Kašika, viljuška, reket

Da li postoji vrhunski tenis u Srbiji izvan porodice Đoković mogao bi da se zapita svako ko je poslednjih godina, od trenutka uspona pobednika Otvorenog prvenstva Australije (vidi okvir), pratio šta govori otac šampiona.

U jednoj od mnogobrojnih izjava datih domaćim medijima prošle godine Srđan Đoković, otac Novakov, objasnio je kako funkcioniše sistem porodice koja je dala teniskog šampiona. On je govorio za nacionalnu televiziju o tome kako je za sve uspehe njegovog najstarijeg sina zaslužna čitava familija i da su uspesi zapravo uspesi porodice Đoković.

„Novak je u jednom trenutku, tada je bio nedovoljno iskusan, rekao da je to njegov uspeh, ali smo ga docnije ispravili i on je sam shvatio da su rezultati zapravo porodična stvar“, kazao je Srđan.

Ovako direktan stav poznat je srpskoj javnosti, ali proizvodi veliki broj kontroverzi koje se tiču krajnjih poslovnih namera Novakovog oca, koji se svuda pojavljuje kao pravi, antički pater familias i u svojim rukama drži sve poluge unutar jedne familije.

Ponašanje i javno istupanje starijeg Đokovića nije mu donelo simpatije u srpskoj javnosti, što se može videti u brojnim komentarima koji prate vesti o izborima u Teniskom savezu Srbije. Teško je na bilo kom portalu pronaći ijedan pozitivan komentar onoga što radi i što je govorio Srđan Đoković; nije neko merilo, ali ni nešto čime bi se čovek ponosio.

„Mi smo Srbiji dali i više nego što zaslužuje s obzorom na to koliko je Novak dobio pomoći od ove države“, rekao je u jednom razgovoru Srđan Đoković objašnjavajući da ovde ljudi ne vole tuđi uspeh.

Takva izjava je paradigma onoga što ovaj preduzetnik, čini se, godinama oseća: u danima kada je trebalo da mu se pomogne da njegov sin dobije mogućnost da napreduje kao mlad teniser, država je zakazala, a kada je potrebno da se kaže da iz Srbije dolazi nešto dobro, svim političarima i ostalim ljudima su puna usta Novaka Đokovića.

RODITELJI I DECA: I to je tačno, samo je teško naći opravdanje za konstantno igranje na tu kartu u javnosti kad god neka od poslovnih ideja tate Đokovića ne dobije punu i nepodeljenu podršku. Izgleda da čovek koji je svojom podrškom uspeo da od talentovanog tenisera napravi svetsku zvezdu i tenisera koji će tek osvajati velike turnire u budućnosti nije zadovoljan; kao da pretpostavlja kako bi mu pošlo za rukom da isto uradi prvo s Teniskim savezom, a zatim je, valjda, samo nebo granica.

U Srbiji to nije novost, a ni u svetu nije retkost da srpski roditelji vode poslove svoje uspešne „teniske“ dece.

Pre nekoliko sezona prisustvovali smo komediji koju je napisao i izveo otac australijske teniserke Jelene Dokić, Damir, preduzetnik sa Fruške gore, uspešni proizvođač dunjevače i osuđenik zbog pretnji upućenih ambasadoru Australije u Beogradu. Ovaj veselnik je dugo uveseljavao javnost prepirkama po tabloidima sa ćerkom koja je morala ponovo da zatraži australijski pasoš da bi utekla od oca koji je hteo da bude sve: i menadžer, i otac, i vlasnik i promoter.

Novakov otac, daleko bilo, nikom nije pretio na način na koji je to radio Dokić, ali mu je u osnovi sličan: ljut na svet oko sebe koji nije imao sluha za talenat njegovog deteta u jednom trenutku, sada misli da ima pravo da svima prebacuje zbog toga i da je apsolutni vlasnik tog „brenda“. Čak ni to nije sporno jer postoje mogućnost i način da se Novakovo ime zaštiti od vulgarne eksploatacije (kao kada ga zovu da se obrati mitingašima 2008. u Beogradu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova). Međutim, sa takvom pažnjom Đoković stariji kao da nema problema: on voli što mu je sin najbolji mogući ambasador Srbije i ne libi se da ga u tom pravcu pogura još više.

PREDUZETNIŠTVO I NAPLATA: Problem Srđana Đokovića je očito na drugoj strani. Prema nekom njegovom uverenju, ono što Novak donosi Srbiji ima konkretnu cenu: ona je oličena u boljim uslovima za preduzetništvo kompanije „Family sport“.

Kako se navodi na zvaničnoj internet prezentaciji preduzeća, porodica je uspela da objedini dve velike ljubavi: ugostiteljstvo i sport. Đokovića starijeg „prozivaju“ da je kelner, aludirajući na njegov poslovni angažman na Kopaoniku u devedesetim, ali on pokazuje znatno više ambicije. Pored restorana u Beogradu i Kragujevcu, familija Đoković je od 2009. godine „vlasnik“ Otvorenog prvenstva Srbije u tenisu, prvog ATP turnira u Srbiji iz serije 250.

Dobijanje organizacije tog turnira, koji bi narednih godina zaista mogao da postane značajan na godišnjoj mapi najvažnijih događaja Beograda i Srbije, bio je trenutak kada je Srđan „pobedio“ Teniski savez predvođen Slobodanom Živojinovićem. Za razliku od drugih turnira, na kojima se upravo lokalni predvodnici teniskih asocijacija pojave na kraju da uruče trofej, Otvoreno prvenstvo Srbije je u velikoj meri „brend“ porodice Đoković.

U takvim okolnostima, Novakov stric Goran mu dođe kao engleski prestolonaslednik Čarls na turniru u Vimbldonu. Ide okolo, pozdravlja se sa svima i uručuje trofeje. Treba reći da su oni za taj poduhvat dobili pomoć od grada, što je dobro, ali je i činjenica da oni tzv. Sportski centar „Milan Muškartirović Gale“ na Dorćolu tretiraju kao svoje vlasništvo. Javno dobro je ustupljeno porodici Đoković, koja na tom mestu ima ekskluzivni restoran, originalno nazvan „Novak“.

AMBICIJE: Kada je uspeo da u Beograd dovede deo ATP glamura, stariji Đoković je hteo da delovanje familije proširi na Srbiju, pa je najavljivao izgradnju nacionalnog teniskog centra u Kragujevcu (onaj koji je ranije bio najavljen za Beograd je zaboravljena ideja), ali se vremenom i od toga odustalo i pored činjenice da je familiji bio ustupljen deo parka u tom gradu koji je takođe javna, zelena površina sa propisanom „namenom“.

Mogli bismo da pomislimo da familija ili nije imala dovoljno novca za ove projekte ili da je iza ideje o investiciji (bila je pominjana suma od četrdesetak miliona evra) zapravo bila želja da familija bude na čelu državnog tima: ideje naše, novac vaš, reklo bi se. Takođe, iako stalno pominje potrebu da postoji nacionalni teniski centar, nije jasno kako bi on funkcionisao „besplatno“, kako nigde u svetu ne funkcioniše. Pored toga, pitanje je državne strategije da li treba ulagati ogroman novac u „fabrikovanje tenisera“ jer nema države koja bi mogla da pokaže da je tako nešto i održivo i uspešno. U SAD ima više tenisera nego što Srbija ima stanovnika, pa opet nemaju šampiona od Pita Samprasa. O Kini da ne govorimo.

Tenis je individualni sport i bilo bi dobro da se talentovani klinci ovde školuju, ali izgleda da je u Srbiji problem više u nedostatku trenera nego terena od šljake i betona. Srđan Đoković svakako nije teniski trener.

Tako je bilo i sa Teniskim savezom i izborima na kojima je opet pobedio Živojinović. Dvogodišnja prepirka po medijima i lobiranje po klubovima okončala se u zlo doba u utorak na sredu (25. na 26. januar), kada je strpljiviji i pripremljeniji Boba (što mu nije bila odlika dok je igrao tenis) pobedio u „sudijskoj nadoknadi vremena“ ili „taj brejku“ u teniskom jeziku. Đoković je i u izborima bio kao u biznisu: ja neću na tu poziciju osim ako me ne zamolite da dođem. Malo ih je koji su bili spremni da to učine bez obzira što je Novakov otac.

Novi predsednik je odmah pozvao na smirivanje strasti i pozvao je Novakovog oca da bude deo tima. Ovaj se nije oglašavao, a „Vreme“ saznaje iz njegovog okruženja da će tek narednih dana obelodaniti svoje namere. Bilo je pomenuto da će on ići u pravcu osnivanja nove teniske asocijacije, ali za to još uvek nema potvrde. Janko Tipsarević i Viktor Troicki su javno potvrdili da će igrati za nacionalnu selekciju, a biće čudo da Novak odustane. Izgleda da je Bobina opcija pobedila, ali to ne znači da će se Srđan zaustaviti. Osim ako mu sin ne objasni neke stvari, ako uopšte ima vremena i strpljenja da se time bavi. Negde u svetu sigurno postoji već oproban mehanizam koji omogućava roditeljima uspešne dece da na kvalitetan način provode vreme.

foto: reuters