Između stripa i ilustracije

Ovog oktobra u Pančevu je održano peto izdanje festivala NOVA, na kojem su, pored hora Horkestar i japanskog strip autora Harukičija (Harukichi), gosti bili Tjeri Gitar (Thierry Guitard) i njegova supruga Mirjana Mišlov, na francuskoj sceni poznati najpre kao izdavači fanzina, pre nego što je Gitar kreirao značajan opus u stripu i ilustraciji. Kao što je bilo moguće videti na zanimljivoj izložbi u Galeriji Milorada Bate Mihailovića, Tjeri Gitar se izražava crtežom koji je nalik na strip, ali bi zapravo pre mogao da se podvede pod ilustraciju. Ili bi preciznije bilo reći da je to izraz na pola puta između ilustracije i stripa, s obzirom da svako ko pogleda te crteže u njima najpre prepozna elemente strip ikonografije. Ipak, veći deo stvaralaštva ovog autora čine zapravo novinske ilustracije, i dizajn plakata, knjiga i CD izdanja. Što Tjeri Gitara nije sprečilo da bude potpisnik nekoliko veoma zanimljivih izdanja stripova, i upravo je završio rad na autobiografskoj grafičkoj noveli. Da li je uopšte nužno postaviti neku granicu između svega toga?

„Ima vrlo malo autora koji uspevaju da se izdržavaju crtajući stripove“, objašnjava on. „U mom radu je ilustracija potisnula strip, zato što strip nije dovoljno plaćen ni poštovan. Takođe je bilo od značaja što je ilustracijom moguće ispričati priču u samo jednoj slici, koju posmatrač može da tumači na različite načine. Za tako nešto nije čak neophodno da budete virtuoz – postoje crtači koji poseduju savršenu crtačku tehniku, ali to nije dovoljno da biste njihov rad ocenili kao izražajan. Ilustracija je nešto kao univerzalni jezik, u različitim zemljama je mogu razumeti i bez prevodioca. Može se reći da je rok muzika takođe jedan direktan način izražavanja, i da su rok i strip deo iste scene. Ja sam, tokom odrastanja, bio deo obe te pojave, verovatno je čak i danas tako. Međutim, u rok muzici postoji star system, što još uvek nije slučaj kada je strip u pitanju.“

„VREME„: Kako je tekao tvoj razvoj? Na gostovanju u Krokodilovom centru za savremenu književnost govorio si o detinjstvu kao jednoj od značajnih inspiracija?

TJERI GITAR: Već kao dete sam bio uveren da ću postati crtač stripova. Čini mi se i da sam naučio da čitam samo zato da bih mogao da čitam stripove. Nikada nisam želeo da radim bilo šta drugo i zato sam bio loš đak. U mladosti sam radio kao radnik na građevini, ali to je bilo samo zbog novca za preživljavanje. Kasnije sam čak radio neko vreme kao kancelarijski službenik, slagavši da sam završio fakultet, međutim, imao sam osećaj da je sve to samo privremeno, dok nisam uspeo da se potpuno posvetim crtanju. Potičem iz siromašne porodice, otac, poreklom španski Rom, napustio nas je kada mi je bilo tri godine, tako da je majka, potomak ruskih iseljenika, morala sama da izdržava porodicu dok se ponovo nije udala… Bilo nas je četvoro braće, dok se porodica nije uvećala sa još dvojicom braće iz drugog braka. Prvi fanzin u kojem sam objavio svoje radove, 1983, zvao se Gužva i grafiti (Bruits et graffitis). Bio je to samo jedan od francuskih fanzina tog vremena koji su kombinovali strip i natpise o muzičkim grupama. Zbog životnih okolnosti preživljavanje

nije bilo lako, tako da sam u nekom momentu dopao zatvora, a nakon izlaska 1988. godine boravio sam neko vreme u Londonu, i tamo sam upoznao svoju suprugu Mirjanu Mišlov, koja je takođe tu stigla iz Pariza, s namerom da usavrši

jezik. Tamo smo bili zajedno, obilazeći klubove gde smo slušali koncerte grupa kao Johny Thunders, The Vibrators, Angelic Upstarts, Fishbone… Nakon povratka u Francusku, Mirjana i ja smo krenuli da kreiramo fanzine. U to vreme sam se upoznao sa Stefanom Blankeom (Stéphane Blanquet) i sarađivao sa njim, on će postati jedna od perjanica alternativne scene u Francuskoj.

Vaš časopis „Pjevr“ (La Pieuvre) bio je važna publikacija početkom devedesetih, kada je nezavisna produkcija doživljavala procvat u Francuskoj. U isto vreme, na Balkanu se odvijala strahovita kriza, i vaš list je reagovao na ta turbulentna dešavanja člankom Mirjane Mišlov o raspadu Jugoslavije. Ona je rođena u Parizu, ali su njeni roditelji živeli u Hrvatskoj kada je rat počeo?

Da, njoj je bilo vrlo teško, i ne samo zato što potiče iz mešovitog braka. Njen otac, Srbin, dobio je pretnje smrću i otputovao za Francusku, vrativši se u Zadar tek kasnije, a u međuvremenu je njihova porodična kuća uništena bombama hrvatskih „patriota“… Bilo je zanimljivo objaviti jedan ličan pogled na sve to. Na stranicama našeg lista bilo je prostora za stripove kao i za tekstove, i takođe je bio povezan sa scenom alternativne rok muzike, a prodavao se u knjižarama i na festivalima stripa. Nije bio problem popuniti list sadržajem, ali smo mnogo snage i vremena gubili na poslu oko distribucije. U svakom slučaju, to je otvorilo neke puteve, i nakon rada na fanzinu ja sam započeo da objavljujem grafičke albume i da sarađujem sa časopisima, kao što je rok magazine „Rok & Folk“ (Rock & Folk), i dnevnicima „Žur“ (Le Jour) i „Liberasion“ (Liberation)… U listu „Žur“ sam se bavio ilustracijom i objavljivao dnevni strip, nakon čega su saradnju ponudili „Liberasion“…

Kako si doživeo taj prelaz od fanzina, koje čitaju možda stotine ljudi, do novina kao što su „Liberasion„, jedne od najvažnijih publikacija na nacionalnom nivou?

Nisam primetio da se mnogo toga promenilo, zato što nisam odustajao od svog stila, niti je iko to od mene zahtevao. U listu „Liberasion“ sam, tokom desetak godina saradnje, crtao na najrazličitije teme, jednom je trebalo da ilustrujem članak o nekom sudskom slučaju, i nacrtao sam predstavnike vlasti kao bubašvabe, sudije kao nekakva čudovišta… U to vreme je postojala sloboda, a danas su urednici mnogo oprezniji i konzervativniji. Rad u dnevnim novinama je uvek dinamičan, zato što nema mnogo vremena od momenta kada je članak napisan do momenta kada ga treba dopuniti ilustracijom. U vreme pre nego što je internet doživeo znatniju ekspanziju, članke su mi slali faksom, a kada bih završio crtež stizao je kurir na motoru i to odmah nosio u redakciju…

Na internacionalnoj sceni, reklo bi se da je vrhunac karijere svakog ilustratora da objavljuje u listu „Njujorker„. Postoji veliki broj crtača koji se silno trude da dospeju na listu njegovih saradnika, ali tebi se desilo nešto fantastično, urednici su, surfujući internetom, naleteli na tvoje radove i rešili da te kontaktiraju radi saradnje?

Da, imao sam tu sreću da nikada nisam morao da šetam naokolo sa fasciklom nudeći svoje radove, već su me urednici pozivali. To je bio slučaj i sa listovima „Rok & Folk“ i „Liberasion“. Inače, crtež koji je ponukao urednike „Njujorkera“ da me kontaktiraju predstavljao je Elvisa Prislija, dakle jedna prava američka tema, zbog koje su mislili da je vredelo kontaktirati autora čak iz Pariza, zaista neverovatno… Tražili su samo da im pošaljem nekoliko crteža kao odgovore na teme koje su mi sugerisali, pre nego što su definitivno prihvatili saradnju. U tom listu sam objavljivao nekoliko godina, sve do smene urednika. Nakon toga sam svoj angažman više usmerio na ilustraciju knjiga i izradu plakata, kao i na animirani film. Upravo sam završio i stripovanu autobiografiju, na kojoj sam radio pet godina a ima preko 200 strana, i završava se sa mojom 21. godinom i odlaskom u London.

S obzirom da je tvoj polubrat poznati rep muzičar, koji nastupa pod imenom Set Geko (Seth Gueko), šta misliš o toj vrsti muzike?

Tokom godina, Set Geko je imao uzlaznu karijeru na francuskoj rep sceni, za koju mnogi misle da je odmah iza američke. Rep odjekuje svuda po obodima Pariza, i mi smo nekada mislili da bi ta muzika mogla da bude nešto kao novi pank, ali danas se čini da većina muzičara sa te scene samo želi da poseduje što više novca i žena oko sebe, i što veće automobile…