Kolektiv umesto zvezda

Ako se vratimo dve godine unazad i prisetimo se nasledstva koje je ostavio Zoran Slavnić (ispadanje u prvom krugu i odlazak kući zajedno sa još tri najgore selekcije na šampionatu), može se zaključiti da njegovom nasledniku neće biti previše teško da postigne bolji rezultat jer je gori – nemoguć. Međutim, teško da bi košarkaški narod bio spreman da proguta još jednu blamažu poput one iz Granade od pre dve godine. Štaviše, utisak je da se, negde iz potaje, podgreva nada da ćemo napraviti neko iznenađenje i ostvariti više od realnog i očekivanog, a oni najsmeliji pominju čak i medalju.

Kao i u slučaju fudbalske reprezentacije pokazalo se šta znači pravi čovek na pravom mestu. Povratak Dušana Ivkovića na mesto selektora najbolje je što se našoj posrnuloj košarci moglo dogoditi. Ivković je bez problema proveo tim kroz kvalifikacije (još jedna posledica lošeg rezultata u Granadi) iskoristivši ih za početak uvek bolnog procesa podmlađivanja tima. Selektor gleda u budućnost i bez obzira na usputne kratkoročne ciljeve njegova je ideja da za Olimpijadu u Londonu 2012. stvori tim koji bi Srbiji vratio bar respekt rivala, ako ne i nekadašnje pozicije SFRJ i SRJ.

POGLED KA LONDONU: Selektor je proces podmlađivanja počeo u nimalo lakim okolnostima, novim čak i za njegovo prebogato iskustvo. Naime, nikada, ili gotovo nikada, ni u prethodnim mandatima u reprezentaciji ni u velikim klubovima u kojima je radio, Ivković nije bio bez lidera, bez igrača koji su na terenu bili njegova produžena ruka. Selektor priznaje da više „nemamo igrače koji prave razliku“, ali istovremeno sa dosta optimizma govori o momcima koje je odabrao:

„To su pre svega dobri mladići, radni, ambiciozni, spremni da se žrtvuju. Ostvarili smo sjajan kolektivni duh, velikom borbenošću i agresivnom odbranom nadoknađujemo nedostatak kreacije. Znam da ćemo teško dobijati utakmice, ali sam isto tako siguran da nas niko neće ‘prebiti’“, kaže Ivković u izjavi za „Vreme“.

Mnogi su mu zamerili da se lako odrekao Jarića, Radmanovića, Miličića, Stojakovića, na kraju i Rakočevića koji je bio na prvobitnom spisku, ali njegov odgovor je uvek isti: pogled je uprt u budućnost, u ekipi su igrači od kojih bar osmorica mogu da igraju i u Londonu 2012. Pod uslovom, naravno, da stignemo do Olimpijade. Ako u tome uspemo, Srbija će biti u prednosti u odnosu na rivale jer je prva počela proces podmlađivanja i na Olimpijadi bi mogla da ima tim u punoj igračkoj zrelosti. Igračima koji su već u inostranstvu, ovog leta pridružili su se odlaskom u velike klubove Veličković (Real Madrid), Tepić (Panatinaikos), Tripković (Huventud)… Naš prvi igrač trebalo bi da bude centar Nenad Krstić, jedini iz NBA, na centarskoj poziciji imamo i Kostu Perovića, a na poziciji br. 4 bićemo takođe dobro pokriveni Novicom Veličkovićem i Zoranom Ercegom. Šuterski deo posla treba da obave Uroš Tripković i bekovska spoljna linija (Teodosić, Tepić, Marković…). Ivković je u najuži spisak kandidata uvrstio čak četvoricu momaka koji su osvojili zlato na Univerzijadi (Paunić, Bjelica, Mačvan, Raduljica) što je dokaz više o pogledu uprtom ka Londonu.

Šta je realno očekivati u Poljskoj? Grupa je verovatno najteža, ali to ima i svoju bolju stranu: sa istim rivalima ne možemo igrati pre borbi za medalje. Ako je pretpostavka da ćemo u drugu fazu otići sa jednom ili dve pobede (ona nad Velikom Britanijom je nekako već „uknjižena“ – baš kao i poraz od Španije, a ona protiv po imenima jake Slovenije ne bi bila iznenađenje, a onda bi se u drugoj fazi „ukrstili“ sa prve tri ekipe iz Grupe D (pretpostavka je da će to biti Litvanija, Turska i Poljska), što bi otvorilo put za (bar) još dve pobede, ako ne i sve tri. Dakle, četvrtfinale je minimum koji očekujemo od naših košarkaša a od pozicije u drugoj fazi zavisi i rival u četvrtfinalu. Utisak je da niko iz drugog dela kostura nije nepobediv. Iz grupe A u drugoj fazi očekujemo Hrvatsku, Grčku i Izrael, iz grupe B Francusku, Rusiju i Letoniju (ili Nemačku, mada bez Novickog šanse nisu velike). Bilo ko da bude rival u četvrtfinalu može se pobediti, a ako se izgubi ostaće i utešna šansa u borbi za plasman od 5. do 8. mesta, odnosno plasman u prvih šest da bi se obezbedila turska viza.

ŠAMPIONAT ODSUTNIH: Prvenstvo u Poljskoj biće upamćeno po ogromnom broju odsutnih igrača. Iz raznoraznih razloga neće igrati zvezde poput Nemca Novickog, Rusa Kirilenka i Holdena, Grka Dijamantidisa, Papalukasa i Carcarisa, Litvanaca Jaskivecijusa, Šiškauskasa, Kaukenasa, Ilgauskasa, Turcima će nedostajati Okur, Britancima Loul Den i Ben Gordon, Slovenci stižu bez Saše Vujačića, Sanija Bećirovića i Raše Nesterovića, Hrvati su bez Giričeka i Markote (ali su dovoljno jaki da budu jedno od iznenađenja prvenstva)… Prvi favorit je svakako Španija jer ima braću Gasol, Navara, Fernandeza (sva četvorica iz NBA), plus Riki Rubio Horhe Garbahosa, Felipe Rejes… Istina, ni Španci nisu kompletni, nedostaju im, pre svih, Kalderon, zatim Kabesas, Berni Rodrigez i Fran Vaskez, ali niko nije bio tako velik favorit za titulu – još od dominacije velike Jugoslavije – kao sada Španci. Istina, bili su to i pre dve godine kod kuće, ali im tada živci nisu izdržali. Ne znači da će sada biti prvaci, ali ako ne uspeju u Poljskoj pitanje je kada će ponovo imati ovakvu šansu i ovakvu generaciju koja već polako počinje da odlazi jer se pojavila na sceni 1999. u Lisabonu na juniorskom prvenstvu sveta, baš kao naši majstori u Bormiju 1987.

Sve u svemu, papir kaže da bi Španija mogla da objedini svetsku i evropsku titulu baš kao nekad Jugoslavija, Hrvati i Slovenci imaju pravo na nadu u dobar rezultat, Grci nisu ono što su bili, Rusi još manje, Litvanci su jako oslabljeni ali oni su neiscrpan izvor talenata i ne treba ih otpisati, Francuzi – iako su se naknadno plasirali uhvativši poslednji voz kroz dodatne kvalifikacije – predvođeni Tonijem Parkerom mogu do pristojnog rezultata, a što se nas tiče realno je da posle Poljske košarkaški svet počne da priča o „povratku Srba“.