Ovo je priča nastala povodom nedavne promocije novog broja časopisa “Gradac”, koji je posvećen neugasloj vatri grupe Ekatarina Velika i divnim pričama o Milanu, Magi i Bojanu
Bila je to i doslovno Velika sreda (Big Wednesday) – manje iz mašte Džona Milijusa onih kasnih 1970-ih, više iz naših ličnih surfovanja po velikim talasima čudnovatih decenija, što su nas od 1980-ih naovamo snašle. Dobri ljudi okupili su se oko neugasle vatre jugoslovenskog rokenrola koju je, bez ikakve sumnje, oličavala grupa Katarina II/Ekatarina Velika u davnim godinama naše zajedničke SFRJ istorije. Bila je velika čast govoriti na ovom skupu posvećenom novom broju časopisa “Gradac”, pod lepim i pametnim pogledima članova (E)Katarine, sa upečatljivih fotografija što čine izložbu Magi – Kad krenem ka, postavljenu na Platou ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, a sve to u organizaciji Doma omladine Beograda, povodom 60 godina postojanja ove institucije.
Šta najpre pomislite kada se setite benda Katarina II/Ekatarina Velika? Na jednog talentovanog momka nesvakidašnjeg glasa i razorne poezije, na jednu magnetičnu devojku za klavijaturom sa koje ne skidate pogled dok vas ona omađijava virtuozitetom, na jednog plavokosog dendija dečačkog lika što srećno iznuruje svoj bas? Naša komunikacija sa pomenutim rok sastavom – čija se moć sastojala upravo u tome da sublimira različite hipnotičke energije iz onih podsticajnih novotalasnih godina u jednu supstancu višeg reda – i nakon svih proteklih dekada uglavnom je čulna, nagonska, vuče na samoniklu psihodeliju, ubacuje u nas seksualno gorivo iz snova ne prestajući da provocira intelektualnim zagonetkama u svojim tekstovima, i dalje misteriozna kao Sfinga.
Troje glavnih junaka ovih naših prisećanja su dabome Milan, Magi i Bojan, a časopis “Gradac” upravo je skupio divne priče o njima, kao i o zvuku kojim su nas toliko očaravali tokom čitave jedne nezaboravne decenije prošlog veka – i sve to iz pera među sobom raznolikih autora po generaciji, senzibilitetu, ličnom uvidu, osluškivanju, doživljavanju, najzad i po trenutku nastanka zapisanog. Priređivač ovog dvobroja, pesnik Marjan Čakarević, probrao je šarenoliki skup svojevrsnih rok pripovedača, gde svako sa svoje strane doprinosi jednom novom (raz)otkrivanju ove velike tajne beogradskog i jugoslovenskog rok nasleđa. Grupa Ekatarina Velika, sačinjena od istinskih majstora imaginacije i svojih instrumenata – tih mudrih čuvara osobene filozofije i pravih ljudskih vrednosti otkad je sveta i veka – oduvek je očigledno budila diverzitet inspiracija, kako u vreme svojih početaka pre četrdeset-i-nešto godina, tako do današnjih dana.
Dragan Ambrozić, moderator promocije, podsetio nas je ovom prilikom na činjenicu da je poslednjih godina više puta bio u prilici da sluša srednjoškolske rok grupe i mlade bendove, koji po pravilu na svom repertoaru imaju neku pesmu Ekatarine Velike, iako su zapravo rođeni prilično posle prestanka rada EKV, te da i taj podatak svedoči u prilog tezi kako govorimo o sastavu koji je još uvek živ i ima svoju publiku. Marjan Čakarević se nadovezao na Ambrozićevu izjavu da ključni albumi naše rok muzike, među njima i Ekatarine Velike, sada već spadaju u nacionalnu kulturnu baštinu, dodavši da oni treba da se kanonizuju zajedno sa najistaknutijim romanima, filmovima i likovnim delima naše bivše domovine, dok nas je Marko Milivojević – poslednji bubnjar Ekatarine Velike – na veoma dirljiv način obavestio o metodama rada ovih velikana tokom zajedničkih proba, kao i o korenu naziva pojedinih numera. Upravo njegove uspomene, na sasvim specijalan način, osvetlile su kompleksno poniranje troje ključnih članova sastava Katarina II/Ekatarina Velika u proces nastajanja onog minucioznog zvuka koji ih je nadaleko proslavio.
U novom dvobroju “Gradca” preporučili bismo zato vašoj pažnji celokupan sadržaj ove skupocene knjige, koja kao da nas budi iz jednog zamrlog, opustošenog sveta neautentičnosti, nudeći zauzvrat san o uzvišenoj duhovnoj vežbi stvaranja. Ona zahteva disciplinu i dostojanstvo, ali svejedno donosi inteligentan humor i senzualnost muzike i ritmova što su do sada skoro pa sasvim iščezli.
Ovo jedinstveno izdanje, kad je o nekom našem rokenrol bendu reč, čini desetak novonapisanih eseja, i više od trideset probranih tekstova iz jugoslovenske štampe, koji su uglavnom pratili i objašnjavali karijeru EKV dok je ona još postojala, uz nekoliko naknadnih osvrta. U moru sjajnih razgovora i kritičarskih opažanja, ipak od srca preporučujemo ispovedni tekst Majstor i Margita Srđana Markovića, recenziju albuma Šarla akrobate Bistriji ili tuplji čovek biva kad… Branka Vukojevića (Džuboks, broj 122, 1981) i izvanredan intervju Miladina Lazovića sa Milanom Mladenovićem (Džuboks, novembar 1985), potom tekstove Privatni proroci i javne ličnosti (Rok i priključenija) Darka Glavana (Nedjelja, Sarajevo, 23. april 1989), EKV – lirika slutnje Amera Tikveše (prometej.ba), ili onaj Ekatarina Velika: Rođeni u getu Miljenka Jergovića (3. novembar 2012), kao i Glad je vatra: Dvadeset pet godina od smrti Milana Mladenovića (1958–1994) Dragana Ambrozića (“Vreme”, broj 1506, 14. novembar 2019).
Jer, i glad je. I vatra je.
Dok društvo slavi mnoštvo izbora kao vrhunac slobode, realnost je drugačija. Svedoci smo generacije Z koja je paralisana sopstvenim privilegijama, zarobljena u večitom preispitivanju, nesposobna da se pokrene u bilo kom pravcu jer svaki pravac izgleda istovremeno i primamljivo i zastrašujuće. Obilje izbora postaje teret koji parališe. Zašto je to tako?
Pred Sajam knjiga, a povodom godišnjice smrti velikog glumca koga volimo, objavljena je Monografija Žarko Laušević da obelodani i sačuva uspomene Voje Brajovića, Dragane Varagić, Slavka Štimca, Slobodana Unkovskog, Vlade Divca... na njihovog Lauša
Studije pokazuju da su migranti sa Balkana, tamo u belom svetu, pod velikim stresom, u stalnoj privremenosti. Zarobljeni između tamo i ovde. Šalju pare kući i tako produbljuju svoj bezizlaz
Protiv kulturne baštine u Vojvodini kao da su se združenim snagama urotili korumpirani (ili samo nemarni i nekompetentni) donosioci odluka, pohlepni investitori, nedovoljno osvešteni meštani pa tek na kraju – zub vremena
Nakon provere informacija navedenih u tekstu objavljenom 2. oktobra 2025. godine pod naslovom „Zbog neosnovane optužbe Nataše Tasić otkazan je početak sezone SNP“, utvrdili smo da su pojedinačni navodi netačni i zbog toga objavljujemo sledeći demanti
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
