Komercijalni genetički rodoslov

Ako su vam se sa babine slovenske strane sparivali sa nekim od ilirskih starosedelaca, a uz to bili i sa Vikinzima koji su odnekud banuli u naše krajeve, dok su se dedini germanski preci u dokolici petljali sa Feničankama i keltskim ženama, zadovoljavate sve najnovije genetičke uslove da se deklarišete kao Srbin. Ali, ako je iko od vaših predaka u švaleraciju odlazio među Hune ili Tračane, ne zadovoljavate – kad se pažljivo pogleda, i bez DNK analize je bilo očigledno da niste rasno čisti na odgovarajući način.

O čemu je reč? Naime, kad se bukvalno shvati, svet koji živi na teritoriji savremene Srbije i Crne Gore navodno je jednom trećinom potekao od Slovena, jednom petinom od Ilira, a drugom od Germana, dok u genima sadrži još i sedminu Kelta, desetinu Feničana, dvadesetinu Helena i pedeseti deo Vikinga. Ovu nacionalnu mešavinu dobila je švajcarska kompanija „iGenea“ koja, na osnovu istraživanja prisutnosti genetičkih markera poteklih od drevnih naroda, pokušava da dešifruje poreklo stanovnika u različitim delovima Evrope.

Kompanija „iGenea“ je došla i do genetičkih rodoslova današnjih naseljenika Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije i brojnih drugih daljih i bližih nacija, za koje se, po rezultatima „iGenee“, ispostavilo da svi predstavljaju raznovrsne, gotovo nepredvidive smese nekadašnjih osvajača, starosedelaca, plemena u prolazu i kojekakvih usamljenih putnika namernika iz dalekih krajeva (vidi okvir).

POREKLO PROBLEMA: Prošle nedelje je ovako dobijeno genetičko poreklo balkanskih naroda izazvalo priličnu medijsku pažnju ne samo u Srbiji već u čitavom regionu – pored brojnih novinskih tekstova i pratećih lucidnih komentara, rasplamsale su se i ne toliko lucidne debate po internet forumima, dok je ponegde to već postalo i političko pitanje, kao u slučaju Makedonije (za koju „iGenea“ tvrdi da je naseljena sa 30 odsto potomaka antičkih Makedonaca).

Statistike „iGenee“ dolaze iz domena inače uobičajene evolucionističko-genetičke potrage za pravcima prostiranja i načinima mešanja ljudskih predaka, ali sa ovim konkretnim rezultatima ima više problema.

Prva nevolja je što je bez ikakvog ustezanja došlo do izjednačavanja za biologiju teško prepoznatljivog pojma naroda sa populacijom koja danas čisto geografski živi na nekoj teritoriji, a čije je genetičko poreklo bilo predmet istraživanja. U konkretnom primeru, statistike „iGenee“ samo govore da među dva odsto stanovnika prostora koji obuhvataju Srbija i Crna Gora ima gena koji su potekli od Vikinga, a ne da su svaki Srbin ili Crnogorac dva odsto Vikinzi (inače, mada su dati podaci za Srbiju i Crnu Goru zbirno, u domaćim medijima Crnogorci su sasvim zaboravljeni).

„Svi današnji narodi su hibridni“, kaže za „Vreme“ evolucionistkinja Biljana Stojković sa Katedre za genetiku i evoluciju na Biološkom fakultetu u Beogradu. „Potpuno je jasno da individualno deklarisanje pripadnosti nekom savremenom narodu nema previše veze sa biologijom i genetičkim nasleđem“, kaže Stojkovićeva, ali dodaje da su podaci koje daje „iGenea“ pouzdani „onoliko koliko se zasnivaju na rezultatima naučnih radova iz oblasti molekularne antropologije“ na osnovu kojih su napravljene velike internet baze haplogrupa, što je naziv za grupe sličnih haplotipova ljudi koji međusobno imaju bliske pretke.

POREKLO NAŠE MEŠAVINE: Drugi problem je, naravno, u tumačenju dobijenih procenata. Budući da je svakom narodu „iGenea“, kako je shvaćeno, dodelila različite mešavine, odnosno određene čisto nacionalne kodove, to je, na paradoksalan način, otvorilo nove načine za isticanje različitosti među komšijama.

„To je iskrivljena interpretacija koja se, kao i obično, preliva u političko-nacionalističke fantazije“, kaže Stojkovićeva. „Došli smo do toga da, ako već nismo čistokrvni i na taj način jasno odvojeni od nekih drugih, zadovoljićemo se time da smo neka drugačija mešavina, pa makar se od drugog naroda razlikovali samo u malecnom procentu sastojaka. Ljudi koji žele da svet vide na taj način, pronaći će u svakom naučnom podatku priliku da ga uklope u sopstvenu ideološku vizuru. Nisam sigurna da će nauka ikada izaći na kraj sa takvim društvenim trendovima“, smatra ona.

Mada demistifikujuća u pogledu nacija, upravo genetika može biti vrlo opasno oruđe u rukama najekstremnijih zagovornika nacionalnog. Umesto sličnosti imena i drugih naivnih paleolingvističkih dokaza o persijskim, trojanskim i drugim kojekakvim eksluzivnim precima „od pre Adama“, u kojima je svako dovoljno pribran mogao uočiti obmanu, sada se vrlo lako može manipulisati sasvim ozbiljnom tabelom gde različiti procenti odmah pokazuju da nismo isti kao oni sa druge strane, i gde je to sve navodno dokazano u istraživanjima sa nekakvim haplogrupama, nukleotidima, hromozomima i gomilom drugih pojmova koji laiku zvuče smrtno uverljivo.

POREKLO ISTRAŽIVANJA: Igrom slučaja, ispostavilo se da ni ti naučni dokazi uopšte nisu nesumnjivi. Naime, koliko je „Vreme“ uspelo da sazna, studija „iGenee“ na koju se pozivaju praktično svi mediji na Balkanu nije objavljena ni u jednom referentnom naučnom časopisu. Sami procenti naroda dostupni su na njihovom zvaničnom sajtu www.igenea.com i verovatno su odatle preneti u sve balkanske medije, mada samo poreklo tih statistika, navodno zasnovanih na više parcijalnih istraživanja, nije baš najjasnije. Uprkos pokušaju da kontaktiramo s izvršnom direktorkom Joëlle Apter (biologom sa očevom linijom I1a, a majčinskom K), kao i s drugim nadležnim rukovodiocima ove švajcarske organizacije, nismo dobili odgovore na pitanja o detaljima istraživanja koje im je „Vreme“ uputilo.

S druge strane, „iGenea“ je, ni kriva ni dužna, u domaćim medijima predstavljena kao nekakav naučno-istraživački institut, mada je reč samo o jednoj komercijalnoj kompaniji koja je razvila zanimljiv biznis u oblasti genealogije, nauke koja se bavi „istraživanjem evolucione istorije polimorfizma nekog gena“.

Budući da je izrada (lažnih ili stvarnih) rodoslova i traganje za precima oduvek bilo isplativo zanimanje, „iGenea“ se specijalizovala za proizvodnju genetičkih dokaza o vašem plemenitom poreklu. Za sumu od 105 evra, svaki stanovnik Evrope može poštom poslati komadić svog tkiva i od „iGenee“ će u roku od pet sedmica dobiti sertifikat na kome je napisano od kog drevnog naroda mu potiču preci sa majčine strane, a od kog sa očeve.

POREKLO GENA: Kod genealoških istraživanja se, inače, najčešće posmatraju genetičke sekvence na Y hromozomu, koji predstavlja mušku, a drugi na mitohondrijalnoj DNK, koja predstavlja žensku liniju nasleđa. Ovi markeri su karakteristični po tome što ne utiču na ispoljavanje bilo koje osobine organizma, pa ne trpe selekcioni pritisak spoljne sredine.

Evolucionistima to omogućuje da prateći pojavu svakog novog, različitog oblika (što je, stručno rečeno, alel) ovih genetičkih sekvenci, prate isključivo koje su se mutacije desile tokom vremena. Znajući kad je do njih došlo u istoriji, mogu da rekonstruišu odakle je konkretan genski alel kod neke osobe ili grupe ljudi došao.

„To je metodologija koja se u evolucionoj biologiji primenjuje ukoliko želimo da znamo koliko je star neki gen, ili ako nas zanimaju putevi migracija jedinki koje sa sobom nose i svoje genetičko nasleđe“, kaže Stojkovićeva, objašnjavajući da će se takva metoda primeniti i „ukoliko nas zanimaju srodnički odnosi između jedinki, ali tada govorimo o familijarnoj genealogiji i ne vraćamo se toliko u prošlost“.

Ona podseća na analize gena koji se ne nalaze na Y hromozomu ili mitohondrijalnom genomu, pre svega na istraživanje koje su Rozenberg i saradnici sproveli 2002. godina koje najbolje govori o „nemogućnosti da se napravi klasifikacija ljudi na ‘genetički čiste’ narode u okviru malih teritorija“. Prema tom istraživanju, svega 7,4 odsto alela uočeno je u samo jednom regionu (što su takozvani „privatni aleli“) i to sa veoma malim učestalostima, što ukazuje na novije mutacione događaje.

„O nekim većim razlikama u haplogrupama možemo govoriti samo u mnogo širem geografskom, interkontinentalnom kontekstu zbog udaljenosti i manjeg mešanja ljudi“, zaključuje Stojkovićeva, dodajući kako se i sami procenti koje je „iGenea“ objavila moraju menjati kako se broj analiziranih ljudi sa ovog područja bude uvećavao.

Za sada su podaci o mešavinama pojedinih populacija postavljeni na sajt kompanije „iGenea“, u rubriku „Statistika“, tako da daju dodatnu atraktivnost i privuku nove klijente. Nažalost, ova sasvim legalna i simpatična „igra rodoslova“, bez obzira na to koliko iza nje stoje prave naučne studije i stvarno sekvenciranje konkretnih DNK, na Balkanu je dobila neobičnu težinu. I opet pokrenula nove drame oko starih stvari.

Intervju – dr Biljana Stojković, Katedra za genetiku i evoluciju, Biološki fakultet u Beogradu: Prelazne forme naših rigidnosti

Mada pomalo kontroverzno, jedno evolucionističko istraživanje o potpuno mešanom poreklu ljudi koji žive na različitim teritorijama Balkana izazvalo je veliku pažnju, igrom slučaja, usred Godine Darvina. O pozadini tih podataka koje je objavila švajcarska kompanija „iGenea“, njihovim posledicama i genealogiji uopšte, sa evolucionistkinjom Biljanom Stojković sa Katedre za genetiku i evoluciju na Biološkom fakultetu u Beogradu, razgovaramo u bašti „Ruskog cara“, nedaleko od palate „Albanija“, gde odnedavno nema turske kafe, ali se zato može dobiti irska, dok se uz neprijatnu englesku kišu čuje ne toliko neprijatna italijanska muzika. „Princip genealogije, kao istraživanja ‘evolucione istorije polimorfizma’ nekog gena, veoma je jednostavan i bazira se na grupisanju, korak po korak, najsličnijih alela“, kaže za „Vreme“ Biljana Stojković. „Naime, kada se analiziraju pojedinačni geni u savremenim organizmima neke populacije ili vrste, uočava se prisustvo različitih varijanti istog gena (aleli) kod različitih jedinki. To označavamo kao varijabilnost, a prisustvo različitih alela u populaciji predstavlja polimorfizam tog gena. Pošto smo upoznati sa mehanizmima putem kojih nove varijante nastaju i nestaju iz populacije, njih smo iskoristili da bismo priču o polimorfizmu nekog gena vratili unazad kroz evolucionu istoriju.“

„VREME„: Kako se izvodi to posmatranje prošlosti u genima?

BILJANA STOJKOVIĆ: U prvom koraku, grupisaćemo parove alela koji se najmanje razlikuju (na primer, po samo jednom nukleotidu u celoj sekvenci gena) jer podrazumevamo da ih je razdvojio samo jedan mutacioni događaj u skorijoj prošlosti. Zatim grupišemo parove koji nose sledeći nivo najmanjih razlika, odnosno one koje su razdvojila dva mutaciona događaja, pa tri i tako dalje – sve dok ne stignemo do jednog predačkog i najstarijeg alela od koga je potekao čitav uočeni polimorfizam analiziranog gena. Pošto stopu mutacija prilično lako možemo da utvrdimo, kada iz genealogije izračunamo broj generacija potrebnih za „slivanje“ do poslednjeg zajedničkog pretka svih alela, lako ćemo odrediti i vreme kada je nastao čitav savremeni polimorfizam tog gena.

Zašto se u istraživanju „iGenee“ pratilo geografsko prostiranje baš ta dva markera – Y hromozoma i mitohondrijalne DNK (mtDNK)?

Studija o kojoj je toliko bilo reči poslednjih nedelja zasniva se na analizi specifičnog regiona na Y hromozomu i dva hipervarijabilna regiona u mitohondrijalnom genomu (HV1 i HV2). Postoje dve važne stvari koje ove genetičke markere čine validnim za pitanje koje se ovde postavlja, a to je poreklo. Prvo, ti genetički markeri nemaju efekat na preživljavanje svojih nosilaca, pa će, stoga, prisustvo različitih varijanti u nekoj populaciji zavisiti samo od stope mutacija i stepena mešanja sa drugim populacijama u kojima je mutacija mogla nastati. Za potrebe genealoških analiza veoma je zgodno što se oba tipa genetičkih markera ne mešaju sa drugim hromozomima u procesima mejoze kada nastaju gameti koji će dati narednu generaciju. Mitohondrijski genom nema parnjaka sa kojim bi se rekombinovao, dok svega oko pet odsto Y hromozoma može da se meša sa parnjakom X hromozomom kod muškarca (setite se da muškarci imaju X i Y polne hromozome).

Da li to inače omogućuje onu prilično komplikovanu podelu ljudi na haplogrupe?

Čitavi dugački regioni genetičkog materijala koji smo pomenuli, haplotipovi, prenose se generacijama bez narušavanja sekvence i njihova varijabilnost zavisi samo od mutacionih događaja koje pratimo, a koji su prilično retki. U eri ekspanzije molekularne antropologije, naročito u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, napravljene su velike internet baze različitih haplotipova. Na osnovu određenih karakterističnih nukleotidnih mesta, definisane su veće haplogrupe čije se poreklo vezuje za populacije ljudi u određenim geografskim lokacijama.

Kako se tako definisane haplogrupe uopšte vezuju za drevne narode, Vikinge, Hune, Ilire, Slovene…?

Pomoć u vezivanju konkretnih haplogrupa za određeni drevni narod pronalazi se u podacima iz daleke istorije i arheologije. Kada se prihvate određeni istorijski podaci o geografskoj lokaciji nekog drevnog naroda, najčešći haplotipovi kod savremenih ljudi u tom regionu smatraće se genetičkom odrednicom davnog plemena. Prisustvo takvog haplotipa u nekom drugom savremenom narodu ukazivaće nam da je bilo mešanja i da su takvi haplotipovi, najčešće poreklom iz većeg broja tih drevnih naroda, predstavljali genetičku osnovu za ono što danas u geopolitici nazivamo ovaj ili onaj narod. Analize nam pokazuju da su ideje o „genetičkoj čistoći“ bilo kog savremenog naroda, a posebno u Evropi, potpuno pogrešne. Posebno je zanimljiv pretpostavljeni Y haplotip Džingis-kana koji je rekonstruisan na osnovu istorijskih podataka i genetičkih analiza mongolskih područja. Pokazalo se da haplotip Džingis-kana učestvuje u Y genskom fondu svih savremenih muškaraca sa skoro 0,5 odsto, a u regionu Mongolije čak sa osam odsto. To objašnjavamo time što nam istorijski podaci govore da je Džingis-kan imao jako veliki broj dece sa ženama u svim područjima koje je osvajao, kao i njegovi potomci.

Da li, genetički posmatrano, individualne razlike nadilaze podele na etnose?

Svaka dosadašnja analiza ljudske vrste, bez obzira na broj i tip gena koji je obrađen, nedvosmisleno ukazuje da individualna varijabilnost čini 85–95 odsto ukupno uočene varijabilnosti. Razlike između populacija unutar regiona iznose, u ukupnoj varijabilnosti, svega 1–9, a između regiona 8–15 odsto. Definitivno, individualne razlike nadilaze bilo kakve podele na etnose; značajno prevazilaze čak i podele na veće grupe koje nazivamo rasama.

Kako, zapravo, razlikujemo mušku, a kako žensku liniju nasleđa?

Pošto se Y hromozom prenosi samo sa oca na sina, na ovaj način se prati „muška linija nasleđa“. Mitohondrije se prenose samo sa majke na potomstvo, što ukazuje na „žensku liniju nasleđa“. Dodatno, pošto se analiziraju posebno „muška“ i „ženska“ linija, možete dobiti rezultat da vam je majčinsko vezano za jedan, a očinsko za neki drugi drevni narod (na primer, Ilire i Vikinge). Evoluciona i geografska istorija mitohondrijalnih i Y genetičkih markera može biti sasvim različita zbog specifičnih običaja naroda. Procenjuje se da je oko 70 odsto savremenih društava ljudi patrilokalno – žene su te koje nakon venčavanja odlaze da žive u mladoženjinom mestu (selu).

Kako objašnjavate reakcije na rezultate istraživanja kampanje „iGenea„?

Naši mediji su pominjali da su Srbi „dominantni Sloveni“ zato što imaju 30 odsto haplotipskog uticaja koji se vezuje za stare Slovene, pri čemu su prećutali podatak da Mađari imaju 35 odsto ovog uticaja. Ne mislim da je bilo koji od ovih procenata bitan, posebno što će sigurno biti menjan, ali to jako dobro ilustruje potrebu da se izvlače jednostrani i netačni zaključci koji neguju neku usađenu mitologiju. Naravno, potpuno je pogubno što se naučni rezultati izvlače iz konteksta i zloupotrebljavaju. Što je nivo obrazovanja niži i društveno negovanje ksenofobne ideologije veće, a to je trenutno stanje u svakoj državi ovog regiona, biće izraženije izopačeno tumačenje naučnih rezultata. Nije redak slučaj da i sami naučnici podlegnu takvim društvenim kretanjima.

Zajedno sa kolegama sa Biološkog fakulteta pokrenuli ste čitav niz akcija koje će Godinu Darvina obeležiti. Koliko je Darvin značajan za nas danas?

Čitav projekat 200 godina Darvina usmeren je ka upoznavanju stanovništva o tome šta je savremena biologija i koliko nam je značajna, a Darvin je nit koja je utkana u svaki njen segment. Rekla bih da slavljenjem Darvina mi promovišemo čitavu nauku. Darvin je bio taj koji nam je pokazao da još jedna iskustvena stvar, nešto što svakodnevno uočavamo, predstavlja osnovu za razumevanje evolucije života. To je najvažniji element njegove teorije – individualna različitost. Nije nevažno što se jedinke, ma kojoj vrsti pripadale, međusobno razlikuju. To nam govori da grupe koje smo napravili nisu tako rigidne, njihove granice se rasipaju, između njih postoje prelazni oblici. Vrste koje smo danas definisali su nekada, u daljoj ili bližoj prošlosti, bile podvrste; današnje podvrste će u budućnosti biti dobre vrste, ili drugim rečima „uhvatili smo ih na delu“ evolucije ka nekoj novoj formi. Kada bi se vratili u prošlost od pre sto miliona godina u „doba dinosaurusa“, naša biološka klasifikacija izgledala bi potpuno drugačije. Za milion godina izgledaće sasvim različito od današnje. Sagledati sve to iz ovog malenog trenutka koji zovemo sopstveni život, prilično je teško.

GENETIČKO POREKLO BALKANSKIH NARODA: *Podaci iz rubrike „Statistika“ kompanije „iGenea“