Jedna od najstarijih u Beogradu

Cincarska porodica Leko jedna je od najstarijih i najdugovečnijih beogradskih porodica, tu su već skoro dva veka. U njihovom rodoslovu su mnoga i sada poznata imena: hemičar Marko T. Leko zaslužan za beogradski vodovod, Dimitrije T. Leko arhitekta, prvi specijalizovani hirurg u Srbiji Vladan Đorđević (vidi “Vreme” 15. januar 2025), Ilija Garašanin, Nevenka Urbanova, velika glumica, mecena Hrista Đorđević, rediteljka Soja Jovanović, glumica Olga Spiridonović…

Svi oni su okupljeni u Legatu porodice Leko koji, zahvaljujući dr Danici Leko, čuva Biblioteka Lazić, Udruženje Adligat – Muzej knjige i putovanja.

MARKO (ČOČO) LEKO

Preci porodice Leko su, kao i svi Cincari, u Srbiju došli iz Grčke. Tako je Marko (Čočo) Leko, bežeći od zuluma Ali-paše Tepedelenlija iz Janjine, krajem 18. ili početkom 19. veka pobegao u Belu Crkvu u Banatu, koja je tada bila deo Austrije.

Zna se da je rođen i da je živeo u mestu Vlahoklisure, današnjoj Klisuri blizu Kastorije. Tamošnja crkva Svetog Dimitrija i danas čuva deset ikona svetitelja – dar porodice Leko, pa se na osnovu toga sme tvrditi da su bili imućni. Iz Bele Crkve se, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, Marko Čočo preselio u Beograd i otvorio trgovačku radnju u današnjoj Ulici Vase Čarapića, neposredno do ulice koja će mnogo kasnije dobiti ime po njegovom imenjaku i unuku Marku. Osim što se bavio trgovinom, Čočo je bio i tatarin, dakle poštar, koji je na konju prenosio poštu između Beograda i Carigrada. Na jednom od putovanja, 1832. godine u Carigradu oboleo je od kolere i preminuo. Grob mu se ne zna.

TOMA M. LEKO

U Beloj Crkvi Marko je dobio sina Tomu 1814. godine, koji je preuzeo očevu trgovinu. U kasnim tridesetim Toma se oženio Aspazijom, ćerkom Dimitrija D. Pešike, a unukom čuvenog beogradskog trgovca sa Zereka Duke Pešike. Imali su devetoro dece od kojih su preživeli: Anastazija, Mara, Danica i Zorka, Marko, koji je bio hemičar i Dimitrije T. Leko, koji je bio arhitekta i o kojima će kasnije biti reči.

Porodica je živela u prizemnoj kući u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici, u istom bloku u kome se nalazio i Tomin dućan “Zlatni anđeo”. Bavio se manufakturom i bio je imućan pa je zato mogao da naruči talbotipije, preteče fotografije, članova svoje porodice. Poznati srpski portretista devetnaestog veka Uroš Knežević, u to vreme jedan od najtraženijih, po Tominoj porudžbini naslikao je portrete pet članova njegove porodice. Posle Drugog svetskog rata, kad je trebalo uplatiti narednih 50 godina za porodičnu grobnicu na Novom groblju, prodali su Kneževićeve portrete. Zahvaljujući tome, sada se u Narodnom muzeju nalaze portreti Ane Leko, malog Marka i Tome Leka. Ostala dva portreta koja je naslikao Knežević – Aspazije i malog Leka (Dimitrija T. Leko) čuva Muzej grada Beograda u stalnoj postavci Konaka knjeginje Ljubice. Po oceni stručnjaka, najznačajniji od tih radova je portret malog Marka Leka. Reprodukovan je na omotu knjige Pavla Vasića Uroš Knežević, i 1994, povodom Svetskog dana deteta, PTT je izdala poštansku marku s njegovom reprodukcijom.

Toma M. Leko i njegova supruga Aspazija su, pored velike rodbine, imali i mnogo srpskih, cincarskih i grčkih prijatelja, odlazili su na njihove slave i na domaćinove dane prijema. Cincari, iako su pravoslavci, nemaju slavu, pa je porodica Leko za svoj dan prijema uzela dan Svetog Stefana. Toma je bio član Uprave Grčke škole u Beogradu, a u foajeu Narodnog pozorišta u Beogradu, na mermernoj ploči, među 94 imena Pravitelstva Knjaževstva Srbskog je i njegovo ime. Preminuo je naprasno pored porte crkve Aleksandra Nevskog 1877. godine, a njegova supruga Aspazija 1889. godine.

foto: privatna arhiva

MARKO T. LEKO

Njihovo prvo dete bio je Marko (1853–1932), hemičar, rektor Velike škole, akademik, predsednik Crvenog krsta.

Kao potomak imućne porodice, mogao je da se školuje u inostranstvu pa je tako u Cirihu završio Politehničku školu, a zatim i doktorirao na prirodnim naukama kod naučnika Viktora Majera 1875. godine i strasno se posvetio hemiji. Počeo je da radi u Hofmanovoj laboratoriji, ali se zbog iznenadne očeve smrti i njegovih nedovršenih poslova vratio u Beograd, i odlučio da tu i ostane. Trgovalo se na-veliko, a i imanje koje je za ocem zaostalo nikako nije bilo za potcenjivanje. Bio je profesor hemije u Prvoj beogradskoj gimnaziji, Vojnoj akademiji, bio je rektor Velike škole. Bio je veliki i iskreni zagovornik osnivanja Beogradskog univerziteta. Uprkos nespornim zaslugama za Univerzitet, i svoje stručnosti i iskustva, Beogradski univerzitet mu je dodelio zvanje vanrednog profesora. Nezadovoljan ovim, on je na sopstveni zahtev odmah nakon osnivanja Univerziteta1905. godine otišao u penziju.

Kada se krajem 19. veka odlučivalo kako će se Beograd snabdevati vodom, dr Marko T. Leko je izneo ideju da se za to koriste izvorišta na Makišu. Žestoko se protivio onima koji su predlagali da se iskoriste podzemne vode smatrajući da će, osim što bi to bilo skuplje, takav način vodosnabdevanja biti epidemiološki veoma opasan. Međunarodna komisija dala je njemu za pravo. Njihova odluka je objavljena na Tomindan, pa je Marko Leko odlučio da za slavu, umesto dotadašnjeg Svetog Stefana, porodica Leko slavi Svetog apostola Tomu.

Marko T. Leko je postavio temelje beogradskom vodovodu, ali je njegova zasluga zaboravljena. Bio je i jedan od osnivača Srpskog hemijskog društva i njegov predsednik, objavio je 52 rada pretežno iz organske i analitičke hemije.

Svojom doktorskom tezom i s nekoliko radova koji su iz nje sledili, rešio je jedan od tada aktuelnih problema: da li amonijum-hlorid (nišador) i njemu slična jedinjenja pripadaju jedinjenjima petovalentog azota ili molekulskim jedinjenjima. Neki od njegovih analitičkih postupaka prihvaćeni su u Nemačkoj kao zvanične metode, a nekoliko radova se pominju u nemačkim udžbenicima. Bavio se ispitivanjem banja i lekovitih izvora. Po njemu je nazvan izvor na Palanačkom Kiseljaku. Bio je član Srpskog učenog društva, počasni član Srpske kraljevske akademije, aktivan član društva Crvenog krsta i Kraljevine SHS i Jugoslavije, primio je mnoga visoka odlikovanja.

Marko T. Leko i Danica Antula imali su jedanaestoro dece i posvećivali su izuzetnu pažnju njihovom školovanju: Toma je bio hirurg, Dimitrije arhitekta, Aleksandar hemičar, pravnici su bili Dragomir i Dušan, Jovan je bio general i Upravnik dvora kraljevske porodice Karađorđević. Kad je preminuo 1932. godine, opelu u Sabornoj crkvi prisustvovale su mnoge viđenije ličnosti tadašnjeg društva.

DIMITRIJE T. LEKO

Markov brat, a nama možda najpoznatiji iz porodice Leko je Dimitrije T. Leko, arhitekta. Projektovao je palatu Atina na Terazijama, Opservatoriju, dve kuće za porodicu Đorđa Vuča u Karađorđevoj i Deligradskoj ulici, kao i zgradu Nove vojne akademije na uglu Nemanjine, Birčaninove i Resavske ulice. U Nišu je projektovao kapelu Ćele kule.

Nakon osnovne škole otišao je u Cirih, da se pridruži bratu Marku koji je tamo studirao hemiju. Završio je Višu tehničku školu, a zatim je studirao u Cirihu, Ahenu i Minhenu. Tamo je kratko vreme radio, pa se vratio u Kraljevinu Srbiju i oženio Leposavom Marić, profesorkom Više ženske škole. Imali su Aspaziju, Milana, Marka i Ružicu.

Odmah po povratku iz Minhena zaposlio se u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva građevine, zatim je radio u Ministarstvu vojnom i u Beogradskoj opštini. Tada je projektovao veliki broj građevina i učestvovao na konkursima: za crkvu Sv. Đorđa na Oplencu, za regulaciju Dunavskog kraja, za Hram Sv. Save, Trg Sv. Marka ispred crkve, osnovne škola u Bosanskoj ulici br. 32 i u Makenzijevoj ulici (obe su porušene u Drugom svetskom ratu), Vučinu kuću u Karađorđevoj ulici. Umro je za vreme Prvog svetskog rata u Kragujevcu.

MARKO D. LEKO

Unuk Marka T. Leka, a najstariji sin Dragomira koji je bio pravnik, bio je Marko D. Leko (1929–2005), redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta iz oblasti primenjene matematike (matematike) i, ono što je za ovu priču najvažnije – čuvar porodične arhive.

Njegova ćerka dr Danica Leko, koja je osnovala porodični legat, priča da je Marko pomagao ocu na ažuriranju porodičnog stabla, upijao očeve priče i anegdote o porodici i njenoj istoriji, i da je po očevoj smrti intenzivno nastavio da prikuplja dokumentaciju o porodici i direktnih i pobočnih grana rodoslovnog stabla. Na taj način Marko D. Leko je napravio jedinstvenu porodičnu građu kakvu retko koja od beogradskih porodica ima, ali isto tako i fantastičnu istoriju o usponu Beograda. Objavio je i niz članaka o istoriji svoje porodice. Kompletnu arhivu i delove nameštaja zaveštao je na čuvanje i dalje ažuriranje svojoj ćerki jedinici, dr Danici M. Leko, bankaru. Ona je, u želji da porodična arhiva bude dostupna i korisna istoričarima i naučnicima, i da bude izložena, predala očevu zaostavštinu Biblioteci Lazić, stvorivši tako Legat porodice Leko.