elem, u tako oživljenom okruženju (sve deluje realno i opipljivo: od peska, vreline, vetra, zvezda, tišine, torte, viskija, molitve petkom, do hi–tec građevina) živi grupa ljudi spojena svojim poreklom, državama bivše Jugoslavije. Jedan od njih u šali kaže da je pustinja idealno mesto za balkanske narode zato što zbog vrućine nemaju snage da se sukobljavaju, i što više piju i krkaju svinjetinu manje osećaju da su u Arabiji.

Središnja pustinja nije jugonostalgična knjiga niti o onom čega nema, već o globalnoj i unutrašnjoj pustinji. Pa ipak, zašto Srbinu i Hrvatu u stranoj državi ne smeta što su Srbin i Hrvat? Da li likovi ove knjige uopšte žele da se prilagode, da li mogu da uživaju u Arabiji? Kako se osećaju njihova deca? Šta o došljacima misle Emiraćani?

Središnja pustinja je rezultat ličnog iskustva Miomira Petrovića tokom profesure na najvećem državnom univerzitetu u Emiratima, Higher College of Technology. Za „Vreme“ je izdvojio sledeće detalje.

O DOKUMENTU KAO IZVORU ZA FIKCIJU

„Sâm sam mnoge gradove ili područja čulno i vibrantno proživljavao kroz kvalitetnu književnost mnogo pre nego što sam ih fizički posetio. Često se dešavalo da sam ih bolje i dublje doživljavao kao čitalac nego kao putnik namernik. Možda je to osnovna pozicija pripovedača: možda Emirati, Dubai i Fudžeira i nisu toliko fascinantni, grozni, lepljivi, divni, radosni i tragični kao što je to pulsacija pisca uvidela. U savremenoj književnost zaista retko možemo naići na Prostor kao jedan od nekada najvažnijih normativa romana.

Naratologija nas uči da je prostor važan koliko i tretman vremena, likovi ili interrelacije među likovima. Meni je prostor uvek izuzetno važan kao piscu. Otuda sam u ovih dvadeset romana koliko sam objavio izgleda češće govorio o nekim drugim meridijanima nego o Beogradu. Možda je to i normalno za Beograđanina u književnosti. Niste toliko željni domicilnog prostora jer je vaš. Kada dođete sa strane, a čini mi se da je to posebno srpski slučaj, odmah pokušavate da se preurbanizujete, supkulturalizujete.

Meni su putovanja, kao nekom Sinbadu lutalici, uvek bila veća inspiracija. Naročito su Emirati interesantno područje za takvo pretraživanje duše: to je kičast i glamurozan foto-tapet čije krajeve je lako odlepiti i iza njega videti moderno ropstvo na gradilištima, sagledati gladnu i na propast osuđenu Indiju, Pakistan ili Filipine… To je ono što pisca može i mora da intrigira, za razliku od Burdž Kalife koju je lepo gledati petnaest, dvadeset sekundi. I ne više od toga. Razumeti prostor, ljude i običaje u njemu, shvatati uslovljenosti a ne samo suditi o njima. Ovo je moj četvrti roman inspirisan Orijentom, možda je s vremenom moje razumevanje Bliskog istoka sazrelo na pravi način.“

O PRILAGOĐAVANJU

„Prvo stoji pitanje da li Evropljani, ekspati u Arabiji, uopšte žele da se prilagode. Anglo-atlantski modalitet razmišljanja koji više nije rezervisan samo za protestante, baštinike kolonijalne prošlosti svoje otadžbine, već je prenet na više-manje sve Evropljane. U mnogo čemu ih sputava da se približe onom drugom. S druge strane, ni Arapi, toliko dugo tretirani u medijima tzv. civilizovanog sveta kao musavi teroristi, nisu previše spremni za bliske susrete. Pokret Nesvrstanih je bio poslednje uporište arapskog sveta koje je pružalo kakvo-takvo dostojanstvo afričkim i bliskoistočnim narodima. Danas su oni ili nevoljni saveznici Amerike ili motivisani protivnici. Emiraćani su, naravno, nevoljni saveznici. To ih ne čini previše otvorenim za prijateljstvo sa ekspatima.

Ekspati se pak dele na dve grupe. U prvoj, većinskoj su sadisti i samoživi ljudi ogrezli u potrošačkom vrednovanju života, oni se prema ubogim Indijcima i Pakistancima odnose kao prema svojim robovima. Sa Emiraćanima su snishodljivi, mada u dubini duše prezrivi, jer ta njihova nafta omogućava da u Dubaiju žive onako kako nisu mogli ni da sanjaju u Glazgovu ili Mančesteru. Druga grupa su oni nostalgični: narodi sa juga Evrope koji prave male zajednice i koji se ne osećaju dobro u matrici ugnjetavanja manje plaćenog, servisnog osoblja. Mene je južnjački višak empatije približio eksjugoslovenskoj „porodici“, a ne jezik ili običaji. Mada je među Jugoslovenima najviše Srba pa tek onda Bošnjaka.

U gradu u kome sam živeo, svake subote ujutru sam doručkovao u grčkoj pekari. Na deset kvadratnih metara tamo živi mala Grčka, vrte se brojanice, puši se, galami, grčka deca vam se penju po stolovima, uvek su tu neki starci u kariranim košuljama koji raspredaju prežvakane istorijske priče… i onda se začuje spev mujezina sa minareta džamije s druge strane ulice. Na sekund shvatite da niste u Grčkoj. Potom se sve nastavi. Mala Grčka poput one u Njujorku, Torontu, Sanjtago de Čileu, Melburnu… Vlasnik Mihaelis se zabrinuo kada smo otišli u Beograd na odmor. Pitao nas je zašto nismo najavili da putujemo preko leta. Laknulo mu je kada nas je opet video. Neće vam se to nikada desiti sa poznanicima na severu Evrope.“

O NOSTALGIJI

„U pustinji, pet hiljada kilometara daleko od Evrope, ljudi su pet hiljada kilometara daleko od bivšeg Ja, pa se sve, pa i bivše Ja, čini mnogo idealnijim. To je homesickness za odnosima, oblikom komunikacije, emocijama, ukusima i mirisima rodnog kraja. Mnogo više na čulnom nego na političkom nivou. Emirati, u kojima su emiri vlasnici svega materijalnog i nematerijalnog, a ne država ili ne daj bože građani, nisu nikakvo demokratsko društvo. Često vam se učini da je ova razlupana, vazalna Evropa i dalje mnogo civilizovanija i demokratičnija od Bliskog istoka. I svi smo mi tamo deo nekog trgovačkog karavana, probijamo se iz nekog materijalnog interesa po pustinji. Sve tamo putuje, klati se sporo poput kamile, ne zadržava se. Ne može se pustiti korenje u pesku. Na nekim drugim područjima i može, u Emiratima imate utisak da su i Arapi u prolazu.

Ukoliko je glavni junak alter ego pisca – a stepen te sličnosti nije moguće lako odrediti jer se zbog strukture priče, njene unutarnje dramaturgije lik u mnogo čemu razlikuje od svog tvorca – onda je lik Borisa alter ego mog zagrebačkog druga Saše Jovića. Boris je jugonostalgičar i ima ideju da otkupi jedan komad pustinje kako bi na njemu, usred peščanih dina i sa samo jednim osušenim drvetom, napravio neki svoj Liberland, neku utopiju ponovnog sastajanja južnoslovenskih naroda. Glavni junak je nacionalno ukorenjen te se iščuđuje bilo kojoj savremenoj utopiji, ali se prepušta igri. Jer voli svog druga. Jer je prijateljstvo iznad kategorija. U stranoj državi mi se svi prepoznajemo po istovetnim emocijama, a ne po zastavama. Rasterećeni lokalne dnevne politike, sada u državi lišenoj bilo kakve vidljive politike, mi uživamo u višku sličnosti, a ne višku razlika.“

ONI O NAMA

„‘Niste vi na tom nivou da možete da shvatite’, kaže u romanu jedan Emiraćanin. Čak je i ovaj šturi narativ sigurno teško razumljiv našem čitaocu. Tvrdi musliman vas ne prezire zato što ne verujete u njegovog Boga (jedinog, kako misli) već zato što ne verujete ni u jednog Boga. Evropljani danas veruju samo u novac. Ništa manje od prosečnog Amerikanca. Evropljani su u poslednjem veku, pod ogromnim uticajem liberalnog kapitalizma i globalističkih svetonazora, metodično odrođivani od svojih verskih uverenja, prakse, teozofije. Arapi ne. Reč Bog postala je kod nas povod za ismejavanje, prezrenje, mračnjaštvo. Reč Bog u Arapa je početak i kraj gotovo svake rečenice. Naše su crkve, katedrale i manastiri sada samo deo turizma. Umesto njih mi smo ulančani trgovinskim lancima i to su naše religije.

U Središnjoj pustinji u jednom poglavlju se jetko šalim da je Epl, odnosno ajfon naš novi Bog, naša nova digitalna religija. Umesto krstu, mi se klanjamo odgrizenoj beloj jabuci koja nam obećava brži protok informacija. Besmislenih i nepotrebnih informacija. Džamije u arapskim gradovima omeđuju na četiri strane stambene kvartove. Sve to daje lokalnom življu uverenje da su bolji od nas. Oni u Evropljaninu vide samo alavo, gramzivo, pijano i preglasno biće. Ne greše previše, čini mi se. Potrošač uopšte i jeste jedno alavo, gramzivo, pijano i preglasno biće.“

O DECI EKSPATA

„Zanimljivo je bilo posmatrati i način na koji je naš sin, srednjoškolac, počeo da posmatra stvarnost oko sebe i sebe samog u novoj sredini, u prestižnoj britanskoj školi u kojoj je bilo malo belaca i u kojoj su polovi odvojeni u dve zgrade. Pustinja je vrlo brzo od jednog modernog dečaka iz velikog grada načinila kritičara potrošačkog mentaliteta. Formiran na potpuno drugačiji način, on je lako uočavao koliko su emiratska deca naivnija ali i neiskusnija, držana u raljama između dva nepomirljiva antipoda: iščitavanja Kurana s jedne strane i ispraznog trošenja novca s druge strane. Recimo i to da se tamošnja omladina pod izgovorom vrućine uopšte ne bavi sportom, već se bavi obožavanjem brzih automobila i glisera, nalik svojim ništa manje infantilnim očevima. Mislim da je, razjedinjen u takvoj dihotomiji, za godinu i nešto dana mnogo više sazreo i odrastao nego što bi odrastao ovde.“