Da li je moguće da je zapravo sve i baš sve u srpskom fudbalu namešteno, pa i ovaj poslednji aktivizam klubova na rušenju Tomislava Karadžića Tola, kornjače sa Galapagosa srpskog fudbala? Da, moguće je, ali postoji nekoliko detalja o kojima treba više govoriti.
To bi se moglo zaključiti dva dana pošto je predsednik Fudbalskog saveza Srbije saopštio u pismu upućenom javnosti da je odlučio da se povuče sa te pozicije čim se u decembru okonča jesenja polusezona i da su se posle toga svi „učesnici u raspravi“ javili da kažu da im je drago što su pobedili.
Svi su pobedili i svi su za sada ostali na istim mestima, što govori o nekoj vrsti pat pozicije.
Čovek bi mogao da se zapita da li je iko u ovoj priči normalan, a to pitanje je logično jer niko od aktera „afere Karadžić“ nije govorio u javnosti osim preko saopštenja, pa ne možemo da dobijemo objašnjenja nekih tvrdnji koje su se pojavile u ratu saopštenjima. Ton tih pisanija je takav da sugeriše ili preveliku mentalnu uzrujanost autora ili dogovor koji služi da se ova priča upotrebi kao diverziono sredstvo na političkoj sceni.
O tome da smrdi neki politički ispljuvak govori nam i činjenica da su samo premijer Ivica Dačić i njegov prvi dopredsednik Aleksandar Vučić na marginama drugih događaja bili u situaciji da kažu šta misle o „dešavanjima u fudbalu“: Vučić je rekao nešto a la „manite se ljudi, kao da nemam drugih državotvornih briga“, a Dačić je žustro demantovao da ima ikakve veze sa Karadžićem, da taj nema veze sa SPS-om i da uopšte, nekako, Dačić ne brine fudbalske brige.
Ipak, stvarnost demantuje ovakve izjave.
VUČIĆ IZ SENKE: Vučić je preko ljudi koje je postavio u FK Crvenoj zvezdi posredno pokrenuo kampanju za smenu Karadžića. Oni su pisali i slali medijima saopštenja koja su pokrenula nešto što nije debata, već akcija usmerena na temeljnije promene unutar fudbalske organizacije. Teško je verovati da Slaviša Kokeza, jedan od potpredsednika kluba, ima ovlašćenja da saopštava bilo šta bez Vučićevog odobrenja, jer bi to bilo, u najmanjoj meri, nepristojno. Sa Nebojšom Čovićem je drugačije: on je uvek uspevao da zadrži dozu autonomije bez obzira ko mu je pretpostavljeni, i ta autonomija ga je do sada čuvala od težih poraza (osim onih izbornih). Na kraju im se pridružio i Dragan Džajić, koji je morao da istupi i pokaže da se u FKCZ zna ko je predsednik kluba. U neobično otresitom i direktnom pismu u prošli petak on je pozvao sve klubove u Srbiji da slede Zvezdin primer i da kasne sa početkom utakmica šest minuta u znak protesta protiv Karadžića i njegovog klana u FSS.
Pre toga, sredinom prošle nedelje Karadžić je došao iz Crne Gore pravo na kanabe predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Činjenica da predsednik jednog granskog sportskog saveza ide kod prvog čoveka države, a ne ide zato što je postignut neki značajan rezultat u tom sportu, ogolila je situaciju do kraja. Karadžić ide kod Nikolića da bi ga ovaj uzeo u zaštitu: oni se poznaju lično, Nikolićev sin je trener mlađih kategorija u FSS-u. U predsedništvu Srbije ga čeka i premijer Ivica Dačić, koji se u završetku kampanje oko rekonstrukcije Vlade intenzivnije druži sa predsednikom Nikolićem. Oni, navodno, kažu Karadžiću da je gotovo, da on mora da ode, da je njegov ostanak na čelu FSS velika šteta za fudbal i da uopšte proizvodi previše problema koji nikome sada nisu potrebni. Posebno u kontekstu predstojeće utakmice sa reprezentacijom Hrvatske koja se igra 6. septembra u Beogradu u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Brazilu 2014. godine. Karadžić ni ovoga puta nije želeo da govori za „Vreme“, nego je reportera uputio na Zvezdana Terzića kao „njegovog drugara“. Karadžić, koji je presedeo na više sastanaka i poslovnih ručkova u karijeri nego čitava Vlada Srbije bez Milutina Mrkonjića i Jovana Krkobabića, zna da ništa nije gotovo dok se ne završi i da čak u situaciji kada su te priterali uza zid postoji šansa da se izvučeš dok god ti je glava na ramenima.
DEBELOKOŽAC: On je obećao da će podneti ostavku do kraja nedelje, do 25. avgusta, i time relaksirao i Dačića i Nikolića. Verujemo da oni istinski veruju da platu treba da zarade radeći važnije stvari za Srbiju i da im je Karadžićevo obećanje skrenulo misli u drugom pravcu.
Čim je izašao iz predsedništva, Karadžić je znao da njegova pozicija i nije baš tako bezizlazna kao što mu je izgledalo nekoliko dana ranije kada je pisao saopštenje u kome je upravu Zvezde proglasio kriminalnom organizacijom koja želi da zagospodari fudbalom u Srbiji na nasilan način i preko noći. To što su se prošle nedelje tabloidi naslađivali činjenicom iz života Karadžića, što je bila novost, a tiče se njegovog boravka početkom šezdesetih godina prošlog veka u kazneno-popravnom zavodu „Spuž“ kraj Podgorice, njega nije ni dotaklo, toliko mu je koža na licu odebljala tokom godina. Posle prvobitnog stresa izazvanog odbijanjem nekadašnjih saboraca da ga podrže, on je seo, razmislio, okrenuo se propisima i rekao sebi:
„Ako je ovo sve što imaju protiv mene, ovo što je Čović objavio u formi 20 pitanja, onda mogu da mi pljunu pod prozor. FSS je institucija, ima svoje organe, ima svoje upravljače akte, deo je UEFA i FIFA, pa da vidimo kako će da me smene.“
Potom je seo i sastavio pomiriteljsko pismo u kome nam javlja da odlazi krajem godine iz fudbala, jer ne želi da bude neko ko će deliti fudbalsku zajednicu i tako dalje i tome slično.
Mediji su javili da je Tole podneo ostavku, a njegovi oponenti govore o njemu kao o bivšem predsedniku. Nastavlja se prepucavanje na „Mažino liniji srpskog fudbala“ Zvezda–Partizan. Od Zvezde se sad očekuje da dâ kandidata, da predloži potpuni koncept promena, kada je već povela kolo, a iz Partizana poručuju da je sramota ovo što se radi i da se na silu želi da se Zvezda vrati na vrh srpskog fudbala. Kralj verbalne onanije Branko Ružić, potpredsednik Partizana, rekao je, a preneo B92:
„Nikada nisam bio za reaktivan odnos na pritisak ulice, linč ulice. Mislim da se to može rešiti normativnim principima i demokratskom procedurom. Ne vidim nijedan razlog da gospodin Karadžić posegne za takvim aktom, ali ako je to njegov lični čin mogu samo da izrazim razumevanje. Nisam siguran, ukoliko se na ovaj način neki centri moći bore za prevlast u fudbalu, da će doneti dobro našem fudbalu i sportu uopšte. Mislim da će UEFA biti veoma zainteresovana za ono što se dešava u Srbiji i da su negativni iskoraci već napravljeni.“
Ružić se naslonio na ono što je prvobitno bio Karadžićev argument: žele da me oteraju ljudi bez biografija, rulja, koja time preti celom sistemu, i ja im to neću dozvoliti jer sam čitav život posvetio unapređenju fudbala u Srbiji, što su prepoznale i UEFA i FIFA.
TOLE, LOPOVE: Argument njegovih protivnika i onih koji prate fudbal je na suprotnom polu: upravo je Karadžić bez biografije i upravo je on središte svih loših stvari koje su se dogodile srpskom fudbalu poslednjih šest godina. Njegovi protivnici su uspeli i u tome da, kakav god bio rasplet ove priče, od Karadžića naprave čoveka kome se ritualno skandira „Tole, lopove“ na svim terenima u Srbiji i u svim uzrastima, čime su ga trajno obeležili.
Međutim, za čoveka takvog kova to je sve koješta. On nastavlja da se bori za sebe i za svoje „carstvo“ primajući sve moguće udarce i izvlačeći se iz svih mogućih problema. Sada je razumeo da je poprilično usamljen i da su ga „veliki igrači napustili“, posebno što svoju kožu nije mogao da uvrsti u novi koalicioni sporazum SNS-a i SPS-a, pa se okrenuo „bazi“, odnosno svojim pajtašima u Savezu.
A to je posebna priča.
OKRETANJE BAZI: Odluku o formalnoj sudbini Karadžića drže delegati iz raznih gradova i regija u Srbiji koji čine Skupštinu FSS. Ti ljudi su u najvećoj meri njegovi nameštenici koje u dobroj meri kontrolišu likovi kao što su Milovan Đorić i Bogoljub Stepanović, prvi čovek sudijske organizacije. Ova dvojica donose glasove Karadžiću i obezbeđuju sebi lagodnu poziciju unutar sistema. Đorić, kao neko ko je zadužen za trenerske licence, a Stepanović kao gospodar sudija. Ova dvojica rade verovatno puno poslova po svom nahođenju i nevezano za Karadžića, ali njihov negativni saldo ide na Karadžićev račun.
Da bi se pokrenuo formalni postupak smene Karadžića, potrebno je imati na svojoj strani većinu delegata, prikupiti potpise i organizovati skupštinu na kojoj bi se oni izjasnili o Karadžiću i možda nekim drugim smenama. Taj posao nije mali, zahteva i resurse i poznavanje prilike u sitna crevca, a ogromna energija koja je potrebna da bi se taj mehanizam pokrenuo možda neće doneti rezultat koji bi opravdao investiciju.
To sve Karadžić odlično zna i zbog toga je opušten. Iako se prepustio volji „baze“, koja zna da menja ćud, to je za njega sada jedina opcija, osim ako se ne dogodi neki neverovatan preokret na političkoj sceni Srbije. Ovi koji žele da ode iz fudbala moraće mnogo više da urade od uspaljivanja tribine i tabloida. Moraće da sve popišu, da sve pozovu, da sve provere, da angažuju mnogo više ljudi da bi iskoristili trenutak koji se neće skoro iznova ukazati. Moraće da imaju i u Ministarstvu omladine i sporta osobu koja neće blanko podržavati svakakve ideje iz FSS i nesposobnu da suvislo prokomentariše ono što se dešava u fudbalu.
To je težak i komplikovan posao. Samo pročitajte Statut i druge „akte“ FSS i biće vam muka i pomislićete da vam u životu to nije potrebno. Zato je sada lakše govoriti pobedili smo, otišao je, ali to i dalje zvuči kao kada galamom terate duhove. Da ovo sve ne bi bila samo kampanja, potrebno je da se stvari promene dubinski i brzo. Karadžić o kome je napisano svašta i ispričano još toliko, koji je ocrnjen kao đavo lično, odjednom je čovek dijaloga kome se veruje kada kaže: u redu, razumem da me nećete, evo prvom prilikom, a to je na zimu, ja odlazim.
A do zime ima nekoliko meseci u kojima će ova letnja serija biti zaboravljena, baš kao i nameštanja utakmica i propast u kampanji za SP, jer će biti toliko važnijih i hitnijih stvari da će don Tole moći na kraju te neke sednice Skupštine da pristane na molbu delegata da i dalje vodi FSS na polzu svih prisutnih.
Zato ćemo pažljivo pratiti šta se dešava u narednih mesec dana i da li će „Tolova opozicija“ uspeti više od onog što je Vuk Drašković opisivao potrebom da se „trese drvo“ da bi tiranija pala. Ako ne bude značajne promene u narednih mesec dana, družićemo se sa Karadžićem koliko on bude želeo. Zato će biti zanimljivo da li će se i u ovom slučaju Aleksandar Vučić držati propisa, forme ili principa odgovornosti i efikasnosti koje je istakao kao osnovu uspešnosti promena u Srbiji. I da li će ga zabrinuti stav UEFA i FIFA da politika ne može da se meša u pitanja fudbala.
Kao što vidimo iz godine u godinu, ovde nije reč o fudbalu, pa se tako treba i ponašati.
