Ja sam kao zatvorenik broj 58.116 od 6. do 17. juna, a posle opet od 28. septembra do 7. oktobra bio tamo gore na brdu Etersberg u centralnom koncentracionom logoru Buhenvald, inače u njegovim radnim komandosima sve do 13. aprila 1945. godine. Tada nisam znao da je Buhenvald blizu Vajmara. Posle rata sam prvi put došao krajem šezdesetih kao prevodilac jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Marka Nikezića, 1995. ponovo da bih pisao o svojim bivšim logorima za nemački radio. Tadašnjeg predsednika fondacije Vajmarska klasika, Bernda Kaufmana, pitao sam:
„Drugi put stanujem u hotelu Elefant. Jutros sam treći put prošao pored galerije portreta bivših gostiju hotela, Baha, Getea, Šilera, Tomasa Mana, Riharda Vagnera, Grilparcera, zapadnonemačkih političara Bernharda Fogela i Helmuta Kola. Međutim, ja sam stalno mislio na čoveka čije slike ovde nema, koji je u ovom hotelu boravio 35 puta, čije je ime neizgovorljivo. Čak ni veliki istoričar Golo Man u svojoj Nemačkoj istoriji XIX i XX veka ne ispisuje njegovo ime, nego samo H. Ja ne znam, ja vas pitam, da li je njegovoj slici mesto tamo, gde svi mislimo na njega, ili nije?“
Doktor Kaufman bio je zbunjen samo za trenutak, pa je izjavio da neegzistencija Njegove slike (Adolfa Hitlera) snažnije podržava pamćenje nego trivijalno postojanje.
Otad sam gotovo svake godine bio u Vajmaru. Galerija slika između hola i salona i restorana hotela Elefant ustupila je mesto nizu vitrina sa lepim, skupim predmetima koji se mogu kupiti. Portreti nekih književnika koji su boravili u ovom hotelu preselili su se u ulazni hol, naravno, ponovo Tomas Man, ali i Imre Kertes i Norman Majler. Apartmani nose imena velikih umetnika.
Moje posete Vajmaru uvek su bile povezane sa Memorijalnim centrom Buhenvald, ali ja se više nisam bojao brda Etersberg. Ne znam da li je nelogično i šta bi rekao Sigmund Frojd, ali mogu da konstatujem da smo moja žena i ja rado u Vajmaru. Volimo mnoga mesta u ovom lepom, malom gradu. Stanovali smo u mnogim njegovim hotelima. Jeli smo u najčuvenijim, ali i u malim restoranima i krčmama. A za mene mnogo znači da prođem preko trga Frauenplan, gde je Gete stanovao, koji je svakako bio neprijatan čovek, ali za mene najveći pesnik svih vremena.
Adolf Hitler – ja sada izgovaram njegovo puno ime i prezime – nije voleo samo operu nego, kao rođeni Austrijanac, i operetu. Zbog toga je austrijski pesnik Fric Lene-Beda mislio da može da bude miran i posle prisajedinjenja Austrije Nemačkoj, jer je, pored ostalog, zajedno sa kompozitorom Francom Leharom stvorio operetu Zemlja smeška. Međutim, on je već sa prvim transportom Jevreja poslat u koncentracioni logor Dahau, gde je naleteo na starog poznanika, kompozitora Hermana Leopoldija.
Obojicu su prebacili u Buhenvald. Tamo je zamenik komandanta Artur Redl objavio je da će dati deset maraka onom ko napravi himnu Buhenvalda koja će mu se sviđati. Mnogi su pokušali, ali ko se mogao meriti sa Lener-Bedeom i Leopoldijem, muzičarima svetskog glasa?
Jedanaest hiljada zatvorenika je na zbornom mestu logora učila, svaka baraka je uvežbavala pesmu, četiri sata su usred decembarske noći stojeći na mrazu pevali, sve dok nisu zvučali usaglašeno i pod sjajem reflektora mogli da promarširaju ispred Redla i pijanih esesovskih oficira.
Leopoldijeva žena je uspela da pobegne i da otkupi muža, on je preko Hamburga otplovio u Njujork, reporteri su ga dočekali, fotografija kako ljubi američko tlo obišla je svet.
Lenar-Beda se nadao da će ga Lehar spasti. Franc Lehar je sarađivao sa desetoricom autora tekstova, svi su bili Jevreji, njegova žena, Zofi, bila je Jevrejka, međutim, Hitler je toliko voleo njegovu muziku da je naredio da se svira po celoj Nemačkoj sa originalnim tekstovima. Gospođa Zofi Lehar je ukazom samog Hitlera proizvedena u „počasnu arijevku“.
Fric Lener-Beda transportovan je 1942. u Aušvic. O njegovoj smrti postoji izjava bivšeg zatvorenika, Rajmonda van den Stratena, podneta pod zakletvom. Pet direktora kombinata I.G. Farben – Valter Dirfeld, Oto Ambroz, Fric ter Mer, Karl Krauh i Hajnrih Bitefiš, došli su da obiđu logor:
„Jedan od njih pokazao je na Lener-Bedu i rekao esesovcu, koji je pratio delegaciju: ‘Ova jevrejska svinja trebalo bi da radi brže!’ Drugi direktor I.G. Farbena dodao je: ‘Ako ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!’ Pošto je inspekcija prošla, izvukli su doktora Lener-Bedu iz grupe, udarali ga i gazili nogama, do smrti. Supruga Lener-Bede, Helena, kojoj je posvetio ariju Tvoje je srce moje svo… (Dein ist mein ganzes Herz), zajedno sa svojim kćerkama, Evom i Lizelotom, ubijena je u logoru Mali Trostinec u Belorusiji…“
Redl, koji je naručio pesmu, 1945. je izvršio samoubistvo aktivirajući pod sobom bombu.
A petorica direktora, koji su naredili da se pesnik prebije do smrti? Sva petorica su zbog veze sa Aušvicom posle rata osuđeni.
Valter Dirfeld na osam godina, pušten je prevremeno, imao profesionalnu karijeru u Nemačkoj, živeo je 68 godina.
Oto Ambrus osuđen je na osam godina, pušten posle tri, posle toga bio je ekonomski savetnik pored ostalog i saveznog kancelara Savezne Republike Nemačke, Konrada Adenauera. Živeo je 89 godina.
Fric Ter Mer, osuđen na sedam godina, izjavio je: „… Prinudnim radnicima nije naneta nikakva dodatna patnja, jer bi ih i inače ubili!“ Posle prevremenog otpuštanja sa robije postao je predsednik nadzornog odbora fabrike lekova Bajer, posle smrti u 83. godini osnovan je „Fond Ter Mer“ za stipendiranje studenata hemije.
Karl Krauh je osuđen na šest godina, takođe je prevremeno pušten, bio je član brojnih upravnih odbora raznih preduzeća, rukovodilac hemijskog kombinata Hils AG. Doživeo je 81 godinu.
Hajnrih Bitefiš isto je osuđen na šest godina, pušten ranije, postao član brojnih nadzornih odbora, predsednik Nemačke Hajnrih Libke odlikovao ga je 1964. velikim krstom za zasluge za Saveznu Republiku Nemačku, koji je, doduše, morao da vrati zbog javnih protesta. Živeo je 75 godina.
Naveo sam nekoliko imena da bih na taj način objasnio lične sudbine; mislim, međutim, na milione, na žrtve, dželate i onu većinu, koja je sve to posmatrala.
Svestan sam da spadam među poslednje, koji su kao zatvorenici bili gore na brdu Etersberg i još dišu na planeti Zemlji. Dišu i slušaju muziku. Svestan sam da sam stojeći ovde pred vama odgovoran za svoje reči. I te kako sam svestan da ova Nemačka, u kojoj se nalazi ovaj Vajmar, koji volim, nema nikakve veze sa onom imperijom, koja, hvala bogu, nije trajala, kao što je propovedala, hiljadu godina, ali ipak veoma zloćudnih desetak godina, i da ovde sede unuci i praunuci onih ljudi koji su kao stražari ili zatvorenici, kao dželati ili žrtve bili gore na onom bregu.
I dozvolite mi da kažem sa nekoliko reči da za mene ovde nije reč samo o Vajmaru, Buhenvaldu i Nemačkoj. Zemlja iz koje dolazim, Srbija, i zemlja iz koje je ona izlomljena, Jugoslavija, uprkos tome što poređenja, naravno, nema, kod mene izaziva potištenost i sram kad pomislim na Srebrenicu, Sarajevo ili Kosovo, a to osećanje može da bude slične naravi kakve je Nemac možda osećao dvadeset godina posle Drugog svetskog rata. I zbog toga mislim da sam imao pravo da kažem što nisam mogao da oćutim.
Bernd Alojz Cimerman, čiji ćemo koncert sa podnaslovom Eklezijastička akcija za dva glumca sada čuti, hteo je valjda da kaže isto naslovom svog dela, citatom iz knjige proroka Starog zaveta:
Osvrnuh se i ugledah sve nepravde, koje se dogodiše na zemlji.
Pedeset pet godina posle svog oslobođenja iz logora živeo sam veoma lepo. Zbog toga sam zahvalan. Veoma zahvalan. A vama zahvaljujem na pažnji.
Priča o nastanku pesme o Buhenvaldu i sudbina njenih autora i direktora kombinata I.G. Farben razrađuju se u romanu Ivana Ivanjija Slova od kovanog gvožđa, koji u oktobru izlazi u izdanju Stubova kulture. Glavni junak romana je Nemac Zigfrid Varlih, student Bauhausa, koji prolazi robiju u Nemačkoj, koncentracioni logor Buhenvald, nemački kažnjenički bataljon 999 u Africi i Grčkoj, jugoslovensko ratno zarobljeništvo i Goli otok, a radio je i na izgradnji saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u beogradskoj Ulici kneza Miloša.
