Kiša strela iz praistorije

Sve se to događa pre 50.000 godina. U to vreme, prva plemena homo sapiens sapiensa sele se iz Afrike ka severu – dugonogi lovci uz pomoć vatre i primitivnih oruđa osvajaju Evroaziju, postaju novi gospodari severnih prostranstava, a pred strelama nove vrste ljudi iščezavaju poslednji neandertalci, dotadašnji robusni gospodari severa. Osvit ljudske civilizacije. U tišini severnih noći, uz velike vatre na kojima se priprema sveža lovina, ljudi ogrnuti u debele kože zveri počinju da posmatraju nebo, sazvežđa koja promiču po ekliptici, po putu Sunca. Jedno od sazvežđa novodošle lovce podseća na zapeti luk i strelu – daleke zvezde svojim položajem na noćnom nebu oblikuju lik strelca. I dok ovi lovci na Zemlji igraju ritualni ples pod zvezdanim nebom i nebeskom strelcu prinose žrtve za uspeh novih pohoda, u isto to doba, na drugoj strani galaksije Mlečni put, upravo u sazvežđu Strelca, odigrava se jedan izvanredan događaj. Mala neutronska zvezda, sa prečnikom od svega 20 kilometara, iznenada eksplodira u bljesku neverovatne siline. U delu sekunde, zvezda oslobađa energiju od 10.000 triliona triliona triliona vati, a emitovani gama zraci šire se u svemir. Oslobođena radijacija putuje brzinom svetlosti, najvećom brzinom u prirodi, ali su svemirska prostranstva tako velika da su potrebne godine i vekovi da stignu do susednih svetova. Iako zraci za samo jedan sekund prevale rastojanje od 300.000 kilometara, potrebno im je čak 50.000 godina da pređu put od mesta eksplozije do daleke planete Zemlje. U međuvremenu, dok gama zraci putuju kroz vakuum, na Zemlji se štošta izmenilo. Planetu više ne nastanjuju primitvni lovci koji upiru pogled ka nebu, odavno je nad nekadašnjim staništima divljih zveri izrasla visokorazvijena civilizacija i sada, na zemaljskim stanicama i u mreži satelita koji okružuju planetu, veliki broj radio-teleskopa osmatra daleka prostranstva, bešumno pretražuje segment po segment neba, iščekuje događaje u dubini svemira. Najzad, gama zraci stižu do Zemlje. Drevnu, pedeset milenijuma staru zvezdanu eksploziju registruju teleskopi na satelitskoj observatoriji SWIFT, koju je NASA lansirala u novembru mesecu prošle godine, ali i na opservatorijama WIND i RHESSI, kao i na INTEGRAL-u, teleskopu Evropske svemirske agencije.

ZVEZDOTRES: Eksploziju neutronske zvezde SGR 1806-20 astronomi su prvi put primetili 27. decembra prošle godine i u prvim reakcijama zaključili da je reč o izuzetnom astronomskom događaju kakav do sada nije zabeležen. Zvezda je u desetom delu sekunde oslobodila više energije nego što Sunce emituje tokom perioda od 100.000 godina. Eksplozija takvog intenziteta dovela je do trenutnog zasićenja detektora na observatoriji SWIFT, uprkos tome što je observatorija inače bila projektovana za snimanje sličnih visokoenergetskih izvora zračenja. Astronomi smatraju da je uzrok događaja na drugoj strani Mlečnog puta erupcija na površini neutronske zvezde ili intenzivan potres u njenoj kori, takozvani zvezdotres. Emitovano zračenje je vrlo intenzivno i nalazi se u oblasti gama spektra. Kada bi SGR 1806-20 bila udaljena samo deset svetlosnih godina, smrtonosni gama zraci bi izazvali velika oštećenja atmosfere Zemlje i doveli do istrebljenja živog sveta. Srećom, eksplozija se odigrala dovoljno daleko. Uprkos intenzitetu, sam prasak je trajao svega nekoliko delova sekunde, ali posle početne eksplozije, SGR 1806-20 nastavlja da zrači radijaciju manjeg intenziteta na većim talasnim dužinama. Ovo zračenje se snima u nekoliko astronomskih centara, pre svega na evropskom Institutu VLBI (Very Long Baseline for Interferometry), kao i na britanskom MERLIN-u (Multi–Element Radio–Linked Interferometer Network). U proučavanje događaja uključilo se više od dvadeset naučnih instituta iz celog sveta. Astronomi se nadaju da će eksplozija SGR 1806-20 pojasniti poreklo većeg broja misterioznih visokoenergetskih bljeskova koji su poslednjih godina primećeni izvan naše galaksije.

MAGNETARI: Neutronska zvezda SGR 1806-20 spada u takozvane magnetare. Neutronske zvezde su stare zvezde, uglavnom sačinjene od neutrona koji nastaju kao produkti nuklearnih reakcija tokom zvezdanog izgaranja. Međutim, magnetari su po svemu egzotična vrsta neutronskih zvezda, objekti izuzetne gustine – njihova masa je veća od mase Sunca iako im prečnik iznosi svega desetak kilometara. Zbog svog malog prečnika, magnetari rotiraju velikom brzinom. Tako, SGR 1806-20 načini jednu revoluciju za svega 7,5 sekundi. Astronomima je posebno zanimljivo magnetno polje magnetara. Većina objekata u svemiru poseduje magnetna polja, ali ona nisu jednakog intenziteta. Magnetno polje planete Zemlje je najlakše primetiti uz pomoć magnetne igle na kompasu koja se uvek okreće ka severnom magnetnom polu. Praistorijski lovci koji su putovali na sever nisu imali na raspolaganju ovaj jednostavni uređaj za orijentaciju, ali su i te kako osećali magnetno polje planete, jer bi bez njega Zemlja bila nezaštićena od kosmičkog zračenja, a život na njoj bio bi nemoguć. Međutim, magnetno polje Zemlje je ništavno u poređenju sa onim koje imaju magnetari. Njihov intenzitet je hiljadu milijardi puta veći od magnetnog polja Zemlje, a uz to, oko hiljadu puta intenzivniji i od neutronske zvezde. Magnetari su prvi put uočeni pre trideset godina i do danas je otkriveno 13 ovakvih čudnih izvora gama zračenja. Većina astronoma veruje da su ovi objekti superjakog magnetnog polja ostaci supernova, fantastičnih zvezdanih eksplozija. Tokom svoje evolucije, masivna zvezda troši svoje „gorivo“ i zato prolazi kroz više stadijuma, da bi prilikom njenog konačnog sažimanja došlo do eksplozije supernove i njenog potonjeg pretvaranja u crnu rupu. Može se reći da upravo magnetari kriju tajnu smrti zvezda. Zato se bljesak u sazvežđu Strelca smatra događajem od izuzetne važnosti i on će u narednim godinama biti podrobno proučavan. „Strele“ sa druge strane Mlečnog puta, koje su toliko dugo putovale kroz prostor i vreme, nisu uzalud stigle do Zemlje.