Kad su svi bili ili na margini ili premladi ili preludi

Danima unazad mediji prenose sećanja stvaralaca omnibus filma Kako je propao rokenrol koja je u monografiji Daj, babo, glavu! prikupila i uredila Vladislava Vojnović, što je i očekivano i opravdano. Jer, Kako je propao rokenrol je u bukvalnom smislu te reči kult-film Jugoslavije na međi osamdesetih i devedesetih, a u Srbiji i dan-danas zbog repriznih prikazivanja po televizijskim kanalima, zbog muzike, zbog replika koje su ušle u govor … pa je zato i očekivano i opravdano što knjiga o ovom filmu medijima predstavlja zahvalan izvor za priče sada poznatih glumaca i ostalih filmskih imena, kojima je nemoguće odoleti. Njen izdavač je PopBooks, Društvo ljubitelja popularne kulture.

...

U knjizi ima 41 sećanje. Vladislava Vojnović ih je nanizala redosledom kojim se pravi film: prvo one koje su joj ispričali ljudi iz produkcije, pa one koje se odnose na scenario, režiju, pa sve do oglašavanja i distribucije. Vladislava Vojnović ih je prenosila dokumentarno, ne menjajući stil i melodiju rečenice sagovornika, što čitaocu stvara utisak direktnog prenosa i slike i tona. Svaka priča posebno, i sve zajedno, privatna su istorija o tadašnjoj kinematografiji i o životu u Jugoslaviji, o ljudima i vremenu, i o pitanju bez odgovora: zašto je sve to lepo i dobro propalo.

“Avala film”, producent filma Kako je propao rokenrol, najbolji je primer tog propadanja.

“Mi smo nekim malim pučem bili naimenovani tamo u Avalu, nije to bio poziv na vruće kolače jer je ‘Avala’ bila u velikim problemima”, seća se reditelj Miloš Radivojević, umetnički direktor “Avala filma”. Pozvalo ih je “Ministarstvo kulture koje je zapravo držao Stambolić, onaj za kog znamo kako je završio. On je navijao za Baleta (Branka Baletića) i za mene, a ministar kulture bio je tad novinar i publicista Branislav Milošević. Mi smo došli u jednu ‘Avalu’ koja je bila nagrižena, narušena, ojađena. Oni su uvek očajno stajali posle onih zlatnih vremena.”

Reditelj Branko Baletić, tadašnji upravnik “Avala filma” , seća se da su krajem osamdesetih “kad je ‘Avala’ bila stala na noge, napravili jednu odličnu firmu, ujedinili razne sektore koji su bili razbucani tokom prethodnih dvadeset godina, uradili smo nekoliko koprodukcija s velikim stranim kućama, nabavili tehniku. Zovem to Treći Avalin uspešni period. Tada je ‘Avala’ imala – zapamtio sam zbog zanimljivih brojeva – 333 zaposlena i pedesetak-šezdesetak stalno angažovanih ljudi pod ugovorom. I sve to smo pokrivali sopstvenim prihodima, bez dinara dotacija ili donacija od društva, osim što smo dobijali nešto para za realizaciju domaćih igranih filmova. Za četiri godine napravili smo ih oko dvadeset”.

foto: goranka matić

Atmosfera u kojoj je pravljen Kako je propao rokenrol odražavala je jako opskurne produkcione uslove, seća se Miša Radivojević. “Došla je jedna sveža ideja za taj omnibus sa sjajnim mladim ljudima koji su svi bili ili na margini ili premladi ili preludi. Takvo društvo napravilo je jedan takav film. Ne osećam neke specijalne zasluge nas koji smo bili na čelu. Naravno, to smo hteli, to smo mi dozvolili i ljudi u Savetu koji su isto bili u nekoj vrsti umetničkog veća. Da ti ljudi nisu takođe bili “za”, to bi sve bilo jako otežano. Tu su bili Tirke (Bogdan Tirnanić), Radivoj Cvetićanin i Nenad Prokić. Dakle, svi smo bili saglasni da to napravimo.”

Uprava “Avale”, a osim Baletića i Radivojevića tu su bili i Gojko Kastratović i Miša Đorđević (čuveniji kao Miša Hitler), priča Radivojević, takođe je pomagala toj “grupi ljudi koja je delovala prilično subverzivno. Oni bi delovali subverzivno u svim mogućim vremenima i u svim mogućim situacijama i u svim mogućim kinematografijama. To je bila jedna luda, luda, raspojasana grupa glumaca, reditelja, snimatelja, dramaturga, scenarista, statista. Okupilo se jedno besprizorno društvo bez premca. Zašto besprizorno? Zato što se već osećala ta strašna dolazeća apokalipsa, jedan potpuni sumrak. Ne samo da se osećalo da će doći do rata, do tog raspada, nego se osećala ta promena, pogotovo u Srbiji. Ta jedna besramna, bezrazložna komplikacija koju mi umetnici uvek ili ne razumemo dobro ili govorimo o tome s prezirom. Bilo je to strašno depresivno vreme mada je sama činjenica da je mogao da se napravi Kako je propao rokenrol divna, u stvari”.

A onda je, podseća Radivojević, “došla Osma sednica i ona se kao neki nadolazeći mrak prelila preko svih nas, progutala je i nas, a što je mnogo tragičnije, progutala je tu decu, te sjajne, darovite ljude. Ako bismo ih pobrojali, to bio bio užasan spisak, grozna čitulja, koja pokazuje koliko je njih koji više nisu živi. Ne fascinira me smrt sama po sebi, nego uzroci smrti – to vreme je progutalo te ljude. Proždralo ih je. I to posebno to vreme. Oni bi, naravno, imali svoje slabosti, svi smo ranjivi u svim vremenima, ali zaista postoje zla vremena koja imaju specijalan apetit za darovite. Mislim da mi živimo u jednom takvom periodu”.

U vreme pomenutih promena u državi, “Jugoslavija je proizvodila otprilike trideset igranih filmova godišnje”, priča Branko Baletić. “Unutrašnja energija jugoslovenskog filma, gde god da je nastajao, u Makedoniji ili Sloveniji, nosila je posebnost tog, u pozitivnom značenju reči, suludog pogleda na svet. Pojavljivali su se sjajni ludaci poput Živka Nikolića, Rajka Grlića, Gorana Markovića, Šijana, Lordana Zafranovića, Karpa Godine, Stoleta Popova, Hladnika, Kadijevića, pa Kaja, ubit ću te Vatroslava Mimice, Crno seme Kirila Cenevskog, Bubašinter Milana Jelića, koji je pre Kusturice naslutio istu stvar, ili Vrane Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare… Bili su to filmovi koji su se kritički osvrtali na prošlo vreme i koji su anticipirali šta će se s nama desiti. To su, ipak, bili začeci neke moderne i pristupa koji je bio specifičan za svetski film. Sigurno je bilo barem pedesetak sjajnih reditelja koji su tad delovali u Jugoslaviji. Preskočio sam Paskaljevića i njegove filmove koje, inače, nisam mnogo voleo, međutim, kad sad pogledamo neke od Paskaljonijevih filmova, vidimo da je to ipak bilo jako ozbiljno rađeno i da su to projekti koji su i te kako doprineli ugledu našeg filma. Ima tih fenomena još. Na primer, Živka Nikolića kritika nije otkrila nego publika. Onda su kritičari naknadno primetili o kakvom autoru je reč. To se dešavalo i sa filmovima Miše Radivojevića. Bili su hermetični, ali ih je publika prihvatala, a kritika ih nije razumela, pa ne razume neke od tih filmova ni dan-danas.”

“Osamdesetih godina svet je bio zainteresovan za jugoslovenske filmove. Priča da one godine kad je njegov Balkan ekpres bio na vrlo važnom festivalu u Valensiji – ja nisam bio tamo, bio je neko drugi iz ekipe, mislim Tanja Bošković koja je dobila nagradu – posle jedno pola godine zvao nas je direktor tog festivala i insistirao da mu hitno pošaljemo neki film za idući festival. Mi pitamo koji film, hoće li da pošaljemo nekoliko filmova pa da izaberu, a on kaže: ‘Ne, pošaljite jedan. Koji god da pošaljete, ja ću ga oberučke prihvatiti. Vaši filmovi imaju jedan inverzni pogled na svet, mi ih prepoznajemo i mi volimo tu posebnost. Šta god pošaljete – biće u glavnom programu!’”

Baletić podseća da su tada naši filmovi “izvanredno prodavani širom sveta. Vraćao se taj kinematografski dinar, a to je čitav smisao: ako uložite pare, da se one vraćaju, da se krug obnavlja, da se proizvode novi filmovi. Sve ono što danas apsolutno ne funkcioniše. Iz više razloga. Sad su ovo manje sredine i nesposobne, mi smo zemlja srušenih ili urušenih bioskopa. Ne samo Srbija ili Crna Gora, nego je tako na nivou nekadašnje Jugoslavije. U Hrvatskoj su počeli da obnavljaju, nešto i u Srbiji, ali to ide jako sporo. Onoliko godina koliko smo izgubili isterujući gledaoce iz bioskopa, a zatim i iz zamenskih neadekvatnih sala, toliko će nam trebati da ih vratimo u sale.”

Krajem osamdesetih je, priča Baletić, “postojala ozbiljna jugoslovenska distributerska i prikazivačka mreža, prihodi su dolazili sa svih strana, a i mi smo tim filmovima punili lokalne budžete. Od svake prodate bioskopske karte jedan procenat je odlazio u gradsku kasu. Bilo je filmova koji su spasavali razne opštine koje su zarađivale od filmova koji su kod njih snimani. Postojao je taj takozvani kinematografski krug, postojala su filmska preduzeća (neka vrsta NVO-a, grupacije kao što je bio Art film) koja su mogla da rade i da konkurišu, bilo je to prilično demokratski postavljeno. Pored velikih proizvođača, konkurisale su takozvane radne zajednice formirane oko projekta. One su bile mnogo jeftinije, tako da je sve što dobiju ili nađu sa strane bivalo ugrađeno u projekat. Postojale su akademije, postojao je Zakon o kinematografiji, postojala je široka bioskopska mreža, uvoz i izvoz filmova. Kad ti elementi koji čine tzv. kinematografski krug funkcionišu, onda postoji i kinematografija.”

Baletić kaže da je na izvestan način, “priča filma Kako je propao rokenrol jeste priča o tome kako je propala jedna država koja je imala smisla, ali, nažalost, nije imala građane koji bi to razumeli i koji bi uspeli da je sačuvaju”.

“Ne bih da kukam nad tim klincima na koje je tako tragično uticao raspad države”, dodaje. “Razbežali su se i eto. Da su ostali ovde, da su bili kompaktni, da se nije desilo ono što se desilo s ovim društvom… Oni su bili prihvaćeni od mladih ljudi, od publike, ali ne od establišmenta. Svaki dah moderne, ili njen duh, imao je problema. Neko je nadrljao odmah u startu, a neko kasnije kao Điđa Karanović. Sad, s ove distance, razumem zašto je odlučio da više ne radi. Društvo Điđi nikad nije dalo ono što je on zaslužio. Rajko Grlić je naplatio sve unazad, a Điđa nije.”

“Nekad pogledam nedeljni repertoar ovih pedesetak televizija koje postoje, pa još najbolji deo tih programa čine stari jugoslovenski filmovi. Stojim iza te ocene. I ponavljam, uvek imam osmeh na licu kad se setim filma Kako je propao rokenrol iako smo mi propali, i kinematografija i ti ljudi koji su ostali bez druge, a zaslužene šanse. Ode!”

Prepisano sa špice

Prva priča: Od izvora dva putića

Režija Zoran Pezo; scenario Branko Vukojević; igraju Velimir Bata Živojinović, Srđan Todorović, Sonja Savić; muzika Vladimir Divljan; montaža Snežana Ivanović

Druga priča: Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi

Režija Vladimir Slavica; scenario Aleksandar Barišić; igraju Nebojša Bakočević i Anica Dobra; muzika Srđan Gojković; montaža Goran Terzić

Treća priča: Ne šalji mi pisma

Režija Goran Gajić; scenario Biljana Maksić; igraju Vesna Trivalić, Branko Đurić, Bogdan Diklić; muzika Dušan Kojić; Mustafa Preševa

U sve tri priče: kamera Radan Popović, kostim Marina Vukasović Medenica, ton Nenad Vukadinović, maska Anđelka Jovanović