Još malo pa sad će

Komercijalni internet u Jugoslaviju je stigao krajem maja 1996. godine, kada je Eunet Jugoslavija otvorio servis internet usluga svim zainteresovanim korisnicima. Bilo je dovoljno da imate kompjuter sa modemom i telefonsku liniju pa da uz izvesnu nadoknadu provajderu dobijete mogućnost pristupanja serverima sa internet sadržajima u celom svetu. Oni koji su tada otkrili internet nisu bili pioniri interneta u našoj zemlji, budući da se njemu moglo pristupati i ranije, preko akademske mreže i nekih drugih poluzatvorenih sistema, ali otvaranje prvog komercijalnog internet provajdera značilo je (skoro) ista prava za sve. U narednih nekoliko nedelja otvoreno je još nekoliko servisa (Bits, Beotel, Sezampro), čime je stvoren i drugi preduslov za stvaranje dobre lokalne internet mreže, a to je konkurencija.

Komercijalni internet u Jugoslaviji postao je moguć po ukidanje sankcija UN-a nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Iako se od interneta, kao i u drugim zemljama u svetu koje su se u to vreme priključivale ponesene globalnim bumom ovog medija, najviše očekivala u ekonomskoj sferi, jugoslovenski internet u godinama koje će uslediti obeležavala je uglavnom politika. Samo nekoliko meseci nakon zvaničnog uključenja u globalnu mrežu u Srbiji je počeo veliki građanski protest zbog izborne krađe na lokalnim izborima i smatra se da je to bila prva „internet revolucija“ u svetu, najviše zahvaljujući agilnosti studenata koji su najbolje razumeli mogućnosti mreže. Informacije o protestu ažurirane su iz sata u sat, a pojavile su se i sumnje da država namerno usporava ili čak isključuje linkove privatnih provajdera u vreme naročito dramatičnih događaja.

Za razliku od ostalog sveta, čak i zemalja iz našeg okruženja, ovde su političke partije i pokreti svoje internet sajtove formirali pre nego preduzeća ili privatni preduzimači. Jedno od objašnjenja je što privreda nije stigla ni da udahne vazduh a već su je u junu 1998. godine pogodile nove sankcije, ovoga puta zbog krize na Kosovu. YU internetom rasplamsao se najpre sajber rat između korisnika srpske i albanske nacionalnosti, da bi se sve pretvorilo u pravi oružani sukob Jugoslavije i NATO-a. Tokom 78 dana bombardovanja Jugoslavije internet je bio jedini medij koji nisu cenzurisali ni jugoslovenska vlast ni NATO. U jednom trenutku do korisnika u Jugoslaviji stigla je priča da se na Zapadu razmišlja o odsecanju Jugoslavije iz svetske mreže, navodno zbog širenja propagande. Pod pritiskom internet zajednice, navodno, od toga se odustalo, mada je pravi razlog bio manje romantičan. Jugoslovenski provajderi imali su linkove i prema zemljama koje nisu u NATO-u (Litvanija na primer), tako da bi ovaj potez bio em nepopularan i još neuspešan.

Iza rata medijska situacija bila je još gora: Srbija je ostala gotovo bez nezavisnih elektronskih medija tako da je internet mnogima bio jedini izvor brzog i objektivnog informisanja. Situacija je kulminirala na dan (noć) izbora 24. septembra 2000. godine, kada su internet sajtovi koji su obaveštavali šta se događa u zemlji (manje-više svi aktivni) bili naprosto zatrpani potražnjom korisnika iz dijaspore i brojnih diplomata i novinara kojima je dolazak u Jugoslaviju bio onemogućen. U naredne dve nedelje svi su pratili vesti sa interneta, a jedan od poslednjih trzaja odlazećih vlasti bila je podla redirekcija sa sajtova opozicionih partija i pokreta Otpor, čime je korisnicima gotovo 48 sati (ključnih) onemogućen pristup.

Demokratska revolucija je prošla, a na vlast su došli političari koji svakodnevno koriste elektronsku poštu i čitaju sadržaje sa mreže, znači barem znaju kako internet izgleda, možda i čemu služi. Internet se u mnogim njihovim izjavama pominje kao strateški važna stvar, bez koje je nemoguće zamisliti prosperitetan ekonomski razvoj zemlje. Međutim, ako bacimo pogled na YU internet, stiče se utisak da u mnogim (najvažnijim) aspektima nismo mnogo odmakli od sredine ’96.

DOKLE SMO STIGLI: Internet profesionalci koje smo anketirali za potrebe ovog teksta slično vide sadašnjost YU interneta, ali uz različita tumačenja. Niko nema iluzija o stanju ovog medija, ali kad se u obzir uzmu okolnosti pod kojima smo živeli od ’96. do danas razlikuju se mišljenja o tome da li je internet dovoljno razvijen.

„Bez obzira na oklonosti koje jesu bile teške, mislim da je internet u Jugoslaviji nedovoljno razvijen. Pre svega mislim da institucionalno ništa nije rađeno. Nije odgovor da se nema para, pa ni novinske kuće nisu imale para pa su se fantastično organizovale, i vesti iz naše zemlje išle su u svet istog trenutka i pod najgorim sankcijama i u vreme bombardovanja“, kaže Mirjana Rosić iz Euneta, inače najvećeg jugoslovenskog internet provajdera.

„S obzirom na okolnosti, internet je odličan, dobro je što uopšte postoji. Ako izbacimo obzir na okolnosti, Jugoslavija je još daleko od stepena razvijenosti interneta koje bi joj po broju korisnika pripadalo. Dovoljno je da uporedite kvalitet veza i provajdera u Jugoslaviji sa susjednim zemljama“, kaže za „Vreme“ Predrag Marjanović iz Balkanmedia, kompanije koja posluje na internetu. „U Srbiji i Beogadu imamo paradoksalnu situaciju da zapravo više korisnika no što bi to broj prezentacija koji se njima obraćaju nagovijestio. Iz toga vidimo da su ljudi voljni da internet koriste, nađe se i koji dinar da se plati prilaz, ali ih onda na internetu čeka vrlo malo sadržaja lokalnog karaktera. Kada to spojite sa relativno problematičnom infrastukturom (telefonija i provajderi), vrlo brzo dobijete sliku Srbije danas – stalni korisnici su entuzijasti i imućni, ostali su zainteresovani ali je za njih odnos korist/cijena/vrijeme nepovoljan te internet koriste takoreći ‘samo po potrebi’. Tipičan građanin Srbije još uvijek ne provodi svoj sat vremena na interentu – taj mainstream nam stalno nedostaje.“

„Ne mislim da je internet dovoljno razvijen u Jugoslaviji, bez obzira na okolnosti. Svest ljudi o korisnosti ovog moćnog medija nije dovoljno razvijena, i oni teško prihvataju nove tehnologije, a još teže ih primenjuju. U ovom trenutku postoji oko 9000 registrovanih jugoslovenskih domena (veb sajtova), od kojih je manje od 7000 aktivno, a i oni su uglavnom neažurni i nedovoljno dobro napravljeni. Sajtovi su veoma moćan alat za poboljšanje poslovanja. Ali, izgleda da je to našim ljudima suviše apstraktno, možda smatraju da je bolje satima sastančiti po kafanama nego posao obaviti u roku od par minuta uz pomoć kompjutera. Čini se da glavni razlog nisu okolnosti već mentalitet.“, kaže Mina Sinobad iz Internet Krstarice, vodećeg domaćeg internet pretraživača.

BROJ KORISNIKA: Privrednici obično nemaju prave informacije o tome ko uopšte koristi internet i mogu li se tamo zaista okrenuti neke pare, pa da oni onda eventualno razmisle o nekakvom ulaganju. Pri tom treba uzeti u obzir da para za neka velika ulaganja, rizike i dugogodišnje čekanje da se investicija isplati nema, to jest da se zapadni modeli ovde ne mogu preslikati, već treba poštovati lokalne specifičnosti. A to je da ono što se uloži mora što pre da se vrati, najbolje da se profit dobije pre nego što se uopšte uloži neki dinar.!

Sve ovo važi za takozvani biznis-korisnik princip, odnosno za poslovanje s običnim ljudima koji koriste internet i koji bi tamo nešto da potroše. (Biznis-biznis princip, poslovanje između dve firme, u velikoj meri je u sferi fantastike.)

„Niko ne prati razvoj domaćeg interneta. Zapravo, praćenjem nekih aspekata (uglavnom demografskih) bave se neke domaće marketing/reklamne agencije, ali zvanični i precizni podaci ne postoje. Savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić je rekao krajem decembra 2000. za „Svet kompjutera“ da on barata podacima za otprilike jedan procenat ukupne populacije. Mislim da je to malo, ali nisam siguran da brojka prelazi četiri odsto u najoptimističnijem slučaju. Mislim da bi realno bilo reći da između tri i četiri odsto populacije koristi internet. To je svakako malo i nedovoljno za dalji razvoj nekih primena interneta, kao što je e–commerce, ali je primerena okolnostima u našoj zemlji (ekonomija, mentalitet, itd.)“, kaže za „Vreme“ Slobodan Marković, moderator liste Internodium, verovatno najbitnijeg foruma na kojem se raspravlja o situaciji na domaćem internetu.

„Prema nekim nagoveštajima, a na osnovu mišljenja raznih poznavalaca prilika na jugoslovenskom internetu, iz naše zemlje internetu pristupa više od 500.000 ljudi, i još toliko ljudi pristupa ovim sadržajima van granica Jugoslavije. Svaki od desetak najposećenijih sajtova ima mesečno preko 100.000 posetilaca, a prvih sto najposećenijih jugoslovenskih sajtova ima preko 10.000 posetilaca mesečno. Ako na ovaj način posmatramo broj korisnika jugoslovenskog Interneta (uz pretpostavku da veliki broj uopšte ne posećuje jugoslovenske sajtove), to je veliki uspeh budući da se u svetskim razmerama posećenost od preko 10.000 posetilaca mesečno smatra velikom“, objašnjava Dragan Varagić, vlasnik i urednik internet časopisa „Pretraga i Prezentovanje“.

„Procene kojima ja raspolažem su da ima oko 250.000 korisnika, to jest 2,5% stanovnika, a to je vrlo malo u odnosu na trendove u svetu, pa čak i u okolnim zemljama“, kaže za „Vreme“ Nikola Marković predsednik Društva za informatiku Srbije.

Nešto više optimizma pokazuje Mirjana Rosić, koja kaže da u Jugoslaviji internet koristi 10 do 12 odsto stanovnika, ali smatra da je i to veoma malo. Mina Sinobad misli da korisnika ima četiri odsto, a kao reper uzima Sloveniju u kojoj internet koristi 30 odsto stanovnika, dok Predrag Marjanović, pozivajući se na izveštaje sa svojih sajtova pominje 250.000 korisnika iz zemlje i još nekih 200.000 iz inostranstva.

PREPREKE I PREPORUKE: No, i najskromnija procena od stotinak hiljada korisnika nagoveštava da se radi o ozbiljnom i potpuno neiskorišćenom tržištu. Pitanje koje se nameće jeste zašto onda nemamo primere ljudi koji su se obogatili na internetu, makar posle toga ostali bez prebijene pare, kao što je to slučaj drugde u svetu.

Kada se potegne priča o mukama s kojima se domaća mreža suočava, svi sagovornici kao ključni problem navode komunikacionu infrastrukturu.

„Prvi problem je spor, glomazan Telekom koji pre svega korisnicima ne obezbeđuje dobre telefonske linije, ISDN i xDSL priključke, a ni provajderima ne obezbeđuje dovoljan broj ulaznih kanala, optičke veze, međugradske kanale, mogućnost smeštanja opreme u prostorije centrala ili u blizinu. Drugi problem je bankarski sistem koji ne nudi bezgotovinsko plaćanje, kreditne kartice niti bilo kakve uslove za e–commerce. Autori sajtova ne mogu preko njih da prodaju robu i usluge i da to naplaćuju na internetu, pa je zato teško finansirati razvoj sajta“, objašnjava Dejan Ristanović, urednik kompjuterskog magazina „PC“.

To što Telekom nema konkurenciju internet profesionalci smatraju razlogom što internet napreduje „pod ručnom“, ali postoje mišljenja da je cena pristupa suviše visoka za lokalne prilike, kao i to da država u praksi ne ostvaruje ono za šta se deklarativno zalaže. Između ostalog, od vlade se očekuje da u najskorije vreme donese zakone o elektronskom poslovanju i zaštiti intelektualne svojine, što je preduslov da internet ubrza i prestane da bude tek puka zabava obrazovanijih i boljestojećih građana.

Takođe, naši sagovornici navode potrebu aktivnijeg učešća obrazovnog sistema u edukaciji građana za korišćenje ne samo interneta već novih tehnologija uopšte, mada postoje sumnje u našu spremnost da prihvatimo u svetu važeća pravila ponašanja, što se može smatrati i lokalnom specifičnošću.

„Verovanje da se nešto može dobiti džabe, sklonost ka flagrantnom kršenju autorskih i drugih prava i verovanje da je svako ko nešto nudi prevarant rezultat su slabog obrazovanja i opšteg nepoverenja naših građana (pa prema tome i korisnika interneta) u državu i čitav svet u kome žive“, kaže Dejan Ristanović.

„Može se očekivati da će pre interesovanje nego, nažalost, obrazovanje koje za sada nude škole, uticati da poraste broj korisnika, i to pre svega mladih“, pomalo je skeptičan Nikola Marković kad je u pitanju profil budućih korisnika interneta.

Sportskim rečnikom, u svojesvrsnoj internet trci nama su se kola ugasila na startu tako da smo prinuđeni da krenemo među poslednjima, gledajući u leđa gotovo svim evropskim zemljama. Predstoji nam uzbudljiva vožnja da bismo se probili u vrh, gde bismo voleli da nam bude mesto, a za takvo čudo neophodno je da ceo tim da sve od sebe. Ako i tamo ne stignemo uteha neka nam bude da je ovo trka u kojoj bodove dobijaju svi koji se kreću. Uslov je samo da se ide napred.