Završila se je još jedna dugačka i iscrpljujuća teniska sezona. Iako je Španac Rafael Nadal u samom finišu godine sebi obezbedio povratak na mesto broj jedan, on i Novak Đoković su manje-više bratski podelili glavne trofeje: obojica su trijumfovali na dva gren slema i dva turnira iz Masters 1000 serije, uz Novakovu pobedu i na jednom turniru iz serije 500. Zahvaljujući većoj konstantnosti tokom cele godine i izraženijeg takmičarskog žara u ključnim trenucima sezone, Španac je godinu završio na prvom mestu.
Taj njegov borbeni duh posebno se mogao videti krajem novembra u Madridu, tokom finalnog turnira novog formata Dejvis kupa. Nadal je osvojio svih osam mečeva na turniru, uključujući pet singl pobeda u kojima nije izgubio nijedan set, te je tako faktički sâm Španiji doneo još jednu čuvenu „salataru“.
Iako je sezona na teniskim terenima privedena kraju, priča koja se odvija iza scene na ATP turu tek se zahuktava.
VREME ZA KOMPROMIS
Nakon višemesečnih personalnih i „političkih“ sukoba o smeru u kom bi trebalo da se kreće muški tenis u narednom periodu (vidi „Borba za moć“,
„Vreme“ br. 1493), počinje da se nazire kompromisno rešenje koje bi odgovaralo svim zainteresovanim stranama. Time bi mogla da se stavi tačka i na višegodišnji sukob oko nedovoljnog uticaja tenisera u donošenju odluka i pravednije raspodele novca od turnirskih zarada.
Za početak, Asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) od 1. januara sledeće godine imaće novog predsedavajućeg. Biće to Italijan Andrea Gaudenci (46), koji je i sâm bio dugogodišnji teniski profesionalac, najbolji plasman u karijeri bio mu je osamnaesto mesto u singlu. On će zameniti dugogodišnjeg predsednika i izvršnog direktora ATP-a Engleza Krisa Kermoda, čija je smena ove godine podigla dosta bure u teniskom svetu i zbog koje su se na suprotnim stranama našla trojica najvećih tenisera današnjice.
Novak Đoković se kao predsednik ATP Saveta igrača, tela koje ima za cilj da štiti interese igrača na profesionalnim turnirima, zalagao za odlazak Kermoda, koga su Rodžer Federer i Rafael Nadal zdušno podržavali. Zahvaljujući sve većem autoritetu srpskog tenisera u strukturama ATP-a, Švajcarac i Španac su se prošlog leta pridružili „Novakovom“ Savetu igrača.
Najavljujući dolazak novog predsednika, Asocijacija teniskih profesionalaca je u kratkom saopštenju navela da Andrea Gaudenci osim teniskog iskustva donosi i bogato poslovno iskustvo u sportskom marketingu, zabavi, tehnologiji i medijima. A upravo će segment marketinga i primene novih tehnologija u sportu biti od ključnog značaja za buduću strategiju razvoja ATP-a, ako uopšte postoji ambicija da se ide u korak sa vremenom.
I Novak Đoković je zadovoljan izborom Gaudencija za novog predsednika Asocijacije. Izjavio je da Italijan „ima sve kvalitete da predvodi tur“ i da jedva čeka da sarađuje sa njim. Srpski teniser već godinama, još od kada je stao na čelo Saveta igrača u avgustu 2016, pokušava da ojača uticaj tenisera na ATP turu, nasuprot interesima korporativne teniske administracije oličene u vlasnicima i predstavnicima turnira.
REFORME POČINJU OD VRHA
A prvi korak ka decentralizaciji teniske „političke“ uprave već je načinjen. Naime, sva je prilika da će biti podeljene funkcije izvršnog direktora i predsedavajućeg ATP, koje su tradicionalno bile spojene u jednoj osobi. Ako je suditi po informacijama iz dobro obaveštenih teniskih krugova, ali i sve intenzivnijim natpisima u relevantnoj sportskoj štampi, novi CEO Asocijacije mogao bi da bude još jedan Italijan – Masimo Kalveli (45), koji je do sada bio na poziciji direktora marketinga u američkom Najkiju. Priroda njegovog posla nalagala je da pregovara sa najvećim teniskim zvezdama, među kojima je bio i Rafael Nadal. Pre angažmana u Najkiju, Kalveli je predvodio diviziju za tenisku opremu kompanije Vilson, što znači da je sarađivao i sa najvažnijom vedetom ove marke i doživotnim ambasadorom Vilsona Rodžerom Federerom. Budući izvršni direktor ATP-a je u veoma dobrim odnosima sa zemljakom i predsedavajućim ove organizacije Andreom Gaudencijem.
Imajući u vidu da su novi/budući čelnici ATP Italijani, da se u Rimu tradicionalno održava takmičenje iz Masters 1000 serije, a da će se od 2021. godine dva ključna završna turnira – ATP Masters finale u Torinu i ATP NextGen finale u Milanu – odigravati u Italiji, jasno je da ova zemlja postaje velesila i budući upravljački epicentar belog sporta. Kako navodi britanski „Telegraf“, „odlazak dosadašnjeg predsednika ATP-a Krisa Kermoda označiće i pomak u organizaciji iz uglavnom anglofonske kulture upravljanja, sa sedištem pre svega u Velikoj Britaniji i SAD, ka evropskijem modelu“.
Novi šef ATP-a Andrea Gaudenci izjavio je da je svestan potrebe za promenama u organizaciji, a svoj stav prema budućem razvoju belog sporta „minimalistički“ je opisao u skorašnjem intervjuu, rekavši: „Nisam tradicionalista, otvoren sam za inovacije poštujući suštinu“. Prema njegovim rečima, tenis je sport koji se konstantno razvija i on danas „ukupno vredi oko milijardu, milijardu i po dolara“. Italijan je izneo prognozu da će se u belom sportu „tokom sledećih godina sve vrteti oko digitalnih medija“.
DIGITALNA BUDUĆNOST
U tome svakako ima istine jer je, na primer, nedavno završeno ATP finale za 2019. godinu privuklo rekordan broj onlajn publike. Kako je saopštila teniska asocijacija, turnir održan u Londonu „stvorio je do sada neviđen nivo angažmana navijača na društvenim i digitalnim medijskim platformama“. Ovaj događaj je „na mreži“ dobio gotovo 400 miliona impresija korisnika o sadržajima vezanim za turnir, što je rast od 97 odsto u poređenju sa 2018. Sa skoro 70 miliona pregleda video-zapisa na brojnim ATP digitalnim medijskim platformama tokom trajanja turnira, napravljeno je povećanje u odnosu na prošlu godinu za celih 88 odsto.
Ostaje da se vidi da li će novo rukovodstvo ATP-a imati više sluha za potrebe igrača, jer je kontinuirano izlaženje u susret prebogatim vlasnicima i sponzorima turnira izazivalo priličan revolt kod tenisera. To je bio jedan od razloga što je Savet igrača ATP-a sa Đokovićem na čelu glasao za smenjivanje Krisa Kermoda. Britanac se nije slagao ni sa Novakovom idejom da se uspostavi svojevrsni sindikat igrača, jer bi „to moglo da preraste u rat unutar franšize kakav muči američki sport“.
Dovoljno je pogledati na koji način su se u drugim sportovima – u američkoj NBA ili NFL ligi, ili engleskoj fudbalskoj Premijer ligi – igrači organizovali i izvukli i za sebe veću korist od razvoja i omasovljenja njihovih sportova. Setimo se samo kako je Unija košarkaša NBA lige u više navrata tokom tzv. lokauta preteći štrajkom naterala vlasnike klubova da ravnomernije podele basnoslovnu zaradu od košarke u toj zemlji.