Komplikovana jednostavnost

O umetnosti lutkarskog pozorišta u Srbiji retko se piše i ne uvek sa velikim znanjem i umećem. Još manje tekstova posvećeno je glumcu s lutkom tj. specifičnoj formi umetnosti glume koja u teorijama teatra tek sporadično biva istraživana. Svakako bi danas, u vremenu multimedije, pa i u vremenu kompjuterske animacije, upravo ova forma mogla biti inspirativna, s jedne strane, za istraživanje načina oživljavanja različitih objekata kao sagovornika i medijatora poruke, a sa druge strane za poređenja i analize upravo te specifičnosti u glumčevim tehnikama animacije: neočekivanost, nepredvidivost, oneobičenje ustaljenog ili rutinskog pokreta. Umetnost glume s lutkom često je svođena samo na veštinu, na zanat, bez obzira o kojoj je vrsti lutkarstva reč – da li je reč o ginjolu, marionetama, vijetnamskim lutkama na štapovima, japanskim bunraku lutkama, džinovskim lutkama trupe „Royal de lux“, promišljenim uličnim lutkama Bread and Puppet pozorišta…

foto: promo

Marijana Petrović, teatrološkinja, glumica, rediteljka, predavačica na brojnim seminarima namenjenim učiteljima, kao i svim onima koji bi želeli da razmotre upotrebu lutke u edukativne, zabavne, ali i terapeutske svrhe, napisala je knjigu O glumcu sa lutkom (izdavači Malo pozorište „Duško Radović“ i Čigoja štampa) sa namerom da u srpskoj javnosti podeli svoja znanja i velika praktična iskustva. Svoj pogovor ovoj knjizi, Sava Anđelković, njen kolega, glumac i teatrolog, profesor istorije pozorišta na pariskoj Sorboni, naziva „Umetnost animacije iz unutrašnje vizure“. Time istovremeno ukazuje i na glavnu temu ove knjige – na umetnost i teatrološku misao Sergeja Obrascova, koji je iz sebe samog i svojih iskustava primenio, prilagođavajući ga, Sistem Stanislavskog za potrebe stvaranja teorije i metodologije lutkarskog pozorišta. Na isti način, i autorka Marijana Petrović iz sopstvenog iskustva, ali i teatroloških istraživanja, pokušava da dođe do teorije koja će vezati lutkarsko pozorište i pozorište pokreta za koje se moraju pripremati nove generacije glumaca i pozorišnih reditelja. Njima neće biti dovoljni samo tradicionalno prihvaćeni predmeti veština na akademijama dramskih umetnosti (scenski pokret, ritmika, ples, balet, akrobatika, mačevanje), već će nužno morati da se uči umetnost animacije, jer je sve više zahteva prema glumcima da i ovu veštinu primenjuju na sceni. Marijana Petrović primećuje da „obuka glumca umetnosti animacije pomaže mu u otvaranju, samospoznavanju, disciplini, koncentraciji, razvoju mašte, u samoosećanju, kao i osećanju da je pozorišni čin – kolektivni čin.“

ROMANSA SA LUTKOM

U uvodnom tekstu za knjigu autorka razmatra teorijske opservacije čuvenih autora, od shvatanja Žorž Sand da ne postoje dve dramske umetnosti već jedna, jer vođenje lutke na sceni zahteva podjednako znanje, trud i talenat kao i direktna gluma sopstvenim telom na sceni. To autorka potvrđuje citirajući tekstove koji datiraju čak iz 17. veka o tome kako su isti glumci jednog dana davali predstave kao lutkari, a drugog kao komičari. Polazeći dalje od teorija Artoa, Grotovskog i Krega, Marijana Petrović govori o jeziku znakova, novim „ideogramima“, jer je upravo lutkarsko pozorište, po rečima Jurkovskog, „pozorište promena i istraživanja, kako izražajnih sredstava tako i njihovih odnosa“. Iako Kreg nije bio zadovoljan glumcima na sceni i želeo je da stvori nadmarionetu (glumac plus vatra i minus egoizam), Marijana Petrović primećuje da su upravo te Kregove željene karakteristike one koje poseduje odličan glumac animator. U tom smislu, ceo ovaj uvod je pledoaje za razvoj poštovanja prema umetnosti „glumca s lutkom“, vizionara scene. Pišući o iskustvima Mejerholjda, a posebno Artoa i Grotovskog, ona ukazuje na njihovu opčinjenost lutkarskim teatrom, posebno onim koji dolazi iz Azije (indonežansko pozorište za Artoa, na primer), dok u svojim teorijama Mejerholjd podvlači odsustvo suvišnih pokreta koje doprinosi najbržoj realizaciji zadatka (biomehanika), itd. Ipak, svoju pažnju Marijana Petrović usredsređuje na ličnost Sergeja Obrascova, glumca, reditelja, kompletnog stvaraoca u domenu pozorišne umetnosti s lutkom, pokazujući da, kada je reč o velikom talentu, nema razlike između teatarskih formi.

Stoga, u ovoj knjizi podeljenoj na dva velika poglavlja, „Sergej Obrascov“ i „O radu glumca s lutkom u savremenom lutkarskom pozorištu“, napravljen je balans između omaža jednom od najvećih umetnika glume 20. veka Sergeju Obrascovu, njegovim izvedbama i njegovom umetničkom razvoju, s jedne strane, a u drugom delu njegovim teorijama koje, na tragu Stanislavskog, razvijaju azbuku lutkarske scene.

Polazeći od biografije i učenja glumačkog zanata Sergeja Obrascova na sceni MHAT-a, Marijana Petrović pokazuje kako se on, kroz rad i razgovore sa rediteljima i Nemirovič-Dančenkom, upoznavao sa Sistemom i etikom glume Stanislavskog, što će imati izuzetan uticaj na njegov kasniji rad u lutkarstvu, podjednako i na estradi i u pozorištu, u kome će, kao upravnik, sprovoditi preciznu umetničku politiku. Važno je što u ovom poglavlju autorka ističe i druge uticaje, posebno susrete Obrascova sa lutkarskim teatrima Nemačke, Čehoslovačke i Amerike prilikom gostovanja MHAT-a u ovim zemljama. Nema pojave u istoriji teatra Evrope da nije plod akulturacionih procesa, dijaloga sa različitim praksama, pa se i stvaralaštvo Obrascova ne bi moglo u potpunosti razumeti bez sagledavanja i onoga što ga je odbijalo u lutkarskim pozorištima drugih zemalja (pseudonarodna sentimentalna teatarska lutkarska praksa u Čehoslovačkoj), kao i onoga što ga je oduševljavalo, čak i kada je informaciju dobijao posredno, kroz časopise (poput lutke Spejbl glumca i reditelja Jozefa Skupe, takođe iz Čehoslovačke).

Da bi pokazala do koje mere je i kontekst delovanja značajan u oblikovanju umetničke poetike, Marijana Petrović poklanja pažnju tradiciji estrade u carskoj Rusiji, i kasnije Sovjetskom Savezu, na koju Obrascov stupa kao već izgrađen umetnik, poštujući njene kanone, ali i bitno je menjajući svojim svežim idejno-umetničkim programom, poput uvođenja novog satirično-parodijskog žanra romanse sa lutkama. Ovo poglavlje je možda ključno za razumevanje multidimenzionalnosti delovanja Sergeja Obrascova i Marijana Petrović pokazuje načine kako je on u svojim romansama sa lutkama „uspešno parodirao, ismejavao i razobličavao trivijalnost, malograđanštinu, ono što je mrzeo i u životu i u umetnosti: laž, licemerstvo, sentimentalno koketiranje umesto iskrenog osećanja, banalne stereotipe, klišee u umetnosti umesto originalnog stvaranja“.

Posebnu temu predstavlja njena analiza umetnosti animacije – glume Sergeja Obrascova, zasnovana na velikom broju teorijskih izvora, ali i na saznanjima dobijenim intervjuima sa pozorišnim umetnicima i kritičarima koji su imali prilike da lično vide i dožive njegova dela, poput Srboljuba Stankovića i Olge Božičković. Upravo ti iskazi daju životnost teorijskoj analizi („Niko nije imao tako ljubavnički odnos prema lutki. U drugim rukama lutka je obično bivala samo materijal, a u njegovim – biće“).

ODSTUPANJE OD KANONA

Važno je što se u tekstu posvećuje pažnja i rukovodećem i rediteljskom radu Sergeja Obrascova, jer je u dugom periodu (od 1931) mogao da utiče ne samo na procese produkcije, već i na poimanje rada u lutkarskom pozorištu. Već kroz dve godine, 1933. primećuje se da je njegovo pozorište odstupilo od kanona sovjetskog lutkarstva (kreator lutaka glavni stvaralac lika), jer je njegov princip rada podrazumevao veliku glumačku slobodu uz dogovor sa rediteljem. Stoga i knjiga koja izlazi 1938. Glumac sa lutkom validira upravo njegovo stvaralaštvo kao glumca – autora. Poklanjajući veliku pažnju tekstu ove knjige, autorka ne zaboravlja ni ostale knjige i tekstove koji su na testamentaran način pokazivali njegove inspiracije i iskustva koja je iz drugih sredina prenosio u svoj rad. On bez problema naziva svoju knjigu O tome šta sam video, doznao i shvatio za vreme dva putovanja u London (1956), nastojeći da kroz svoja iskustva da doprinos onome što bismo danas nazvali građanskom, kulturnom diplomatijom, ili kulturnom diplomatijom „odozdo“. Nakon dva meseca boravka u Kini (1953), tokom četiri godine piše knjigu od 23 poglavlja Pozorište kineskog naroda (1957), nastojeći da približi kinesko pozorište, njegov pozorišni jezik ruskom, pa i evropskom gledaocu. Jedno od poglavlja posvećeno je lutkarstvu Kine koje ima tradiciju od čak 3000 godina.

No, ključna tema u pisanju Sergeja Obrascova jeste moja profesija, kako glasi i naziv knjige koju je objavio 1981. godine (dopunjavajući rukopis čiji je prvi deo objavljen još 1950). Marijana Petrović primećuje kako s godinama raste njegova odgovornost prema pozorišnoj umetnosti i posebno prema lutkarstvu u njemu. „Ovo je autobiografska, ljudska umetnička ispovest i razmišljanje o pozorištu, zatim manifest, polemika u kojoj opisuje svoj put kroz lutkarstvo.“

Zaključni deo ovog prvog poglavlja knjige predstavljaju iskazi i zapisi naših umetnika koji su imali prilike da rade ili da gledaju predstave Sergeja Obrascova, među kojima se ističu i oni koji su od njega učili, poput Branke Veselinović, oni koji su bili njime opčinjeni, poput Steve Žigona ili Donke Špiček, Soje Jovanović, Jovana Hristića i mnogih drugih. U tim iskazima oživljavaju majstorske tačke Sergeja Obrascova, njegova virtuoznost, ali pre svega ideje koje je nastojao da prenese.

U drugom delu knjige, zasnovanom na bogatoj bibliografiji, u kojoj se izdvaja, pored klasične teatrološke literature i domaćih tekstova i veliki broj tekstova na ruskom i bugarskom jeziku, autorka nastoji da ukaže na specifičnosti lutkarske scene, odnose mašte i realnosti, odnose poza i njima odgovarajućih prostora, a posebno na značaj ruku kao instrumenata glumačke osećajnosti. Tu je u fokusu pažnje glumac animator, glumac kao subjekat, a lutka kao njegovo sredstvo, oruđe za rad. No, Marijana Petrović ističe da je glumac istovremeno i objekat jer omogućava lutki da se kroz i preko njega ostvari kao subjekat, glavni protagonista predstave. Glumac je, dakle, prisutan a distanciran.

MISLITI TELOM

Nazivajući umetnost lutkarske animacije „komplikovanom jednostavnošću“, autorka ukazuje na brojne zadatke koje lutkar mora da ostvari u „realizaciji prividnog života“. Stoga ističe da u animaciji glumac prvo mora da savlada tehniku određenog materijala (lutke), potom radom na pokretu i telu sebe treba da dovede do toga da misli telom; potom da struktuira svoju ulogu; pa tek onda da postigne mogućnost („duševni čin“) da se artikulisano, glasovno i pokretom izrazi preko lutke. Zato su vežbe, ritam disanja, artikulacija glasa ii ovladavanje govorom, kao i mogućnost „mišljenja telom“, izuzetno bitni elementi školovanja i razvoja glumca s lutkom. Energija, pažnja, koncentracija i distanciranje, disciplina i etika, teme su posebnih potpoglavlja, jer je lutkarska predstava kolektivni čin koji traži „apsolutnu disciplinu“.

Marijana Petrović je od onih umetnika koji osećaju potrebu stalnog obrazovanja, koji razumeju koliko je važna radoznalost, stalni rad na sebi (gledanje, čitanje, učenje, vežbanje). To ju je dodatno privuklo Obrascovu (koji, osim što je bio prvi koji je primenio Sistem Stanislavskog na lutkarskoj sceni), pravom primeru umetnika koji se neprestano razvijao i usavršavao, za razliku od mnogih slavnih umetnika lutkarstva koji su ipak ostali (samo, ili uglavnom) – vešte zanatlije.

Ukratko, ovom knjigom naša teatrologija dobila je izuzetnu publikaciju zasnovanu na teorijskim i empirijskim istraživanjima, koja daje veliki doprinos profesiji zanemarenoj i nedovoljno vrednovanoj u našem društvu. Kada bismo primenili klasičnu teoriju lanca vrednosti, ili socio-kulturnog ciklusa, na umetnost lutkarskog pozorišta, shvatili bismo koliko elemenata u tom lancu nedostaje, posebno onih koji su vezani za edukaciju kako glumaca, reditelja, tako i teatrologa, te je i naučno istraživanje u ovom domenu nedostajuće, kao i „čuvanje i zaštita“ tj. arhiviranje predstava za budućnost. Iako pozorišta lutaka postoje, njih nema dovoljno na celoj teritoriji Srbije, a reditelji i glumci nisu školovani i nemaju mogućnost kontinuiranog profesionalnog obrazovanja da bi mogli razvijati svoj talenat, eksperimentisati i razvijati forme u skladu sa novim scenskim tendencijama širom sveta. Stoga ovu knjigu vidimo kao pledoaje za jednu profesiju i za novo vrednovanje onih pozorišnih kuća u Srbiji koje se bave pozorištem lutaka, kao i za novo vrednovanje onih umetnika koji su „glumci s lutkom“.