Hula bluz – muzika izgubljenog raja

Pre mnogo godina pitao sam oca da li je slušao nemačku vojnu stanicu Radio Beograd odnosno Soldatensender Belgrad, za vreme rata (Drugog svetskog, to je za nas bio jedini rat). Nadao sam se da je prisustvovao nekom od emitovanja Lili Marlen, melodije koja je proslavila tu medijsku kuću, stavljajući Beograd na mapu pop kulture kao tačku odakle je najveći hit tog doba – slučajno lansiran. „Oh, da, svakako“, rekao je, „jedva smo čekali da čujemo neku havajsku melodiju.“

Tako sam saznao da je bar ta nemačka vojna radio-stanica kao stalni deo programa imala kratki set „muzike sa toplih mora“, što je svakako bio jedini dostupni eskapizam u tim užasnim vremenima. Sanjariti o plažama dalekih ostrva Tihog okeana, slušati lepe glasove muškaraca i žena i bogate melodije Havaja, bio je često jedini spas pred mračnom i zastrašujućom ratnom stvarnošću. Tih nekoliko muzičkih minuta spokojstva, čiste topline i naivne dobrote, svakako je vraćalo veru u ljude.

Havajska muzika bila je do četrdesetih godina toliko inkorporirana u pogled na svet evropskog, pa i nemačkog čoveka, da na jednom krajnje neobičnom mestu u literaturi nalazimo dodatno ratno svedočanstvo o tome – u memoarima Rohusa Miša, Hitlerovog ličnog telohranitelja, koji su objavljeni 2008, on objašnjava kako je posle samoubistva svog poslodavca u njegovom berlinskom bunkeru, ujutro 2. maja 1945. zamolio još živog Gebelsa da mu da voljno i pusti ga da se udalji, jer su sovjetske jedinice bile svega 200 metara dalje i brzo napredovale. Po izlasku iz utvrđenog podzemnog prostora, u kome je proveo nedelje, uputio se ka obližnjoj metro stanici i prva stvar koju je video bila su dvojica gitarista kako sede na peronu i naizgled bezbrižno, za svoj groš, poneseno sviraju neku havajsku melodiju.

Tako je srušeni Berlin dočekao ruske trupe uz zvuk havajske gitare.

OTIMANJE O RAJ: Istorijske činjenice ukazuju da je ključnu ulogu u predstavljanju muzike Havaja svetu stvarno odigrao jedan Nemac – čovek koji je vodio prusku vojnu muziku, po imenu Hajnrih Berger.

U vreme kad je kapitalistički imperijalizam još bio mlad, tokom XIX veka, Kraljevina Havaji bila je suverena nezavisna država, priznata od strane svetskih sila, sa par ambasada u Evropi. Ovo je bio konačan rezultat uspešnog otpora upornim engleskim pokušajima da ih kolonizuju, pošto je svojevremeno čuveni istraživač kapetan Kuk „otkrio“ ova ostrva (stradavši 1779, pri pokušaju da otme lokalnog kralja). Slično drugim narodima, žitelji Havaja su svejedno platili visoku cenu ovom susretu civilizacija, pošto su ih njima dotad nepoznate zarazne bolesti brojčano prepolovile, ali su bar očuvali svoju nezavisnost kroz političku evropeizaciju, usvajajući monarhistički sistem preslikan sa Starog kontinenta i uspostavljajući tako državu u modernom smislu.

Kraljevska porodica i posebno kralj Kamehameha V visoko su cenili obrazovanje, pa su 1847. zamolili prijateljskog nemačkog cara da im pošalje nekoga ko bi pomogao pri formiranju vojnog orkestra i u njihovoj zemlji – jer kakva bi to država bila bez njega! Kajzer Vilhelm I nije časio časa i zaista je prvo poslao muzičara Viljama Mersberga da oformi bend, a potom 1872. i najboljeg čoveka kog je imao – Hajnriha Bergera, dotadašnjeg kapelmajstora glavnog orkestra pruske vojske, u tom trenutku verovatno najsuperiornijeg muzičkog sastava tog tipa na kontinentu.

Njemu je pripala čast da prepiše na note havajsku muziku, modernizuje prvi marching band na ostrvima, te udari temelje muzičke edukacije; ne samo da je sve to uradio, nego je i komponovao u „havajskom“ stilu – naravno, na osnovama nemačke muzičke teorije, koju je učio kod Johana Štrausa mlađeg. The Kings Own Band („Kraljev lični orkestar“), kasnije poznat kao Royal Hawaiian Band, jedan je od najstarijih lokalnih orkestara koji još rade, a Bergerove kompozicije The Hula March, Hilo March, Kohala March i Sweet Lei Lehua, smatraju se klasicima koji su proslavili muziku Havaja širom sveta; na kraju, upravo je Berger napisao i aranžman za državnu himnu Hawai’i Pono’i, što se i dalje koristi.

Kraljica Lili’uokalani bila je njegova učenica, svirala je više instrumenata i sama se bavila komponovanjem – Aloha Oe, jedna od najpoznatijih havajskih pesama svih vremena i tamošnji kulturni simbol, zapravo je njeno delo. Govori o opraštanju pred odlazak, a autorka ju je napisala u kućnom pritvoru u svojoj palati Iolani. Kako je tamo dospela? Priča je veoma poučna – bogatstvo Havaja privlačilo je mnoge, pa su posebno Amerikanci dolazili i naseljavali se, pokretali biznis, dok sami nisu postali bogata elita koja se pita. Pod njihovim pritiskom prvo je uveden ustav koji je ograničio prava kraljevske porodice, da bi konačno 1893. bio izveden puč, kraljica pritvorena, a američka mornarica stigla da zavede red – što se završilo aneksijom Havaja 1898, koji su potom dugo bili teritorija efektivno kontrolisana od strane plantažera šećerne trske, gde američki zakoni nisu važili u punom obimu, da bi tek od 1959. postali punopravna država unutar SAD. Godine 1993. Bil Klinton je kao predsednik potpisao „Akt izvinjenja“, konačno priznajući da su Havaji nezakonito prisajedinjeni – no ovaj čin nije imao nikakvih posledica, osim možda moralnih, ako je do toga ikome stalo.

Kao poslednja tamošnje vladarka, Lili’uokalani nije se mirila sa ovakvim razvojem događaja i pokretala je pravne i političke procese koliko je mogla, čak boraveći par godina u Vašingtonu i izjašnjavajući se pred Kongresom, ne bi li vratila svoju zaostavštinu i obnovila havajsku suverenost. Primajući odbijanje i udarce sa hrišćanskim milosrđem, ova iskreno religiozna žena vodila je i pravu medijsku borbu koja je trajala dok nije preminula 1917, a deo nje bile su i pesme koje je ostavila za sobom, sa kojima je upoznala Ameriku i potom svet (kompletna pesmarica The Queen’s Songbook dostupna je tek od 1999). Tako je Alohe Oe, koja govori o odlasku ljubavi, svojevremeno prošvercovana iz kućnog zatvora da bi pronela glas o onome što se stvarno dešavalo na Havajima, koji su se opraštali od svoje nezavisnosti.

IZGUBLJENI KONTINENT: Muzika Havaja je, kao muzika jednog posebnog kontinenta, toliko žanrovski bogata i raznolika, da već posle površnog upoznavanja shvatate koliko su razmere te raskoši na tako malom prostoru prosto neobične, te da se sa lakoćom porede sa audio-baštinom Kube ili Meksika u celosti. Mada izgleda pomalo neobično, u njihovom jeziku nema pojedinačne reči što označava muziku – i ništa što bismo preveli kao „muzika“ – ali stvar postaje jasnija kad razumemo kako, sa druge strane, tamo postoji vrlo razvijen rečnik kojim opisuju najraznovrsnije ritmove, stilove sviranja i tehnike pevanja. Za njih je prosto koncept izražavanja kroz zvuk bio integralan deo postojanja i društvene komunikacije, koja nije bila samo okrenuta sadašnjem trenutku, nego se prostirala i kroz vekove. Kao što u naše vreme polako iz upotrebe nestaje sam izraz internet, kako on postaje sveprisutniji, tako je muzika imala ulogu interneta ranih polinežanskih zajednica, kao podrazumevajuća sila koja je organski učestvovala u njihovom povezivanju i nije joj bilo potrebno posebno ime.

Tako je hula ples sa momcima skinutim do pasa ili devojkama okićenim raskošnim cvećem kao glavnim nakitom, morao ostaviti snažan utisak na prve Evropljane kad su počeli da pohode ta ostrva. Međutim, ovaj stil igranja nije bio samo tamošnja verzija kola odigranog uz vatru, već je predstavljao kompletnu usmeno prenesenu istoriju havajskog naroda i čuvao je kao nauk za budućnost, slično epovima. Naravno, neki hula plesovi su napravljeni u slavu izvesnih kraljeva ili ratnika, drugi prate određene ceremonije, treći su bili prosto zabavni i čak frivolni, ali, sve u svemu, predstavljali su deo kulturnog života, sa striktnim pravilima učenja i izvođenja. Ples u svom originalnom obliku i danas živi pod imenom „kahiko“ ili „tradicionalni“, a prate ga isključivo ritualno pevanje i udaraljke, umesto kasnije uvedenih zapadnjačkih instrumenata uz novi stil hula igre po imenu „auana“, koji je zaslužan za neke od najpoznatijih turističkih slika sa Havaja…

Svakako najuzbudljiviji tamošnji doprinos svetskoj popularnoj muzici, koji rečito pokazuje svu snagu havajskog bića, desio se u susretu sa siromašnim radnicima evropskog porekla, koju su tokom XIX veka dolazili da rade ili na plantažama ili kao kauboji, često noseći gitare: Portugalci, unajmljeni da na ostrvu brinu o govedima u vlasništvu kralja Havaja, sa sobom su doneli instrument po imenu braguinha, poreklom sa Madeire, što je skraćena verzija na kontinentu inače poznate cavaquinhe, laute sa 4 žice. Lokalni domoroci, impresionirani brzim sviranjem svojih novih komšija, preuzeli su ovaj žičani instrument i prilagodili ga sebi, napravivši prvi ukulele negde oko 1880. Malo je reći da je potom ukulele kao osnovni prenosilac muzike Havaja osvojio svet, što je bio jedinstven slučaj inverzije odnosa između centara kolonijalizma i periferije – prvi put su takozvani urođenici pokazali kulturnu superiornost prisvajajući i prilagođavajući predmet dobijen sa Zapada, da bi na kraju osvojili planetu novim instrumentom i autentičnim muzičkim pravcem, dakle, potpuno originalnim proizvodom.

U isto vreme, sa portugalskim mornarima stigle su i gitare sa metalnim žicama: steel guitar. Legenda kaže da je godine 1889, idući sa svojom kika kila gitarom, kako su je tamo zvali, mladi Josef Kekuku na putu našao metalni šraf koji je, verovatno, spajao šine na pruzi i poneo ga sa sobom. U nekom trenutku, zaptivak je dodirnuo žice, i udarivši ih, proizveo neverovatan zavijajući zvuk, kakav niko ranije nije čuo. Kekuku je potom počeo da eksperimentiše sa upotrebom metalne poluge i pritiskanjem žica – što je produžavalo ton i davalo ono začarano sazvučje poznatim havajskim melodijama, nekima tako nalik na zvuk citre. Ne treba posebno naglašavati da i danas svi gitaristi na svetu „skidaju“ ovaj fazon, nazvan slide sviranje.

U periodu od 1893. do 1915. na ostrvo su počeli da stižu svetski hitovi, pre svega ragtime – i ovde je havajska kultura pokazala ogroman potencijal da sprovede aproprijaciju onoga što joj se dopada i odbaci ono što joj se ne dopada – te su lansirali sopstvenu mešanu verziju moderne plesne muzike po imenu hapa haole („polu-beli“, rasno mešani način). Situacija se, tako, još jednom obrnula čim su tamo počeli da komponuju u tada pomodnom ključu: Albert „Sonny“ Cunha stvorio je 1903. prvu popularnu pesmu u tom stilu, My Waikiki Mermaid, a usledile su mnoge, čija je savremena produkcija iskombinovana sa egzotičnim primesama, bila kao stvorena da osvoji zapadno tržište. Brodvejska predstava Bird of Paradise predstavila je na spektakularan način muziku Havaja većini Amerikanaca tokom 1912, a na Međunarodnoj izložbi Panama–Pacific u San Francisku 1915, doživela je tada najširu zamislivu promociju za porodičnu i svaku drugu publiku.

Verovatno prvo „world music“ ludilo desilo se odmah zatim: godine 1916. havajske melodije bile su vodeće na svim američkim top listama, a tokom dvadesetih godina ove pesme činile su čak četvrtinu svih štampanih gramofonskih ploča, značajno unapređujući popularnost ovog nosača zvuka! Možda niste mogli da odete na ta lepa daleka ostrva, ali ste svakako mogli da ih čujete… što je bilo jedno od novih čuda tehnologije koju je sa sobom doneo XX vek.

Bilo je to vreme kad je Zapad modernizovao planetu, te su u osvit te ere Havajci dobrodošli kao deo novostvorenog mita o ljupkim urođenicima sa prelepim pesmama – svi su obožavali sjajne pevače i njihovo predivno slaganje glasova, ili erotski poziv hula plesa, ali ništa manji utisak nisu ostavili svirači steel guitar, sa svojim jedinstvenim slide stilom sviranja. Prvi havajski gitaristi, kao što je legendarni Sol Hoopii, dobijali su tokom dvadesetih i tridesetih neprocenjivo važnu priliku za stalne američke turneje, demonstrirajući svoje umeće ne samo publici, nego i znatiželjnim muzičarima – smatra se istorijskom činjenicom da je na taj način „havajska muzika“ odlučujuće uticala na formiranje melodija savremenog kantrija, pre svega kroz Bila Monroa, njenog oca, dok su tehniku sviranja sa metalnom polugom preuzele legende bluza Edi „Son“ Haus i Lid Beli.

Velika popularnost ove muzike direktno je dovela i do konstruisanja prve električne gitare – naime, kako je u to vreme svaki big bend koji je držao do sebe morao imati gitaru u „havajskom stilu“, a ona se nije baš dobro čula pokrivena ostalim, mnogo glasnijim instrumentima – neko je morao da je pojača. Tako je Džordž Bičam 1931. izmislio prvu gitaru uključenu u struju – svirala se položena, u sedećem položaju (lap–steel guitar), a napravljena je da izvodi havajske melodije.

Konačnom etabliranju svakako je doprinela i druga vrsta globalnog širenja: savremeni turizam uspostavljen je u to međuratno vreme, otpočevši novo mapiranje sveta u potrazi za poželjnim lokacijama za odmor i razonodu, a Havaji su se sami nametnuli svojim beskonačnim plažama, predivnom muzikom i prijatnom klimom, te činjenicom da su već bili dovoljno amerikanizovana sredina. Tako je čuveni „Kodak Hula Show“ nudio besplatan Kodakov film svakom turisti koji je hteo da fotografiše hula plesače, a održao se kao lokalna atrakcija od 1937. čak do 2002. Na sve to treba dodati i dobru mrežu hotela, od kojih je svaki imao svoju terasu, a na njoj neki bend i muzičare željne uspeha. Iz Hotela Moana na plaži Vaikiki od 1935. do 1975. emitovan je radijski šou „Hawai’i Calls“; na vrhuncu popularnosti prenosilo ga je oko 750 stanica širom Amerike i sveta, presudno doprinoseći promociji ovih ostrva kroz muziku.

RENESANSA DUHA: Posle rata, havajska muzika imala je svoje etablirano mesto kao prateći sadržaj filmova i televizijskih serija koje su namenski snimane na ostrvima (od Elvisa do Hawaii Five–O), dok su svi pokušavali da potisnu sećanje na Pearl Harbor. Slava je došla i sa surfovanjem: definitivnu pop kulturnu prepoznatljivost Havajima doneo je ovaj polinežanski izum, hiljadu godina star, kog su oni aktivno promovisali u SAD – dokumentovano je da se prvo surfovanje na plažama Kalifornije desilo još jula 1885, kad su tri mlada havajska princa na školovanju iskoristila pauzu u predavanjima da se malo ohlade i na daskama zajašu talase. U nekoj budućnosti, koja više nije bila daleko, upravo će ova potkultura tokom šezdesetih dati surf zvuk, jedan od najprepoznatljivijih američkih žanrovskih doprinosa rokenrolu.

Kako su u to doba i društvene prilike počele da se menjanju, promenio se i način na koji su Havajci gledali sami na sebe, postajući sve više ponosni na svoj identitet. Godine diktiranog osećanja niže vrednosti u sudaru sa američkim belcima počele su da proizvode reakciju – pojavili su se značajni eseji koji su govorili o havajskom kulturnom nasleđu, a 1964. lansiran je The Merrie Monarch Festival, takmičenje najboljih hula pleseča, vraćajući interes za tradicionalni ples i još jednom potvrđujući njegovu važnost. Ova smotra narodnog stvaralaštva brzo se pretvorila u mesto susreta svih koji su mislili da stvari treba izdići na politički nivo, dovodeći do kulturnog samoosvešćenja poznatog kao Havajska renesansa.

Svesno mešajući društveni i muzički aktivizam, ovaj pokret je tokom sedamdesetih afirimisao celu seriju autora: predvodio ga je Gabi Pahinui, veliki majstor još jednog autentičnog doprinosa sa ostrva – gitarske slack–key muzike. Drugo najslavnije ime svakako je bio pevač nestvarno božanskog glasa Denis Pavao, koji je povremeno nastupao sa svojim rođacima, braćom Ledvard i Nedvard Ka’apana, u čuvenom falsetto triu, Hui ’Ohana; ostali koji su se proslavili u ovom periodu bili su uglavnom gitaristi – Keola Bimer, Liland „Atta“ Ajzaks, Soni Čilingvort, Rej Kejn, Leonard Kvan. Ovi velikani vratili su originalnoj havajskoj muzici ponos i umetnički smisao, koji je počeo da se gubi kroz preveliku komercijalizaciju.

Gabi „Pops“ Pahinui smatra se pojedinačno najznačajnijim muzičarem kog su Havaji ikad dali, mada je snimio samo jedan album sa međunarodnom distribucijom (The Gabby Pahinui Hawaiian Band, Vol. 1, uz Raja Kudera). Sa karijerom koja počinje još 1933, u klubovima i hotelima Vaikikija, pa sve do smrti od srčanog udara na golf terenu 1980, bio je tropski soul gospodin i najveće ime pevanja i sviranja u svetu popularne muzike zasnovane na originalnim havajskim temeljima, kulturni džin koji je svojim radom definisao tamošnju muzičku scenu, premostivši sve faze njenog razvoja. Zadužio ju je na način na koji je recimo Rej Čarls zadužio soul scenu, Nusret Fateh Ali Kan sufi pevanje ili Carevac srpsku muziku – otkrivajući njenu dušu i dajući joj univerzalnu prepoznatljivost, zasluživši na kraju da jedan krater na Merkuru ponese njegovo ime.

Izuzetno siromašnog porekla – roditelji su ga dali na usvajanje jer nisu mogli da ga izdržavaju – Gabi je upoznao Havaje sa dna. Na sceni se pojavio kao talentovani klinac u poznatim sastavima, da bi 1946. postao slavan kao prvi koji je snimio pesmu u slack–key stilu (singl Hi’ilawe): ovaj izum takođe je došao sa Havaja, a podrazumevao je sviranje prstima u otvorenom štimu, poznatom samo autoru. Intiman i nepredvidljiv, visoko kreativan način muziciranja, postojao je kao deo kućnih zabava sa svirkama par decenija pre nego što ga je Gabi učinio poznatim – on sam uvek je skromno isticao da je najbolji gitarista ovog pravca bio čovek od koga je učio, nikad usnimljeni Herman Keawe. Pahinui se za života borio sa alkoholizmom, odgajao je trinaestoro dece, dugo godina radio je kao običan radnik na izgradnji opštinskih puteva, ali je uvek držao svoj dom otvoren za druge muzičare koji su svraćali da zajedno sviraju ili se samo druže – sve dok u vreme Havajske renesanse nije konačno prepoznat kao lider posebnog kova, ponikao iz naroda.

Sad nam već postaje jasno da su Havajci od trenutka kad su zakoračili u moderno doba i dalje koristili muziku istovetno kao od pamtiveka – i sa novim instrumentima bio je to način da se prenose poruke od velike važnosti za zajednicu, šire i održavaju legende, te direktno govori od srca srcu. Ova emotivna čistota i neposrednost i danas je održavaju visoko među muzičkim doživljajima posebne kategorije, kao i jednom od najbolje čuvanih tajni pop kulture.

SUNĐER BOB ZNA BOLJE: Sve ovo imao je na umu i veliki zaljubljenik u okean, nedavno preminuli stvaralac Sunđer Boba – Stiven Hilenburg – kad je svog planetarno omiljenog animiranog junaka naselio na dno atola Bikini, u podvodni grad Bikini Dno (Bikini Bottom), sklopivši zvučnu pozadinu isključivo od zanosno bezbrižnih havajskih melodija. Sunđer Bob oličenje je neugasivog optimizma i entuzijazma za život onakav kakav nam se desi, i tu njegovu prirodu jedino su mogle da isprate pesme sa Havaja. Zajedno, oni nas navode na zaključak da bi taj raj o kome svi pričaju možda ipak mogao da čuči u nama, i samo čeka da ga otkrijemo.

Priča o Havajima i drugim poznatim pacifičkim ostrvima tako je jednaka istoriji potrage za izgubljenim rajskim vrtom – čarobnim mestom koje je nekako uvek tu, ali nikad dostupno. Sa havajskom muzikom bar se došlo do toga da možemo nekako da slušamo šta se peva u Raju.

Legendarni Gabi Pahinui inače stvarno ima pesmu In The Garden Of Paradise, na albumu Rabbit Island Music Festival, pa zato ovo svedočenje završavamo tvrdnjom da je jedan od boljih načina da se tokom praznika osetite specijalno – pustiti Gabija koji peva onim svojim glasom što čini nebo nekako bližim i tera nas da vidimo pred sobom sve one lepe stvari koje biti neće.

Ili možda ipak hoće?