Sve više ljudi radi na daljinu i često im odgovara da posao obave iz kafića. Ali, tamo to ponekad gledaju popreko jer neće da im neko sedi pola dana uz dve kafe. Aleksandar Abu Samra pokušava da reši taj problem
Aleksandar Abu Samra, naš čovek kojem je deda iz Sudana, javlja se dok u pozadini kukuriče petao. I to gvatemalski petao, u selu San Markos la Laguna.
Aleksandar (36) je završio ETF u Beogradu, bio u Berlinu, programirao, završio master iz urbanizma u Abu Dabiju, živeo kao digitalni nomad svuda, najviše u Singapuru, a u Gvatemalu je otišao jer mu je San Francisko bio napet.
Aleksandar radi „na daljinu“. Može da otvori laptop bilo gde. Ali, ne voli da bude u stanu ili sobi koje unajmljuje.
„Ako u novom gradu radim od kuće – taj grad nisam ni video. Isto tako ni ako radim iz neke zajedničke kancelarije. Lepo mi je po kafićima. Imam hranu, kafu. Možda upoznam nekog“, ispričao je Abu Samra za naš njuzleter Međuvreme.
Među svim stvarima koje radi, Aleksandar je sa drugovima pokrenuo i stranicu laptopfriendly na kojoj ljudi mapiraju i ocenjuju kafiće prema tome kakvi su uslovi za rad na laptopu.
Kafići protiv laptopa
Sve više ljudi radi na daljinu – Beograd ih je pun! – ali sve više kafića to gleda ispod oka. Neće da im neko pola dana sedi uz jednu ili dve kafe.
Čak i kad kafa košta po 500 dinara, kao u najvećem beogradskom lancu Coffedream. „Mi smo kafeterija, mesto gde se prodaju i konzumiraju različite vrste kafa, a ne kancelarija, gde ćete sedeti osam sati dnevno i završavati poslovne obaveze“, kažu odande za Međuvreme.
Laptop nisu sasvim zabranili, ali morate da pitate konobara da li i gde smete. Kažu, dešavalo se da ljudi sa laptopom zauzmu veći sto pa nema mesta za druge mušterije.
Ima kafića koji su prognali knjige jer neće da im navraćaju studenti, slabi potrošači. „Čitaonice imate na fakultetima“, piše u jednom kafiću kod Vukovog spomenika.
To zna da bude neprijatno. „Neki kafići to rade zbog vrednosti – da bi se ljudi družili. Neki misle da je to atak na biznis, neko će uz kafu da im sedi pet sati“, kaže Aleksandar.
„Pokušavam da ih razumem, ali jeste neugodno kad ti neko ne dozvoli laptop. Tako smo došli na ideju da označimo kafiće. Neću ni da idem ako ne žele laptop. Što ne stave stiker da se odmah zna?“
Kao na Guglu
Abu Samra je preduzetan čovek, ali projekat laptopfriendly nije uspeo da pretoči u biznis. Nije ga ugasio jer su se ljudi iz celog sveta javljali i ocenjivali kafiće.
Kao i na Guglu, objekat dobija ocenu. Može se filtrirati po tome da li ima internet, štek-doze, da li dopušta da se duže ostane, prima li karticu i kućne ljubimce. Mapirane su stotine gradova na svetu.
Ima kafića koji se baš reklamiraju kao „radna mesta“, često su nešto skuplji. I ima dosta zajedničkih kancelarija, takozvani coworking space – platiš dnevnu „ulaznicu“ ili mesečnu, i odande možeš da radiš, pored drugih ljudi.
„Potreba da se radi sa javnih mesta će se samo povećati. To zahteva da se drukčije promisli prostor. Kancelarije nisu odgovor. Kafići kako koji. Čak i oni koji su se adaptirali – recimo ostaviš laptop da odeš do toaleta, možda ga neko ukrade“, priča Aleksandar.
Borba protiv samoće
Njegov san je nova vrsta prostora koji nije ni kafić ni kancelarija, ni biblioteka.
„To novo zovem hab. Da se osećaš lagodno, radiš, slušaš predavanja, piješ kafu, jedeš… kad kažeš nekome pored sebe ‘ćao’, da nisi čudak, nego da okruženje to predviđa.“
Ostanak u stanu nije opcija. Radi se i o psihičkom zdravlju. „Ljudi u gradovima su sve više usamljeni, a posebno takvi remote radnici.“
U eri društvenih mreža i opsesije postignućem, roditeljski ponos sve češće prelazi nevidljivu granicu i postaje pritisak pod kojim dete gubi pravo na grešku, običnost i sopstveni identitet. Iza blistavih uspeha često ostaje tiha generacija koja je naučila da bude trofej, ali ne i da bude svoja
Tokom zaštitnih istraživanja u ataru sela Malča, na lokalitetu Orničje, arheolozi su pronašli kružne rovove iz praistorije apsolutno nepoznate na prostoru Srbije, čija namena i smisao tek treba da budu rastumačeni
Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš pokriva teritoriju veličine Slovenije. U Sloveniji radi osam zavoda i oko 50 arheologa, a u Nišu dva arheologa “pokriva” sedam okruga i 41 opštinu
Plaše li se Tajvanđani napada Kine i šta misle o Trampu, kao i zašto ovo azijsko ostrvo liberalno i sa divljenjem prihvata sve što Zapad nudi – osim lagodnog odnosa prema strancima
Kako su šortsi i rilsovi preuzeli našu pažnju i zašto ne možemo da prestanemo da skrolujemo po mobilnim telefonima? Psihološkinje Snežana Mrvić i Doris Elena Herrera za „Međuvreme“ objašnjava kako algoritmi pogađaju naš dopaminski sistem i doprinose sve većem zadržavanju pažnje na sadržaju sa društvenih mreža
Zašto je trbušni ples specijalaca na revijalnom takmičenju u Dubaiju toliko važan sa Srbiju i slične autoritarne države? Biće da to i te kako ima veze sa medijskim i drugim slobodama
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
