Jedan susret: Oto Bihalji-Merin i Goja

U saradnji Muzeja savremene umetnosti sa Muzejom naivne i marginalne umetnosti, nedavno je u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića održana izložba Oto Bihalji–Merin: Morao sam biti prisutan. U okviru te izložbe, veoma narativne i sadržajne, prikazani su različiti dokumenti i predmeti vezani za njenu središnju ličnost. Kustosi Senka Latinović i Miroslav Karić na određeni način načinili su portret Ota Bihalji-Merina i izložili njegovu biografiju, isprepletenu sa životima drugih značajnih evropskih autora i u izvesnoj meri pozicioniranu u odnosu na njih.

foto: mnmu

Pažnju su mi naročito privukle izložene knjige o Fransisku Goji. Moram da priznam da nisam znao za njih. Te knjige ne postoje na našem jeziku i ta me je činjenica iznenadila. U pitanju su tri knjige napisane na nemačkom i objavljene između 1980. i 1985. godine kod izdavača Belzer iz Štutgarta i Ciriha. Upotpunjene su fotografijama celokupnih Gojinih dela, kao i njihovih detalja, čiji je autor Maks Zajdel. Prvi od ta tri “toma” posvećen je seriji satiričnih grafika Kaprici, drugi nastoji da sintetički obuhvati Gojin opus i potom se usredsređuje prevashodno na njegove radove nastale do kraja XVIII veka, dok se treći bavi vladarskim portretima i delima o ratnim dešavanjima. Užase rata dva veka dele od današnjih ratova u Ukrajini i Gazi. Međutim, ta serija grafika i njih ogoljeno portretiše svojom nesporednošću i univerzalnošću.

Kojim sve jezicima govore knjige o kojima je reč? Prve dve prevedene su na engleski i španski i objavljene u Njujorku i Madridu. Treća je ostala na nemačkom. S obzirom na to da sadrže mnoštvo kvalitetnih reprodukcija, može se reći da prenose univerzalni “jezik” slikarstva, crteža i grafike, dostupan svakoj osobi kojoj funkcioniše čulo vida. Jedna od tih knjiga, ona koja sadrži sintetički uvod u umetnikovo delo i njegovo tumačenje, prevedena je i na italijanski jezik. U toj monografiji čitamo: “Goja je slikao život i istinu”. Izvorni naslov te knjige je Goja i mi, a u prevodima joj je menjan, uglavnom u Goja onda i sada. To nije neka radikalna promena pošto se u svim verzijama naslova čuva njegova suština.

Pre objavljivanja tih knjiga, Bihalji-Merin je već pisao o Goji. Posvetio mu je jedan članak objavljen u časopisu “Naša književnost” 1946. godine. Dela tog umetnika mogao je uživo da posmatra u Madridu još od 1932. godine kada posećuje Španiju odmah nakon uspostavljanja, ispostaviće se, kratkotrajne republike u toj zemlji.

U stanu u kome je živeo Oto Bihalji-Merin, kod Savskog trga, na početku Nemanjine ulice, pretvorenom u Salon koji nosi njegovo ime, imao sam zadovoljstvo da uz kafu pričam sa kustosima spomenute izložbe. Prilikom te posete, Senka Latinović, kustoskinja Salona, kazala mi je da su knjige o Goji prevedene na srpski jezik i da čekaju svoje objavljivanje. Ta me je informacija obradovala. U urednom popisu lične biblioteke Bihalji-Merina primetio sam da ima oko 35 knjiga, kako monografija, tako i kataloga, o Goji. Mislim da je to najzastupljeniji umetnik na njegovim policama.

Posebno pitanje je četvrti tom. Postojao je plan da se i on objavi, ali do sada nije ugledao svetlost dana. Njegov naslov nije poznat, barem meni. Možda i on sadrži neke Bihalji-Merinove autobiografske reference. Idejno gledano, nije reč, dakle, o trilogiji, već o tetralogiji. Ne zna se gde je taj rukopis, da li je završen ili nije, niti da li on uopšte postoji. U tri objavljene knjige primetno je odsustvo bavljenja grafičkim ciklusom Ludosti, te bi on, uz neka druga dela iz Gojinog poznog perioda, kao što su Crne slike – u svojoj hermetičnosti takođe prilično otporne na tumačenja – trebalo da bude predmet tog neobljavljenog toma. Kolika je šansa da taj rukopis bude pronađen i posthumno objavljen? Teško je reći.

Nekoliko godina nakon objavljivanja pomenutog članka o Goji, u “Književnim novinama” pojavio se tekst “Ljubav prema lepim knjigama”. U tom članku Bihalji-Merin nazvao je starim poznanicima one knjige koje je tokom vremena izgubio, a potom imao susret sa nekim njihovim primercima. Možda je neka od njih posvećena Goji. Potom dodaje: “Knjige koje su mi potrebne u mome radu, koje uvek nanovo skidam sa regala, ne treba da nose zaštitni povez. Neka se istroše kao što se ja trošim u vremenu i u zadatku. Neke od njih me opet napuštaju, kao što te napuštaju prijatelji koji su pošli drugim putem; druge su verne, ostaju”. Među njima su one koje pronalazimo u njegovoj ličnoj biblioteci.

Posmatranje knjiga kao da su ljudska bića ili osobe – poznanici ili prijatelji – fenomen je o kome razmišljam. Knjige Bihalji-Merina i Zajdela o Goji nesumnjivo su lepe. Susrevši se sa njima, upoznao sam nove prijatelje, tačnije, prijateljice. Nastavljam da se družim sa njima, da ih bolje upoznajem, u nadi da će uskoro biti objavljene i na našem jeziku.