Ko će običaju stati na put

U opštini Bajina Bašta, a zapravo u čitavom podrinskom kraju – od Višegrada pa sve do ušća Drine u Savu – ustalio se običaj da se pokojnici sahranjuju van obeleženih grobalja. Naročito po selima oko Bajine Bašte sve je više i više grobova po njivama, imanjima i dvorištima kuća, a mnogo ih ima i pored puteva koji vode kroz naselja ili pored njih. Seoska groblja, kako stara tako i novija, pretežno su zapuštena i zarasla u rastinje. Opustela su i sama sela, u mnogima gotovo da i nema meštana; deca dolaze da sahrane roditelje, izgleda rukovodeći se najpre time da grobu mogu lako da priđu kolima.

Ako će se ova pojava meriti po veoma strogim pravilima starog kulta mrtvih kod Srba – kao kompleksa običajâ koji su se najupornije opirali hrišćanskim načelima – sahranjeni roditelji se okreću u tim grobovima, krajputašima novog vremena. U „stara“ vremena, običajna praksa je nalagala da se van grobalja sahranjuju najpre oni koji su još za života bili izopšteni iz društva, na primer vanbračna deca. Potom, takva je sudbina čekala i samoubice i ubice. Postojala je mogućnost i dobrovoljnog „izopštavanja“: otac je mogao ostaviti amanet da se sahrani na porodičnoj njivi ukoliko je sumnjao da bi naslednici mogli da prokockaju imanje i raskuće kuću. Sahranjivanje pored puta i čitav niz drugih običaja vezanih za puteve i raskrsnice imali su naročitu htonsku dimenziju – najjezivija i preteća verovanja vezana su za njih. Otkud to da se danas, i naročito u okolini Bajine Bašte, nabrojalo toliko „grešnika“?

„Naš narod je nemaran, i pre svega religiozno ravnodušan“, kaže etnolog Bosa Rosić iz Narodnog muzeja Bajine Bašte, koja se godinama bavi istorijom materijalne kulture Srba, a naročito proučavanjem nadgrobnih belega i narodne arhitekture. Ta pojava potiče još iz perioda između dva svetska rata, ali se poslednjih nekoliko decenija, a naročito poslednjih petnaest godina, omasovila u selima neposredno uz Drinu, objašnjava Bosa Rosić i dodaje da je putovala po celoj Srbiji, ali da se nigde nije susrela sa takvom praksom.

KO JE ODGOVORAN: Zaključak bi sasvim lako mogao biti da su krivica i odgovornost lične, ili popularno rečeno, narodne; običaji se ne moraju domaštavati, o njima se može ponešto i pročitati ili pitati kod „nadležnih“, zavisno od toga o kojoj je oblasti reč. Umesto toga, kao tradicija se proglašava a potom i upražnjava ono što nema nikakve veze sa srpskom kulturom i/ili verom.

Stvari stoje utoliko gore što su noviji pogrebni običaji zapravo štetni i gotovo opasni. Lanac odgovornosti zaista počinje sa onima koji praksu izmišljaju i upražnjavaju, ali su sledeće karike država i Crkva koje, su kažu gotovo svi sagovornici „Vremena“, ipak najviše odgovorne i prve ovoj pojavi moraju da stanu na put.

Krajnje neočekivano, necentralizovanu državu nađosmo tamo gde smo joj se najmanje nadali: u pogrebnom sektoru.

Dva zakona regulišu ovu oblast, Zakon o komunalnim delatnostima i Zakon o grobljima i sahranjivanju. Ti zakoni su dopunjeni uredbama i odlukama na nivou opština i gradova, kao što je to slučaj i sa Bajinom Baštom i Beogradom. Oba zakona su zastarela, a naročito ovaj drugi koji potiče iz 1977. godine.

Za primenu zakona, pa tako i za zapuštena groblja i sahranjivanje van grobalja, odgovorne su gradske ili opštinske vlasti, a u selima – koja su najveći problem – nadležne su mesne zajednice.

Na postavljeno pitanje o neagilnosti i nepravovremenoj reakciji, dobija se standardno obeshrabrujući odgovor, kao i za ostale probleme vezane za zapušteno srpsko selo: narod odumire, sela su opustela, nema ko da se o tome brine. Nejasno je kako to mogu da odumiru i mesne zajednice i njihovi rukovodioci – pre će biti da su se rukovodioci po mesnim zajednicama odmetnuli i od zakona i od potreba svojih meštana.

Tu dolazi na red sledeća karika koja takođe škripi – komunalni (i sanitarni) inspektori, koji su kako to zakon zapoveda instrument (lokalnih) vlasti u borbi sa pomenutom pojavom.

U komunalnoj inspekciji u Bajinoj Bašti saznajemo da je bilo intervencija povodom nelegalnih grobova, ali samo u slučajevima kada su se komšije žalile da su pokojnici sahranjeni preblizu njihovih kuća i imanja, takoreći ispod prozora. Tako je bilo i nekoliko ekshumacija.

Nema nikakve sumnje da se radi o nedozvoljenoj, da ne kažemo protivzakonitoj praksi, ali je po svemu sudeći veoma teško suprotstaviti se tome u manjim zajednicama, u kojima su se ti novi „običaji“ ponajpre i zapatili. Sagovornici su često napominjali da je reč o krajnje „osetljivoj“ oblasti i da oni koji se međusobno dobro poznaju neće da se suprotstavljaju jedni drugima: ne samo zarad dobrosusedskih odnosa već i zbog nekakvih budućih izbora na kojima se najpre računa na komšijske glasove.

Takvo „izbegavanje sukoba“ ne odnosi se samo na ovlašćena lica koja bi mogla da intervenišu u slučaju sahranjivanja van groblja, već se odnosi i na one koji bi pokušali da se unutar samih familija tome suprotstave. Naći će se uvek neka svastika ili svekar, stara ujna ili neka učena babadevojka koja se „razume“ u običaje i koja će u odsudnom trenutku da izgovori ono posle čega nema više prepiranja: „Valja se za dušu“ ili „Ne valja za žive“.

„Ta je pojava sada već stara, i narod je formirao naviku. Pri tome, podjednako u tome učestvuju i obrazovani ljudi koji priznaju da to nije u redu, ali nemaju snage da se tome usprotive. Povrh toga, svako selo sad dodaje neke svoje običaje, i to u negativnom smislu. Znate sigurno poslovicu – sto sela, sto adeta. Nekoliko puta sam predlagala da istog trenutka kad nekog sahrane van groblja reagujemo, ali nije bilo snage da se to zaista i sprovede. Ima takvih sela u kojima je slika strašna, gde je duž puta toliko grobova da imate utisak da se vozite kroz groblje“, kaže za „Vreme“ Vera Cvijović iz Odeljenja za privredno i komunalno – stambeno poslovanje Opštine Bajina Bašta.

ŽIVOT, OBIČAJI ILI ZAKONI: Potrebna je, kažu sagovornici iz Bajine Bašte i Beograda, centralizovana akcija koja mora da potekne iz vrha vlasti, a s ciljem podizanja opšteg obrazovnog i kulturnog nivoa.

Osim toga, potrebna je i promena Zakona, koji je neprecizan i samo je delimično obuhvatio običajnu praksu. „Zakon je u duhu vremena u kom je usvojen, što znači da je pravi ’socijalistički’ zakon koji ne može da odgovori na potrebe prakse koja se razvila tokom 90-ih, kada se puno ljudi krstilo i okrenulo verskim običajima. Zakon ne definiše, na primer, ceremonijal sahranjivanja, kremiranje, ili privatnu praksu“, kaže za „Vreme“ Olivera Milijanović, pomoćnik direktora javnog komunalnog preduzeća Pogrebne usluge iz Beograda.

Običaji su, posle jezika, verovatno najživlji deo kulture jednog naroda, i nema spora oko toga da će svako novo doba donositi promene. Takve se promene, međutim, u lepim i dosadnim državama veoma pažljivo prate i usmeravaju, različitim sredstvima kojima raspolaže država, pa tako i zakonima. Zakoni iz ovakvih oblasti kulture pak imaju smisla jedino ako prate i razumeju život. Vezano za temu o kojoj je reč, Zakon bi se mogao dodatno prilagoditi običajnoj praksi određenog područja donošenjem uredbi na lokalnom nivou. Fascinantni varijeteti običajne prakse u Srbiji naročito dolaze do izražaja kada je u pitanju kult mrtvih, i ti se varijeteti poslednjih petnaestak godina dodatno usložnjavaju. Tako je u požarevačkom kraju popularno zidanje povelikih kapela umesto nadgrobnih spomenika. U kragujevačkom kraju, noviji doseljenici doneli su običaj pobadanja zastave pored krsta. I tako redom; sve to je veoma važno imati u vidu kada se bude iznova radio zakon o grobljima i sahranjivanju.

Ima još pojava novijeg datuma: iznošenje obilja hrane na groblje i ogromni nadgrobni spomenici.

„Veoma je raširen običaj iznošenja hrane, koji se pretvara u prave gozbe na groblju, kao da je, Bože prosti, slava, a ne opelo. Mislim da se radi o tome da u dnu duše veruju kako se odužuju precima prema kojima osećaju krivicu. To je, zapravo, pogrešno usmeren običaj. Svi običaji danas su predimenzionirani. Oni se menjaju na jedan loš način. Odlična potvrda toga je i podizanje ogromnih nadgrobnih spomenika. Podižu se krediti za ogromne spomenike vredne po par hiljada evra, umesto da se novac pametnije uloži, recimo u školovanje dece. To je, međutim, poruka upućena komšijama. Prostor na spomeniku se često ustupa dugačkim i ‘potresnim’ epitafima (vidi okvir), što je opet poruka komšijama, a ne poštovanje običaja“, kaže Bosa Rosić.

Olivera Milijanović kaže da je u gradovima zabranjeno ostavljanje hrane na groblju, ali ne i iznošenje, ali dodaje da je nemoguće kontrolisati ljude koji rade drugačije.

Sveštenik Todor Tomić iz Sabornog hrama u Bajinoj Bašti, u čijoj su parohiji sela sa rasutim grobovima u okolini ove opštine, kaže za „Vreme“ da je mnogo truda i rada uložio ne bi li se svakolikim štetnim „običajnim“ pojavama stalo na put. Kaže da se svim silama borio protiv iznošenja hrane u obilatim količinama. Što se prakse sahranjivanja tiče, sveštenik kaže da je u jednom selu na obroncima Tare uspeo da natera meštane da raskrče svoje groblje i da ga koliko-toliko održavaju. Ali, mrka kapa kad su druga sela u pitanju.

„Tu smo malo krivi i mi sveštenici, ne trudimo se da sarađujemo sa vlastima, a problem mora da se reši na nivou opštine. A takva praksa svakako nije u redu, ni sa moralne ni sa kulturne ni sa hrišćanske strane. To je čista paganština, jer da takvi imaju čistu veru, ne bi im padalo na pamet da materijalnim dobrima nadoknađuju duhovne nedostatke“, kaže Tomić.

On kaže da sam narod ne vodi računa o grobljima. „Hoću u moje imanje, i gotovo“, kažu ponekad, ili mu odbruse: „Šta ti imaš s tim?“ Bosa Rosić i Vera Cvijović smatraju da bi izuzetno efikasan način suzbijanja ove pojave moglo biti odbijanje lokalnog sveštenstva da održi pogrebne rituale na odmetnutim grobovima. Sveštenik Tomić pak objašnjava da to nije moguće iz vrlo važnog razloga što svaka krštena osoba ima pravo na opelo, i što nijedan sveštenik nema pravo da ga uskrati. Sveštenik smatra da je reč pre svega o zanemarenoj obavezi vlasti, koja mora da se pozabavi ovim problemom, i da u tome treba da pomognu svi ostali koji mogu da pomognu, među kojima je svakako i Crkva.

Ministarstvo za kulturu Republike Srbije moglo bi za početak da uposli gomilu nezaposlenih etnologa da popišu i sistematizuju kompleks običaja vezanih za mrtve u Srbiji. Malo je istraživanja o tome koja su na raspolaganju, a gotovo nimalo onih koji su obavljani otkad je nastupilo rasulo.