Ja sam Olga Jančić, vajar

Specifičan istorijski fenomen velike prisutnosti žena u polju vajarstva kod nas od početka 20. veka do danas, skoro da nema paralelu na svetskoj vajarskoj sceni. Ciklus izložbi “Umetnost i ličnost” posvećen je tom istorijskom fenomenu, a njegova odrednica “skulptorke iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti” samo je neophodni orijentir koji upućuje na oblast bavljenja.

Naziv ciklusa proistekao je iz uviđanja nesumnjivog značaja međudejstva ličnosti i umetnosti, ali što je još važnije, iz uverenja da upravo ličnost određuje delo, ne samo umetničko nego i svako drugo. Jer je ličnost ono što mi sami biramo, gradimo i negujemo, što mi sami stvaramo i za šta se opredeljujemo u svakom trenutku svog života. Sve ostalo u životu je posledica različitih okolnosti i uslovljenosti.

Olga Jančić, kojoj je posvećena prva u nizu samostalnih izložbi u okviru ovog ciklusa, rekla je prilikom jednog radijskog intervjua: “Ja sam Olga Jančić, vajar…” Ona je, kao i mnoge druge žene vajari u modernoj i savremenoj umetnosti, sebe predstavljala uvek kao vajara (a ne vajarku) upravo shvatajući da se reč odnosno pojam vajar ili skulptor odnosi na čoveka, bez obzira da li je taj čovek muškog ili ženskog roda.

O tome je, a povodom Dana žena, rekla i sledeće: “Nikada nisam činjenicu što sam žena doživljavala kao hendikep. I nikada mi nije ni padalo na pamet da stvari tako posmatram. Mislim da je u zemlji gde je početkom ovog veka onakve rezultate davala jedna Nadežda Petrović, smešno i neprihvatljivo da se povodom, inače u našim uslovima neprimerenog praznika 8. marta, priređuju izložbe žena umetnika. Nikada na njima nisam učestvovala”.

Olga Jančić, koja je već pedesetih godina 20. veka počela da se bavi skulpturom, svojim umetničkim izrazom bitno je uticala na prekid ne samo sa izveštačenošću akademizma, nego i površnim formalizmom socijalističkog realizma. To je uspela vraćanjem iskonskom – ne samo u domenu ideja nego i u odabiru klasičnih materijala za svoju skulpturu, pre svega kamena.

U načinu oblikovanja i svođenju ideje na suštinu, Olga Jančić je pod uticajem Brankušija, ali uvek sa polazištem u prirodi i prirodnim oblicima. A Henri Mur je, prema njenom svedočenju, na nju više uticao savetima nego svojim umetničkim delom jer joj je “svojim delom i ličnim stavom prema radu i okolini” pomogao da nađe “put do sebe”.

Kako je sama isticala, čovek “taj toliko bogat i uzbudljiv materijal”, predstavljao je “nepresušno vrelo” njenih skulptorskih preokupacija. I koliko god da se u kasnijim radovima približavala nefiguralnoj formi, njeno polazište je uvek bilo u organskom, vitalističkom načelu materije.

Ona je izuzetnom osetljivošću i razumevanjem mogućnosti izraza materije i materijala, pre svega kamena, ali i gline, prevedene u bronzu i aluminijum, stvorila dela koja obeležavaju umetnost druge polovine 20. veka kod nas.

Nesumnjivo zbog istančanog i produbljenog odnosa prema materijalu, Olga Jančić je ostvarila visoke domete upravo u skulpturama u kamenu, ne samo u delima galerijskog formata, nego i u nekoliko monumentalnih skulptura postavljenih u slobodnom prostoru u Beogradu, Novom Sadu, Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu, Labinu i Vankuveru. Odabir kamena za većinu skulptura u javnom prostoru je odraz njenog stava da one treba da budu deo okruženja u kome se nalaze i da se nenametljivo i prirodno uklope u svoje okruženje.

Vrhunsko ostvarenje Olge Jančić Materinstvo 2 (1957), nastalo je, što je zanimljivo, u ranom periodu njenog umetničkog delovanja i spada u red najznačajnijih dela u istoriji skulpture 20. veka. U ovom delu se ogleda njena sposobnost da dopre do srži same ideje, u ovom slučaju materinstva. Ideju je izrazila svedenim oblikom očišćenim od svake suvišne raspričanosti i površnog naturalizma, na sublimiran način ostvarivši stanje okrilja, ušuškanosti i dragocenosti središta, što jeste suština stanja zagrljaja majke i deteta, odnosno materinstva.

Olga Jančić je neperestano, do kraja života, radila veoma predano, uporno i istrajno, ali nikada više nije dostigla i ostvarila takve domete kao u delu Materinstvo 2 (1957). Jer ono odiše dubinom ideje, svežinom izraza i čistotom forme. Materinstvo 2, rađeno u klasičnom materijalu – kamenu, ne prelazeći u puki formalizam apstraktne/nefiguralne forme, svedoči o nepomućenoj izražajnosti istinske i nepromenljive vrednosti, o biti /suštini/srži ideje materinstva, zbog čega je i nakon više od pola veka od nastanka aktuelno i savremeno.

Upravo činjenica da je svoje najznačajnije delo Olga Jančić ostvarila na samom početku umetničkog delovanja, sa nepunih trideset godina, podstiče na razmišljanje o okolnostima koje su to uslovile. Takođe, postavlja se i otvara pitanje o ličnosti i stanju unutrašnjeg umetničkog bića u vreme kada je stvarala to delo u odnosu na kasniji period, u kojem je nesumnjivo sa podjednakom upornošću, istrajnošću i trudom klesala i oblikovala skulpture, ali nikada više ne ostvarivši takve vrhunske umetničke domete kao u Materinstvu 2.

Kada se osvrnemo na životne okolnosti Olge Jančić u kojima je stvarala, činjenica je da je, pored Olge Jevrić, ona najobimnije predstavljena ne samo žena vajar, nego i među vajarima uopšte. Nadalje, jedna je od retkih umetnika, uz Miodraga B. Protića, koji je za života imao dve muzejske retrospektive, u MSU u Beogradu (1987) i u Muzeju istorije Jugoslavije (2005). Naravno, postavlja se pitanje smisla pravljenja dve retrospektive za života umetnika … ali i primerenosti da jedan umetnik ima dve velike muzejske retrospektive za svog života kada veliki broj izuzetno značajnih umetnika nije imao ni jednu retrospektivu, ne samo za života, nego ni nakon smrti.

Nesumnjivo, ona je bila jedan od stvaralaca koji su bili povlašćeni u mnogo čemu: bila je jedan od prva tri vajara koji su imali retrospektivu u MSU u Beogradu (pored Olge Jevrić i Matije Vukovića), imala je privilegiju da stvara u prostranom ateljeu i na otvorenom prostoru zelenila ispred ateljea, imala je mogućnost da dela veoma rano predstavi na svetskim izložbama i, kao što je već rečeno, da za života predstavi umetnički opus kroz dve velike muzejske retrospektivne izložbe.

Ono što u tom kontekstu podstiče na razmišljanje jeste zapitanost da li je i ako jeste, koliko je sve to pomoglo ili je možda, bar u određenoj meri, odmoglo njenom umetničkom nadahnuću, energiji i izrazu. Da li je, možda, u izvesnoj meri dovelo do gubljenja njene početničke svežine i čistote nadahnuća.

Ostaje kao povod za razmišljanje.