Sve više ljudi radi na daljinu i često im odgovara da posao obave iz kafića. Ali, tamo to ponekad gledaju popreko jer neće da im neko sedi pola dana uz dve kafe. Aleksandar Abu Samra pokušava da reši taj problem
Aleksandar Abu Samra, naš čovek kojem je deda iz Sudana, javlja se dok u pozadini kukuriče petao. I to gvatemalski petao, u selu San Markos la Laguna.
Aleksandar (36) je završio ETF u Beogradu, bio u Berlinu, programirao, završio master iz urbanizma u Abu Dabiju, živeo kao digitalni nomad svuda, najviše u Singapuru, a u Gvatemalu je otišao jer mu je San Francisko bio napet.
Aleksandar radi „na daljinu“. Može da otvori laptop bilo gde. Ali, ne voli da bude u stanu ili sobi koje unajmljuje.
„Ako u novom gradu radim od kuće – taj grad nisam ni video. Isto tako ni ako radim iz neke zajedničke kancelarije. Lepo mi je po kafićima. Imam hranu, kafu. Možda upoznam nekog“, ispričao je Abu Samra za naš njuzleter Međuvreme.
Među svim stvarima koje radi, Aleksandar je sa drugovima pokrenuo i stranicu laptopfriendly na kojoj ljudi mapiraju i ocenjuju kafiće prema tome kakvi su uslovi za rad na laptopu.
Kafići protiv laptopa
Sve više ljudi radi na daljinu – Beograd ih je pun! – ali sve više kafića to gleda ispod oka. Neće da im neko pola dana sedi uz jednu ili dve kafe.
Čak i kad kafa košta po 500 dinara, kao u najvećem beogradskom lancu Coffedream. „Mi smo kafeterija, mesto gde se prodaju i konzumiraju različite vrste kafa, a ne kancelarija, gde ćete sedeti osam sati dnevno i završavati poslovne obaveze“, kažu odande za Međuvreme.
Laptop nisu sasvim zabranili, ali morate da pitate konobara da li i gde smete. Kažu, dešavalo se da ljudi sa laptopom zauzmu veći sto pa nema mesta za druge mušterije.
Ima kafića koji su prognali knjige jer neće da im navraćaju studenti, slabi potrošači. „Čitaonice imate na fakultetima“, piše u jednom kafiću kod Vukovog spomenika.
To zna da bude neprijatno. „Neki kafići to rade zbog vrednosti – da bi se ljudi družili. Neki misle da je to atak na biznis, neko će uz kafu da im sedi pet sati“, kaže Aleksandar.
„Pokušavam da ih razumem, ali jeste neugodno kad ti neko ne dozvoli laptop. Tako smo došli na ideju da označimo kafiće. Neću ni da idem ako ne žele laptop. Što ne stave stiker da se odmah zna?“
Kao na Guglu
Abu Samra je preduzetan čovek, ali projekat laptopfriendly nije uspeo da pretoči u biznis. Nije ga ugasio jer su se ljudi iz celog sveta javljali i ocenjivali kafiće.
Kao i na Guglu, objekat dobija ocenu. Može se filtrirati po tome da li ima internet, štek-doze, da li dopušta da se duže ostane, prima li karticu i kućne ljubimce. Mapirane su stotine gradova na svetu.
Ima kafića koji se baš reklamiraju kao „radna mesta“, često su nešto skuplji. I ima dosta zajedničkih kancelarija, takozvani coworking space – platiš dnevnu „ulaznicu“ ili mesečnu, i odande možeš da radiš, pored drugih ljudi.
„Potreba da se radi sa javnih mesta će se samo povećati. To zahteva da se drukčije promisli prostor. Kancelarije nisu odgovor. Kafići kako koji. Čak i oni koji su se adaptirali – recimo ostaviš laptop da odeš do toaleta, možda ga neko ukrade“, priča Aleksandar.
Borba protiv samoće
Njegov san je nova vrsta prostora koji nije ni kafić ni kancelarija, ni biblioteka.
„To novo zovem hab. Da se osećaš lagodno, radiš, slušaš predavanja, piješ kafu, jedeš… kad kažeš nekome pored sebe ‘ćao’, da nisi čudak, nego da okruženje to predviđa.“
Ostanak u stanu nije opcija. Radi se i o psihičkom zdravlju. „Ljudi u gradovima su sve više usamljeni, a posebno takvi remote radnici.“
“Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos... Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad...” (Borislav Pekić, Šta je za mene radio-drama)
Vek nakon premijere filma Metropolis Frica Langa, priča o gradu podeljenom između elite i radnika smeštena u 2026, sada, u eri digitalne ekonomije, algoritama i društvene nejednakosti deluje savremeno
Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt
Generacija nobody nije nobody zato što je beznačajna, već zato što je bila previše jedno i previše drugo, previše rano i previše kasno na svakom mestu na kome se pojavila
Saim Dušan govori desetak jezika. Vrlo moguće da mu je pomoglo to što je od malena rastao uz srpski i engleski. Šta su prednosti bilingvizma?
Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka frizirali su Platonovu ideju države i postigli ono što se u istoriji retko viđalo: kriminalizovali su sebe same
Prisluškuju li vas? Bez brige – prisluškuju. Prikupljaju li vaše lične podatke? Nego šta. Prate? Sasvim moguće. Prete li vam? Kako je kada to osetite na sopstvenoj koži, pitajte Verana Matića
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Propagandne strategije režima
Ima li pobunjeno društvo razlog za defetizam Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
