„Duboko se izvinjavam svima kojima je turnir naneo štetu. Verovali smo da je turnir ispunio sve zdravstvene protokole i da je naš region bio u dovoljno dobrom stanju da ujedini ljude iz filantropskih razloga. Pogrešili smo, bilo je prerano. Ne mogu da vam opišem koliko mi je žao zbog apsolutno svakog slučaja zaraze.“ Ovim rečima Novak Đoković izvinio se javnosti zbog katastrofalnog epiloga Adrija tura nakon što je utvrđeno da su pozitivne testove na virus kovid-19 imali brojni učesnici ovog događaja, uključujući samog Novaka, koji je osmislio i organizovao turnir.
KAMPANJA MRŽNJE
Čim se proširila vest da ima zaraženih, na našeg tenisera sručila se neverovatna lavina negativnih izveštaja i osuđujućih komentara, kakvu verovatno nije doživeo nijedan sportista pre njega. Zapadni mediji, potpomognuti izjavama pojedinih igrača, trenera, stručnjaka opšte prakse i već dokazanih dežurnih kritičara srpskog šampiona, kao da su jedva dočekali da javno demoliraju ime i status prvog reketa sveta. Đokovićev humanitarni projekat jadranske teniske turneje označen je kao „horor šou“ i „divlja žurka bez ikakvih pravila“. Osvajaču 17 Grend slem titula bestidno je zamerano kako „nije veliki šampion“, kako je „idiot godine“, „sebična neznalica“ i „jedini krivac“ zbog nastale situacije. Pojedini mediji išli su tako daleko da su mu čak i prezime promenili u „Đokovid-19“.
Iako je srpski teniser već dokazani velikan belog sporta, koji je u prethodnoj deceniji pokazao neverovatnu igračku dominaciju, njega i dalje prati imidž nevoljenog i neželjenog šampiona, u čemu već godinama zdušno terciraju medijski natpisi na Zapadu. Da li zato što potiče iz male, osiromašene zemlje, ili možda zato što se drznuo da poremeti snažno forsirani rivalitet navodno „najvećih tenisera svih vremena“ Rodžera Federera i Rafaela Nadala, nikad se neće saznati, ali je neverovatno da takav stav o njemu nisu promenile ni njegove milionske donacije i humanitarne aktivnosti kojima je pomogao brojne zemlje pogođene koronom.
U najboljoj nameri organizovao je i Adrija tur, seriju teniskih događaja u regionu koja je trebalo da bude korak ka normalnosti za sport „ugašen“ još od marta zbog pandemije. „Sve što smo uradili u proteklih mesec dana radili smo čistog srca i iskrenih namera. Naš turnir je bio humanitarnog karaktera sa idejom da pomognemo teniserima iz regiona, da im omogućimo uslove da igraju, ostvare prihode, i na taj način lakše prebrode ovaj težak period. U isto vreme, želeli smo da pošaljemo poruke solidarnosti i poštovanja, fer-pleja“, izjavio je Đoković u saopštenju.
Posle ukidanja vanrednog stanja mnoge države regiona počele su postepeno da popuštaju sa epidemiološkim merama. U Srbiji smo, nažalost, imali dodatnu specifičnost: zakazane parlamentarne izbore. Ovde su mnogi ubeđeni da su se, baš zbog izbora, krizni štab i „struka“ (inače termin potekao ne toliko iz medicinskog, koliko iz fudbalskog miljea) naprosto stavili u funkciju ostvarivanja interesa vlasti ukinuvši preko noći sve restriktivne epidemiološke i zdravstvene mere. Zbog toga je Adrija tur – kao i mnogi drugi sportski događaji širom zemlje – mogao da se i pored opasnosti od korone odigra pred punim tribinama. Novak Đoković se, naravno, nije bavio izbornim kalkulacijama i napravio je događaj prateći uputstva države i lekara. Ali, ako je već organizovao teniski turnir, euforiju zbog – kako je tada izgledalo – sjajno odrađenog posla, nije morao baš da iskazuje igrajući još i košarku u zatvorenoj sali ili plešući u noćnom klubu limbo ples.
BARIJERE NE POSTOJE
U celoj ovoj priči, međutim, postoji jedan ugao gledanja kojim se mediji nisu ozbiljno pozabavili, a mogao bi da bude ključan za razumevanje zbog čega je Novak Đoković – uprkos svim racionalnim upozorenjima i objektivnim preprekama – rešio da svoj naum istera do kraja.
„Ne verujem u ograničenja. Mislim da su ograničenja samo iluzije vašeg ega ili vašeg uma“, objasnio je on nedavno svoju životnu i sportsku filozofiju, kao i vrlo osoben pogled na svet. Nema nikakve sumnje da je Đokovićev način razmišljanja, kao i način na koji se hrani, trenira ili živi, drugačiji od većine građana, pa čak i od profesionalnih sportista. Do sada mu je takav „alternativni pogled na stvari“, kako primećuje američki „Sports ilustrejted“, upravo i „obezbeđivao deo onoga što ga čini tako sjajnim; što mu omogućava da radi ono što niko drugi ne bi mogao, a što je stvar ne samo fizička, već i mentalna“. I zaista, takva specifična kombinacija fizičke spremnosti i snage uma omogućila je Novaku Đokoviću da napravi neka od najneverovatnijih dostignuća u istoriji belog sporta. Njegov specifičan majndset omogućio mu je da u finalu Vimbldona, recimo, u ključnim trenucima meča odigra kao u transu i pobedi iako je bio suočen sa vezanim meč-loptama protivnika koji pritom ima i servis. Ili da u svojoj glavi naprosto vizuelizuje kako desetine hiljada „neprijateljskih“ navijača, umesto za najvećeg takmaca Federera, navijaju za njega („Kada viču Rodžer, ja čujem Novak“). Ili kada kao predsednik ATP Saveta igrača, nasuprot združenim interesima korporativnog, finansijskog i medijskog establišmenta u tenisu, nastoji da se pravednije preraspodeli ogroman novac od turnira i nagrada.
Usled pritisaka kojima je godinama unazad bivao izložen, najbolji svetski teniser je postao ličnost koja je instinktivno i (ne)svesno bila prinuđena da u pojedinim kritičnim trenucima naprosto suspenduje svoju konvencionalnu mudrost i razum kao takav. Tokom prebogate karijere, Novak je svoju sposobnost razboritog razmišljanja često morao da nadomesti imaginativnom snagom iracionalnog. Jer u protivnom, teško da bi imao šanse da dosegne neverovatno visoko postavljene ciljeve koje je sebi zacrtao: da bude najtrofejniji, najbolji i najdugovečniji šampion belog sporta.
U slučaju Adrija tura, međutim, takav Đokovićev zastrašujući inat možda i prvi put u karijeri radio je protiv njega. A želja da se, protivno svakoj logici, učini nemoguće, kao i tvrdoglavo odbijanje da se povinuje bilo kakvim barijerama, naišli su ovoga puta na neprobojni zid. Ograničenja koja je zacrtao razarajući virus korona, nažalost, pokazala su se isuviše velika i destruktivna, ne samo po sport, već, što je najgore, i po samog Đokovića i njegovu porodicu.
Nakon fijaska jadranske turneje teško je predvideti dalji tok događaja. Štampa prenosi da se srpski teniser već našao pod ozbiljnim pritiskom da odstupi sa mesta predsednika Saveta ATP igrača, gde je imao veliki uticaj u poslednjih nekoliko godina (vidi „Borba za moć“, „Vreme“ br. 1493). Udarac koji je Đoković doživeo sa Adrija turom narušiće donekle njegov autoritet u svetu tenisa, ali je sada najbitnije da on i svi zaraženi tokom turnira prebrode opaki virus. A svoj oreol nedodirljivosti lako će povratiti sa prvim pobedama i novim osvojenim trofejima nakon što se stvari vrate u normalu.
ŠTA DALJE
A što se perspektive tenisa tiče, i dalje je sve otvoreno iako je Asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) već objavila novi kalendar, prema kome bi sezona trebalo da se nastavi 14. avgusta u SAD. U zavisnosti od razvoja situacije sa epidemijom virusa korona i ovaj raspored, po svemu sudeći, biće podložan promenama.
Međutim, već se mogu čuti glasne kritike pojedinih igrača upućene ATP-u
zbog neverovatno zgusnutog rasporeda u teniskom kalendaru. Predviđeno je, naime, da za svega šest sedmica između avgusta i septembra bude održano najmanje sedam turnira, od kojih su dva Grend slema (US Open u Njujorku 31. avgusta i Rolan Garos u Parizu 27. septembra), kao i tri turnira iz prestižne Masters 1000 serije (Sinsinati, koji će zbog bezbednosti takođe biti odigran u Njujorku, zatim Rim i Madrid). Imajući u vidu da virus korona i dalje hara planetom, turniri će biti organizovani po najrestriktivnijim epidemiološkim pravilima, neki čak i bez prisustva publike. A pošto zbog pandemije skoro da nema putničkih letova među zemljama i kontinentima, velikom broju igrača biće fizički neizvodljivo da se pojave i učestvuju na takmičenjima. Možda bi stoga najpoštenije ipak bilo da se otkaže cela teniska sezona. I da „godina koju su pojeli virusi“ ostane zaboravljena u prošlosti.
