Kako malo treba da se bude srećan (u pozorištu)

Napraviti uzbudljiv, važan javni događaj u kulturnom životu uopšte nije teško. Potrebno je da imate samo dobar plan sa idejom o potrebama vaših gledalaca, odličan umetnički sadržaj, preciznu organizaciju i radoznalu publiku i zvanice. I da se sve pomenuto sabere u isto vreme, na istom mestu. To je manje-više sve. Šta je onda razlog zašto nemamo više takvih večeri, biće da je mala misterija.

Ali eto, upravo tako nešto desilo se 20. juna na otvaranju Belefa, Beogradskog letnjeg festivala. I malo više od toga.

U Malom pozorištu “Duško Radović” izvedena je predstava Maske Kazališta “Grupa”, u koprodukciji sa Dubrovačkim ljetnim igrama i u saradnji sa Scenom Ribnjak i Teatrom EXIT. Autor, reditelj i izvođač je višestruko nagrađivani glumac Dražen Šivak, a dramaturzi su izuzetno talentovani i takođe nagrađivani Karla Leko i Patrik Gregurec.

Autori ove monodrame vode nas na detaljno osmišljeno, scenski uverljivo i istovremeno zabavno putovanje kroz istoriju pozorišnih maski, od antičke drame, preko komedije del arte, do današnjih dana. Kroz niz majstorskih transformacija Dražen Šivak na scenu dovodi junake antičkih drama, Harlekina i Pantalonea, Krležinog Petricu Kerempuha, Držićevog Pometa i mnoge druge, da nam zajedno ispričaju priču o veličini i značaju maske i glumaca koji su ih kroz istoriju nosili, maske koja nekom pozorišnom vradžbinom pokriva lice a otkriva sve ostalo.

Dražen Šivak je za “Vreme” objasnio da “glumcima maska služi kao zrcalo. Ona ne laže, pokazuje naše propuste i pruža mogućnost da ono vrijedno sjaji. Kada masku, tj. kazalište, stavimo ispred sebe, a ne sebe ispred kazališta, onda je to preduvjet da se nešto dogodi. Rad s maskom je kompleksan. Masku razumijem ne samo kao ono što se stavlja na lice, nego se nosi na sceni cijelim tijelim i glasom. Potrebno je puno pažnje, interesa i strpljenja da to postane nešto što svjesno kao glumci koristimo u radu. Inače, oslanjamo se na osobni šarm i sitne dosjetke, što nema neke trajne vrijednosti”.

Kaže da “najveća opasnost maski kao zrcalu istine prijeti od glumaca, nas samih. Ako ulazimo u taj kotač za zamorce u kojem trčkaramo na mjestu, a to nam pruža taj lažni sjaj oko nas, onda iznevjeravamo naš poziv. U ljudskom smislu, to je za razumjeti. Ne znam jedino hoće li nam kazalište oprostiti”.

Predstava Maske predstavlja i “omaž mnogim znanim i neznanim kolegama glumcima (i) postaje slavljenje glumačke vještine, preobrazbe i moći koju maska nosi od prahistorije do danas. Taj pristup vraća glumca sceni na kojoj se priznaje samo posvećenost svom poslu”. Uz to, bile su tu i nenametljivo i sa ukusom plasirane reference na beogradski umetnički i javni život.

Šivak objašnjava da “biti na sceni prisutan u punini kao čovjek koji zna gdje je i zašto, a opet, ne shvaća sebe i druge preozbiljno, puno je. Tada se ne bavim time da li je nešto istraživanje ili tzv. klasična forma, to me generalno ne zanima. Zanima me samo ima li života u tome čemu prisustvujem”.

I to je upravo ono što je, verujemo, poslovično hladnu beogradsku publiku, posebno onu premijernu ili festivalsku, navelo da Dražena Šivaka pozdravi stojećim ovacijama na kraju. A to se u Beogradu ne dešava baš često.

Takođe se ne dešava često ni da kokteli na sličnim otvaranjima budu bilo šta više od prilike za kurtoazne pozdrave na putu ka izlazu i nekom boljem provodu. Povodom otvaranja Belefa, Malo pozorište “Duško Radović” organizovalo je sjajan resital harfistkinje Gordane Ćurguz, koji je svakako doprineo lepim pozorišnim razgovorima među zvanicama i između umetnika i publike. Glasan žamor, razmenjivanje kontakata, smeh i gestikulacije u pozorišnom foajeu najbolji su znak da se desilo nešto važno u pozorišnom životu.

Posle nekih godina izvesnih lutanja, organizatori Belefa kao da su pronašli adekvatan model za ovakav festival. Program je poslednjih godina pomeren na sam početak leta i zgusnut u manje od dvadeset dana, fokus je na pozorišnim programima (najavljeno je 17 predstava), gostovanjima veoma ozbiljnih umetnika i pozorišnih kuća iz drugih zemalja, ali i na, što je posebno važno, domaćim produkcijama – njih sedam, koje svoje premijere imaju u okviru festivala. Time se Belef čvrsto pozicionira ne samo kao revijalni, već prevashodno kao produkcioni festival, čiji uticaj ne traje samo nekoliko nedelja tokom leta, već se proteže na čitavu pozorišnu sezonu.

Neka nam bude dozvoljena i mala sugestija – verujemo da bi eventualna takmičarska komponenta donela i dodatni kvalitet Beogradskom letnjem festivalu. Ove godine Belef traje do 7. jula, na više pozorišnih scena u gradu, a biće prikazano više od dvadeset predstava iz četiri zemlje, u okviru četiri programa. Po svoj prilici, čeka nas uzbudljivo pozorišno leto, a zahvaljujući ovakvom otvaranju festivala, slobodno se može reći da je lestvica visoko postavljena.