Imala sam nepunih 14 godina kada je pevač popularnog bojbenda One Direction Zejn Malik napustio grupu i odlučio da gradi solo karijeru.
To me je pogodilo tako da sutradan, posle cele noći plakanja, nisam mogla da odem u školu. Osećala sam se kao da je neko koga poznajem umro. I nisam bila jedina.
Suze miliona tinejdžerki širom sveta dovele su do toga da mediji poput CNN-a objave uputstva roditeljima kako da im deca „prežive“ taj šokantni gubitak.
Deset godina kasnije, internet je „srušila“ objava o veridbi pevačice Tejlor Svift i njenog partnera, NFL igrača Trevisa Kelsija.
Dok sam skrolovala društvenim mrežama, primetila sam isti onaj intenzitet emocija kakav smo ja i milioni drugih devojčica osećale 2015. godine, samo u suprotnom pravcu – umesto očaja, ljudi su iskazivali takvu euforiju da biste pretpostavili da se venčava neko od najbliže rodbine.
Do tada sam štošta saznala o parasocijalnim vezama. Pa, šta su one?
Kao da te znam
Zamislite da svakodnevno slušate omiljeni podkast. Voditelji dele mnogo detalja iz privatnog života, a ono što ne kažu u podkastu lako se saznaje sa njihovih društvenih mreža.
Vremenom stičete osećaj da ih poznajete, da su vam prijatelji. Onda ih jednog dana vidite ih u kafiću i odlučite da im priđete i pozdravite se, ali oni vas gledaju kao stranca – jer to i jeste.
„Privid bliskosti je pre svega podstaknut deljenjem privatnih i svakodnevnih sadržaja od strane poznatih ličnosti“, priča za naš njuzleter Međuvreme psiholog Darko Hinić, profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu.
„Deljenjem informacija, naročito slika i ličnih komentara o tome šta je slavna osoba radila tokom dana, šta je jela, pila, gde je bila, stvara se utisak da lično poznajemo tu osobu, jer te informacije inače ne znamo o nepoznatim ljudima“, priča Hinić.
Tako se formiraju parasocijalne veze, jednostrani odnosi sa osobama koje ne znamo lično, a koje uglavnom nisu svesne našeg postojanja. I to su vrlo blagi primeri.
Oni najekstremniji nekad se završavaju tragično. Mark Čepmen, čovek koji je ubio frontmena Bitlsa Džona Lenona, verovao je da ga poznaje i da ga „spasava“ od njegovog „lažnog života“.
Šta znači „parasocijalno“
Termin „parasocijalno“ uveli su sociolozi Donald Horton i R. Ričard Vol još 1956. godine u eseju „Masovna komunikacija i parasocijalna interakcija: posmatranja intime na daljinu“ u časopisu Psychiatry.
„Jedna od upečatljivih osobina novih masovnih medija je to što stvaraju iluziju ličnih odnosa sa izvođačem“, napisali su. Ovaj novi oblik medijskog susreta nazvali su „parasocijalna interakcija“.
Šta li bi ta dvojica rekli da znaju kakvi su „novi masovni mediji“ danas? Televizija je ipak ograničena programskom šemom, časopisi su morali da se kupe na kiosku, a danas društvene mreže nemaju ni početak ni kraj.
Parasocijalni odnosi nisu po sebi loši ili dobri – oni jednostavno postoje. Potreba da osećamo povezanost sa drugim ljudima deo je ljudske evolucije.
„Ljudi su evoluirali da uspevaju u grupama, verovatno zato što ste pre oko 250.000 godina morali da se oslanjate na druge ljude da biste preživeli kroz izgradnju društvenih odnosa“, piše Artur C. Bruks, profesor sociologije na Univerzitetu Harvard.
Potrebne zdrave granice
Međutim, društvene mreže učinile su nam poznate ličnosti prividno bliskijim nego ikada. Zato nikada nije bilo lakše osećati povezanost sa svetskim zvezdama.
Ali, moraju se povući zdrave granice. „Iako se danas prihvata teza da onlajn socijalni odnosi ne oduzimaju nužno kvalitet od odnosa u fizičkom svetu, kod pojave parasocijalnih odnosa to nije slučaj“, priča profesor Hinić.
„Osoba osim određene koristi posrednog življenja kroz uspehe i zadovoljstva drugih, kroz parasocijalni odnos ne dolazi do ispunjenja svojih autentičnih potreba, neće rešiti svoje probleme ili nezadovoljavajuće socijalne odnose, i pre svega, neće dobiti pravu socijalnu podršku“, zaključuje on.
