Izvolite, sedite

Do kraja ove godine, Muzej primenjene umetnosti u Beogradu biće ekspozitura remek-dela svetskog industrijskog dizajna prošlog veka. Šesnaest stolica osam autora: Čarlsa Renija Mekintoša, Frenka Lojda Rajta, Gerita Tomasa Ritfelda, Marsela Lajka Brojera, Le Korbizjea, Ludviga Mis van der Roa, Harija Bertoje, i Eroja Sarinena, objedinjeno je izložbom „Klasici moderne“. Nakon izložbe dva, eventualno tri od ovih eksponata postaće deo kolekcije Muzeja. Biće to prvi komadi svetskog dizajna u Muzeju primenjene umetnosti.

Dvadesetodnevno gostovanje čuvenih stolica u Beogradu rezultat je saradnje Muzeja i Salona nameštaja Kubo, ekskluzivnog zastupnika firmi Knol (SAD) i Kasina (Italija), koje pak imaju licencu za proizvodnju nameštaja izloženih dizajnera. Motiv ove dve strane da se udruže je jasan – Kubo dobija reklamu i prezentaciju širokoj publici na nivou koji odgovara robi koju prodaje, a Muzej izložbu i eksponate kakve verovatno nikada ne bi mogao sam da nabavi, njihova saradnja je u našim uslovima izuzetno originalna i za ugled, a rezultat – retka i posebna izložba od opšte koristi.

Jedan od uslova koji je Muzej morao da ispuni kako bi od Knola i Kasine dobio pravo na izlaganje njihovih proizvoda jeste postavka po preciznim pravilima. „Beli prazni zidovi, velike staklene površine kroz koje ulazi svetlost, prostorije različitih nivoa, mnogo slobodnog prostora oko stolica – dakle, enterijer koji odgovara postulatima moderne. Naši galerijski prostori sve to zadovoljavaju“, kaže Bojana Popović, viši kustos i, pored Marije Bujić i Aleksandra Ećimovića, autor izložbe. „I koncept izložbe zasnovali smo na principima moderne: manje je više, i oblik sledi funkciju.“

U vreme kada su proklamovani, osamdesetih godina devetnaestog veka, ovi stavovi su osporavani, da bi nakon Drugog svetskog rata do šezdesetih godina prošlog veka prihvatani kao obavezni izraz savremenog doba. Moderni pokret u umetnosti pojavio se kao sled promena života nastalih zbog industrijalizacije i urbanizacije društva. Tvorci i najznačajniji predstavnici modernog pokreta bile su arhitekte. „Funkcionalnost, korišćenje osnovnih geometrijskih formi, odbacivanje svega dekorativnog, beton, čelik i staklo, i industrijska proizvodnja, osnovna su načela arhitekata pripadnika modernizma. U takav prostor nije bilo moguće smestiti postojeći nameštaj, pa su oni počeli da dizajniraju nameštaj s pravom smatrajući da sve što je ranije napravljeno ne može da se uklopi u njihov koncept savremenog načina života“, objašnjava Bojana Popović. „Takođe, želeli su da stvore nameštaj koji će moći da se proizvodi serijski i da time postane dostupan.“

Tako je bilo u prošlom veku. A sada je, osim muzejima, nameštaj modernista dostupan samo ljudima s ukusom i parama. „Prototipovi, dakle originali, uglavnom nisu sačuvani, a ako neki i jeste sačuvan, nalazi se kod autorovih naslednika. Replike, dakle, jesu industrijski proizvod, ali imaju vrednost i značaj umetničkog dela jer su urađene po originalnom dizajnu“, kaže Bojana Popović i navodi da je Kasina dobila licencu od Le Korbizjea za proizvodnju njegovog nameštaja godinu dana pre nego što je preminuo (1965). Na izložbi „Klasici moderne“ su četiri njegove stolice, prvi put izložene 1929. godine na pariskom Jesenjem salonu uz ostali nameštaj koji je tada dizajnirao. Polufotelja „Baskilan“ ima pokretan naslon po čemu je i nazvana (basculant), izrađena je od hromiranog čelika i kože ponija; „Ležaljka“ je od istog materijala, sa pokretnom kostrukcijom i sedištem ergonomskog oblika; u fotelji „Gran konfor“ je pet kožnih jastuka unutar čeličnih cevi; sedište „Radne stolice“ se okreće – neopisivo je udobna. „Ranih tridesetih, Korbizjeov nameštaj iz te serije poručio je za svoju novu palatu maharadža od Indora, jedan od tadašnjih najbogatijih ljudi na svetu i veliki ljubitelj evropske umetnosti. Za nameštaj modernista kao da važi neko nepisano pravilo: kupuju ga znalci i poštovaoci, a ne ljudi kojima je do ličnog prestiža“, objašnjava Bojana Popović.

Izdavač Volter Bleki naručio je od Mekintoša stolicu za svoju spavaću sobu u Hil hausu u Helensburu, koju mu je on i projektovao, a Ketrin Krenston, vlasnica čajdžinice Vilou u kojoj su Glazgovljanke mogle da uživaju bez muške pratnje, čajdžinice koju je projektovao Mekintoš, naručila je fotelju za taj prostor. Stolica ima neobično visok naslon, izraženih je linija i simetrije, napravljena je od jasenovog drveta obojenog u crno sa belim sedištem od somota; fotelja „Vilou“ je od istog materijala i, kao i prethodni eksponat, više asocira na skulpturu a manje na deo nameštaja. Po narudžbini gospođe Krenston nastala su neka od najuspešnijih Mekintošovih rešenja.

Fotelja „Barel“ Frenka Lojda Rajta je od trešnjevog drveta jer je ono, kako je smatrao, lepo na pogled, prijatno na dodir i budi uspomene i emocije. Projektovana je 1937. godine za kuću Vingsprid Herberta F. Džonsona u Vind Pointu, Viskonsin. Fotelja je valjkastog oblika, asocira na nešto oblo i udobno. Ipak, Ritfeldova fotelja „Utreht“ je sigurno najudobniji eksponat izložbe, prosto garantuje odmor. Svaki njen deo je tapaciran s opšivenim ivicama koje su, inače, jedini dekorativni element. Nikada više Ritfeld nije postigao ovako savršenu simbiozu modernizma i art dekoa. Sad je kod Kasine prave u svim bojama kako bi omogućili kupcima da je što bolje uklope u svoj enterijer. Ritfeldova poznatija fotelja, „Crveno i plavo“, čija je fotografija obavezni sastojak svake istorije umetnosti, koja je prvo radikalno novo rešenje kojim je definisana estetika dizajna dvadesetog veka, i koju mnogi doživljavaju kao simbol dizajna moderne, ne deluje kao mesto na kome bi neko duže sedeo. Isto se može primetiti i za Brojerovu fotelju „Vasili“ od metalnih cevi. Brojer je u njima prepoznao pogodan materijal za nameštaj posmatrajući svoj novi bicikl.

Roeva fotelja, sto i sofa iz kolekcije „Barselona“ projektovane su za odmor španskog kraljevskog para tokom njihove posete Nemačkom nacionalnom paviljonu na Međunarodnoj industrijskoj izložbi u Barseloni 1929. godine, paviljona koji je projektovao, naravno – Mis van der Roe. Zbog svoje namene, fotelja je nalik tronu, ima konstrukciju antičkih i srednjovekovnih „iks“ stolica. „Barselona“ je realizacija Roevih stavova „manje je više“ i „bog je u detaljima“. U originalnoj verziji sedište i naslon bili su tapacirani belom jarećom kožom. Roe je očekivao da će tako zauvek i ostati s obzirom na to da nije planirao masovnu izradu „Barselone“. Pa ipak, nakon Drugog svetskog rata odobrio je Knolu da je proizvodi. Zna se da je izmene u svom dizajnu, neophodne zbog promena tehnologije, strogo nadgledao.

Nakon kolekcije „Dijamant“ Bertoja nije dizajnirao nijedan komad nameštaja – okupirale su ga skulpture od metala koje na dodir ruke ili vetra proizvode muzičke tonove. Fotelje „Dijamant“ i „Ptica“ i „Tabure“ napravio je od žičane mreže, materijala koji se pre toga nije koristio za nameštaj. Isto važi i za livenu plastiku, od koje je Sarinenova kolekcija „Pijedestal“. Takođe, ova kolekcija je uvela jednonogu stolicu u kućni enterijer. I fotelja, i stolica i sto zovu se „Tulipan“. Sarinen ih je prvi put isprobao u kući prijatelja u Blumfild Hilsu, njih je stolica asocirala na cvet iznikao iz poda i tako je dobila ime.

Bojana Popović opisuje ovu izložbu kao „ostvarenje sna svakog istoričara umetnosti i kustosa u Srbiji u kojoj nema, ili gotovo da nema, mogućnosti da se napravi izložba sastavljena od remek-dela“. Gotovo identičnu ocenu moguće je izreći i u ime publike.