Zbirka igračaka u Etnografskom muzeju čuva svet bez ekrana i baterija. Nedavna izložba ga je otkrila deci, a njihovim roditeljima vratila uspomene na vreme bez briga i obaveza
Upravo završena izložba Igračke u Etnografskom muzeju u Beogradu bila je izuzetno posećena. Uostalom, kao što se i moglo očekivati: igračka je nešto što se voli i što je važno, ona je uspomena na lepo. Ona je ono dobro u nama.
Osim tog ličnog doživljaja igračke, ona je i društveni i kulturni medij. Deci znači zabavu, roditeljima i učiteljima sredstvo za učenje i vaspitavanje, proizvođačima i trgovcima zaradu, a nauci znači materijalni dokaz o istorijskim, tehnološkim i ekonomskim okolnostima društva u kome je nastala, o njegovim estetskim, etičkim i religijskim načelima.
Autorka izložbe Mirjana Kraguljac Ilić, viši kustos i načelnica odeljenja za proučavanje etnografskog kulturnog nasleđa, izabrala je da ispriča o detinjstvu generacija koje su odrastale uz drvene konjiće, krpene lutke, čigre, klikere i druge ručno pravljene igračke, ne bi li mališani otkrili čaroliju igre bez ekrana i baterija, a odrasli se setili uspomena na bezbrižne dane.
Jer, kaže, “igračke nisu samo lepi i simpatični predmeti za igru, u njih je utkana istorija kulture. One materijalizuju vrednosne i estetske kriterijume u određenom vremenu. Predstavljaju didaktičko sredstvo koje pomaže deci da usvoje vrednosti kulture u kojoj odrastaju. One upotpunjuju igru, daju joj ideju i sadržaj”.
U Srbiji igračke čuvaju Etnografski i Pedagoški muzej u Beogradu, i Muzej grada Novog Sada. Mirjana Kraguljac Ilić kaže da u “zbirci Dečjih igračaka Etnografskog muzeja ima više od hiljadu i trista predmeta. One svedoče o detinjstvu prošlih generacija i ukazuju nam na vrednosti koje su plasirane deci, ali nam i svedoče o ekonomskim i socijalnim prilikama društva”.
Sve do kraja pedesetih godina prošlog veka igračke su najčešće pravili roditelji, ali i deca. Pravili su ih od materijala koje su imali pri ruci, od svoje umešnosti, mašte i ljubavi (redosled nije bitan). Kućice za ptice, na primer, drvene su ili od pruća, velike i male, prave i krive, obojene ili ne. Pravila su ih deca sama ili uz pomoć roditelja krajem pedesetih godina prošlog veka. Zvečke, preciznije: sućur zvečke, lako su se pravile: uzmete jednu manju suvu tikvu ili čauru od maka, protresete je, i vaše detešce će biti oduševljeno zvukom koji proizvode semenke njenog ploda. Među životinjama izdvaja se zmija napravljena od drvenih zglobova, obojena, iz sredine prošlog veka. Pravila su je deca verovatno na času opštetehničkog obrazovanja. Jedna grana koja se račva je nekom detetu zaličila na konjića, pa je tako promovisana u čuvenu igračku. Na jednom drvenom pijaninu lakiranom, neko je nekom sigurno svirao svoje najlepše etide. Veseo je crveni majmun od filca na točkovima iz tridesetih godina, pravljen u Nemačkoj, a kupljen putem kataloga (i tada su fabrike igračaka, kao i sada, imale precizan katalog svojih proizvoda). U kolekciji je iz 1958. godine klasični, neuništivi i neprevaziđeni, omiljeni Meda.
Lopti ima raznih. Među najstarijima je takozvana dlakava lopta, od goveđe dlake iz Loznice. Krpene, popularne krpenjače, takođe su brojne. Mirjana Kraguljac Ilić ističe krpenjaču koja je nabavljena za muzej 1958. godine. Najmlađa je košarkaška, od livene gume, proizvedena u Splitu.
Lutke su, ipak, najatraktivnije. Kad se ukrste dva drvceta tako da predstavljaju telo i raširene ruke, i oko njih se obavije platno, dobije se lutka na bataljušku. Neke od takozvanih krpenih lutaka, takođe domaće proizvodnje, veoma su maštovite: na belom platnu obavijenom oko grančice našivena je suknjica na crvene tufne, na grudima velika mašna, a na glavici od krpe su oči, izvezene crnim koncem i usta crvenim. Iz pedesetih godina je plastična lutka Alisa koja ima i odeću za lutke – sve kao za odrasle, samo u minijaturi: fina mala dugmad, maleni rajsferšlus na pantalonama, kaputić sa naramenicama, čizmice. U kolekciji su i Barbika i Ken, kupljeni polovinom osamdesetih u komisionu, original Matel, i u to vreme im je već bilo mesto u muzeju.
Autorka izložbe izdvaja “lutke koje je 1902. godine na terenu nabavio kustos Nikola Zega, i lutku koju je muzeju poklonila Gorjana Zekić iz Beograda. Lutku je nasledila od majke, koja ju je dobila na poklon od roditelja. Kupili su je u robnom magazinu ‘Mitić’ koji se nalazio u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Takođe i igračku koja spada u prevozna sredstva, koja su bila omiljena među dečacima. To je primerak rakete industrijske izrade, nastale sedamdesetih godina 20. veka. Predmet je otkupljen od vlasnika iz Novog Sada”.
Interesantno je, kaže, da su “od sredine 19. veka pojedine zanatlije izrađivale igračke po porudžbini. Zna se da su u stolarskim radionicama izrađivali dečje igračke po narudžbini sve do šezdesetih godina 20. veka, kada industrijski proizvodi postaju dominantni na tržištu. Jedina registrovana radionica za proizvodnju i prodaju igračaka kod nas bila je radionica ‘Homa’ u Zrenjaninu. Krajem 19. veka u Beogradu su otvarane prodavnice koje su imale širok asortiman luksuzne robe, a među njima su bile i lutke. Igračke su kupovane najčešće na kraju godine, za božićne praznike. Bile su skupe, a pošto su se često i kvarile, pojedini dovitljivi trgovci zapošljavali su radnike koji su bili vešti u popravci igračaka. Jedna od takvih bila je Klinika za lutke, koja se nalazila u Poenkareovoj ulici broj 15, u trgovini ‘Kod Piroćanca’. Trgovci dečijim igračkama postajali su sve uspešniji i neki od trgovaca su osim prodavnica u gradu, imali i manje sezonske prodavnice u banjskim lečilištima ili u letovalištima na moru. Od druge polovine 20. veka igračke postaju jeftina i dostupna roba koja se kupuje svakodnevno, a ne samo za praznike i važne datume”.
Moglo bi se reći da priča o eksponatima iz ove zbirke ima onoliko koliko i eksponata. I sve su lepe, za decu poučne, a za odrasle terapijske.
Voz „Soko“ počeo je testiranja na mađarskom delu pruge Beograd–Budimpešta. Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Aleksandra Sofronijević je izjavila da je do sada jedini prijavljeni problem u vezi sa funkcionisanjem „Sokola“- aparat za kafu
Beogradske ulice leti nisu svuda jednako vrele, čak i kada termometri pokazuju istu temperaturu. Termovizijsko snimanje različitih delova grada otkrilo je šta se dešava sa površinama izloženim suncu. Ono je dalo i odgovor na pitanje zašto na istoj temperaturi vazduha dve beogradske ulice mogu pružiti potpuno različit osećaj
Crvena zvezda je posle 3:0 u Beogradu primila pet golova u Plzenju i ostala bez Lige Evrope, dok Partizan nije uspeo da nadoknadi minus iz Madrida. Da li je Zvezda sportskim odlukama sama doprinela novom evropskom debaklu i ko bi za njega trebalo da snosi odgovornost
Na Filmskom festivalu u Veneciji biće prikazan film Devojka sa lajkom o Gerdi Taro. O njoj je nedavno objavljen i roman. Gerda Taro je fotografisala Španski građanski rat. Bila je partnerka Roberta Kape. Poginula je
U dvadesetim godinama prošlog veka Beč je živeo na zgarištu sistema koji je bankrotirao i moralno i ekonomski. Vek kasnije, ponovo nas muče iste pukotine u moralno posrnulom sistemu današnjice
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
