Priča o učešću naših umetnika na bijenalima u Sao Paulu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u Galeriji “Rajko Mamuzić” priča je i o državi koja je umela da izabere umetnost koja će u svetu ostaviti najbolji utisak o njoj i koja je izuzetno cenila kulturu
“Jugoslovenska umetnost u Sao Paulu (1953–1969)”, aktuelna izložba Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu, pričom o umetničkim delima, a putem dokumentarnog materijala, ukazuje na učešće velikana jugoslovenske predratne i posleratne likovne umetnosti na Bijenalu u Sao Paulu, velikoj međunarodnoj smotri umetnosti. Takođe, postavka akcentuje značaj učešća na Bijenalu u kontekstu kulturne politike tadašnje Jugoslavije.
Kao prva međunarodna umetnička smotra izvan Evrope, nastala nakon Drugog svetskog rata po uzoru na Venecijansko bijenale, Bijenale u Sao Paulu predstavljalo je vesnik modernizacije i istupanja Brazila na svetsku scenu, profilišući se i kao jedna od najznačajnijih svetskih izložbi za oblikovanje likovno-kritičke scene čitave Južne Amerike.
Osnovano je 1951. godine zahvaljujući zalaganju brazilsko-italijanskog industrijalca Čičila Mataraza, a smotra od 1957. dobija i adekvatan prostor u Paviljonu “Čičilo Matarazo” u parku Ibirapuera. Monumentalno modernističko zdanje Oskara Nimajera projektovano je 1953. godine povodom proslave četiristote godišnjice od osnivanja grada, koja je koincidirala sa Drugim bijenalom u Sao Paulu. Internacionalna priroda Bijenala je postala značajan činilac u oblikovanju međudržavnih odnosa Brazila sa zemljama-učesnicama, otvorila je puteve međunarodnih i međuinstitucionalnih odnosa i delovala poput generatora “meke moći” u diplomatskim relacijama.
Krajem pete i početkom šeste decenije 20. veka, nakon raskida sa politikom Sovjetskog Saveza posle Rezolucije Informbiroa, Jugoslavija je razvijala politički dijalog sa zemljama Zapadnog bloka, uključujući Južnu Ameriku. Poseban vid emancipacije mlade socijalističke države bila je kulturna razmena kao sredstvo jačanja diplomatskih i prijateljskih odnosa. U tu svrhu su sprovođeni nastupi jugoslovenske selekcije i na svetskim bijenalnim izložbama. Intenzivno učešće na ovim smotrama tokom šeste i sedme decenije, u vreme kada je stvaralaštvo umetnika mlađe, tzv. posleratne generacije dostizalo svoj zenit, ukazivalo je na podršku državnih struktura da se promoviše umetnost jugoslovenske moderne i savremeni izraz. Pored Sao Paula, Jugoslavija je tokom šeste decenije postala redovni učesnik Bijenala mediteranskih zemalja u Aleksandriji, Bijenala grafike u Tokiju, Bijenala mladih u Parizu i drugim.
Jugoslovensko prisustvo na Bijenalu u brazilskoj metropoli započinje na Drugom bijenalu 1953. godine zapaženim nastupom savremenog slikara Petra Lubarde, kada njegovo delo odnosi otkupnu nagradu. Tom prilikom, u pregledima moderne umetnosti evropskih zemalja, na Bijenalu su se mogla videti i dela umetnika kao što je Pikaso, Henri Mur, Munk, Kokoška i Pit Mondrijan. Lubarda je na prvom jugoslovenskom predstavljanju na Bijenalu u Sao Paulu nastupio sam, što nam govori o značaju i monumentalnosti dela ovog umetnika, kao i na pozitivnoj recepciji njegovog modernističkog slikarstva nakon izložbe u Galeriji ULUS u Beogradu 1951. godine. Naš predstavnik je svoja dela izložio u posebnoj sali, a njegovi ekspresionistički pejzaži, figure, mrtve prirode i kompozicije dostigli su izvanredan uspeh. Engleski kritičar Herbert Rid je ovu postavku prozvao “otkrovenjem Bijenala”.
Od tada je usledilo intenzivno predstavljanje umetničkih dela jugoslovenskih autora u Sao Paulu: dela mnogih umetnika su otkupima postala deo nekih od najznačajnijih zbirki u svetu, a pojedini autori su postali i laureati prestižnih nagrada. U prve dve decenije trajanja Bijenala, u jugoslovenskoj delegaciji nagrade su, pored Lubarde, osvojili Krsto Hegedušić, France Mihelič, Riko Debenjak, Zoran Petrović, Mladen Srbinović i Radomir Damnjanović Damnjan, dok je Janeza Bernika žiri proglasio za najboljeg inostranog grafičara na Bijenalu. Dela Petra Lubarde, Krsta Hegedušića, France Miheliča, Otona Glihe, Rika Debenjaka, Mladena Srbinovića, Zorana Petrovića, Ordana Petlevskog i drugih su nakon Bijenala postala deo kolekcije Muzeja savremene umetnosti Univerziteta u Sao Paulu. Osim umetnika, najpoznatiji jugoslovenski likovni kritičari poput Miodraga B. Protića, Ota Bihalji Merina, Alekse Čelebonovića, Zorana Kržišnika i Borisa Vižintina, mogli su da se afirmišu na svetskoj umetničkoj sceni.
Pedesetih, nastupi Jugoslavije na Bijenalu u Sao Paulu mahom su akcentovali slikare koji su se oslanjali na modernističku tradiciju međuratnog perioda (Petar Lubarda, Krsto Hegedušić, Milan Konjović, Marko Čelebonović), dok šezdesetih primat na ovoj svetskoj umetničkoj smotri preuzimaju pripadnici mlađe generacije (Zoran Petrović, Mladen Srbinović, Edo Murtić, Lazar Vozarević, Stojan Ćelić), koji su svoj izraz formirali u posleratnoj fazi liberalizacije u umetnosti i negovali nove pristupe u ključu visokog modernizma.
Na Šestom bijenalu u Sao Paulu 1961. godine, Jugoslovenska postavka je, zahvaljujući zalaganju direktora Galerije fresaka u Beogradu Milana Kašanina, na bijenalnom nastupu bila obogaćena kopijama najznačajnijih fresaka srpske srednjovekovne umetnosti od jedanaestog do petnaestog veka, uključujući freske iz manastira Nerezi, Sopoćana, Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Dečana, Kalenića i Mileševe. Ovaj potez svedoči o nastojanju kreatora jugoslovenske kulturne politike da se na svetskoj smotri savremenog stvaralaštva ukaže i na izuzetno značajno istorijsko i umetničko nasleđe.
Jugoslovenska slikarska selekcija na Bijenalu u Sao Paulu 1967. godine uključila je, između ostalih poznatih umetnika, i dela Lazara Vozarevića. Njegovo slikarstvo, koje šezdesetih godina progresira u pravcu sinteze oblika i korišćenja novih materijala, a početnu idejnu iskru pronalazi u vizantijskoj i srpskoj srednjovekovnoj umetnosti, na Bijenalu u Sao Paulu izazvalo je izuzetno pozitivne kritike. Ovo Bijenale predstavlja jedan od najuspešnijih nastupa jugoslovenske delegacije na ovoj smotri, ali i uopšte na međunarodnim izložbama. Inostrana štampa je obilato hvalila jugoslovensku izložbu, a mnoga dela naših umetnika su otkupljena za brojne javne i privatne zbirke. Paradoksalno, kao rezultat loše organizacije jugoslovenskog nastupa, Jugoslavija je te godine ostala bez nagrada na Bijenalu. Vozarević tom prilikom izlaže ostvarenja nastala u Beogradu neposredno pred samo Bijenale – to su slike-ikone na kojima je centralni geometrijski motiv rađen nitnama (pulijama). Slikar je na Bijenalu prodao više umetničkih dela, među kojima su dve slike postale deo privatnih kolekcija Rokfelerovih. Slika Krug, koju je kupio Dejvid Rokfeler, nakon više od pola veka vraćena je u Beograd, kada ju je sticajem srećnih okolnosti otkupio beogradski kolekcionar. Krug je svečano, prvi put, 2022. godine prikazan domaćoj publici.
Period učešća Jugoslavije na Bijenalu u Sao Paulu, kada se ovom nastupu dodeljuje velika pažnja i predznak državnog projekta, traje sve do osamdesetih godina 20. veka, kada ovakva praksa slabi i s vremenom potpuno prestaje.
Izbor umetnika za Bijenale u Sao Paulu do 1969. godine, kao i njihov prijem na ovom događaju odražavaju ne samo dostignuća jugoslovenske umetnosti već i uticaj koji je ceo poduhvat imao na kolektivni kreativni impuls. Sagledavanje pozicije Jugoslavije na Bijenalu u Sao Paulu otkriva težnje državnog rukovodstva da upotrebi kulturnu politiku kao sredstvo za utvrđivanje međunarodnog statusa, posebno u zemljama izvan blokova Hladnog rata, dok istovremeno predstavlja trendove moderne umetnosti kao indikatore njenog projektovanog mesta na svetskoj političkoj sceni.
Izložba “Jugoslovenska umetnost u Sao Paulu (1953–1969)” u Galeriji likovne umetnosti poklon-zbirci Rajka Mamuzića realizovana je u saradnji sa Galerijom Matice srpske u Novom Sadu, Muzejom savremene umetnosti u Beogradu, Galerijom “Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici, Narodnim muzejom u Pančevu, Fondacijom Bijenala u Sao Paulu, kao i sa Katedrom za italijanske i iberoameričke studije Univerziteta u Novom Sadu. Izložba je otvorena do 29. avgusta 2025. godine.
Autorka je muzejska savetnica Galerije “Rajko Mamuzić” i autorka izložbe
Asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) zvanično je imenovala Kenijca italijansko-francuskog porekla Ena Pola za novog izvršnog direktora, što predstavlja važan korak u daljoj profesionalizaciji i reformi same organizacije
Britanci su uradili novo istraživanje o mikroplastici u instant hrani i piću iz kafeterija i supermarketa, a rezultati pokazuju najveću koncentracije mikroplastike u vrućem čaju i vrućoj kafi „za poneti“
Marija mi šalje poruku u ponoć. Ne može da spava, brine zbog kontrolnog iz engleskog sutra. Ima deset godina. Njena mama iste večeri ranije šalje izvinjenje, kaže da posećuju psihologa i da svojoj ćerki želi na vreme da “usadi zdrave navike za uspeh”
Svih dvanaest rektora Liceja, preteče Beogradskog univerziteta, bili su akademici i svi su imali diplome i doktorate sa zapadnoevropskih univerziteta
Fešta Svetog Ilije u Gornjem Stolivu i ostrvce na kojem se nalazi Gospa od Milosti, manje poznata od slavne Gospe od Škrpjela, skriveni su dragulji Bokokotorskog zaliva
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
