Kako je haljina, istina od skupocenog satenskog žoržeta, postala umetnost. Ili: Marija Dragojlović je opet svakodnevno i lično pretvorila u uzvišeno i opšte
Zbog jedne haljine, na “ženskoj” večeri, za trpezarijskim stolom Marije Dragojlović, nastala je njena najnovija izložba Nešto sasvim lično.
Haljina je od skupocenog crnog satenskog žoržeta sa šarom vilinog konjica. Pre sedamdesetak godina stigla je iz Londona u Šabac kao poklon Marijinoj majci od njene sestre. U njoj se jednog dana 1954. godine fotografisala Marijina mama u šabačkom parku sa drugom sestrom i malom Marijom. Godinama kasnije, dugo ju je nosila Marija, a njena prijateljica Rada Selaković ju je portretisala. Marija ju je nacrtala i na osnovu tog crteža napravila grafiku koja je sad na njenoj izložbi.
Tako je haljina postala istorija, lična i opšta, a i umetničko delo. Kao haiku u kome je ceo život.
Izložba Nešto sasvim lično je u galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Na njoj su četiri nove grafike, serija crteža, fotografije, slika Rade Selaković Marija, portret autorke izložbe, kao delovi priče o ličnom koje je opšte.
Nataša Janković, kustos izložbe, kaže da se zamisao o haljini razvijala i realizovala dve godine u grafičkim radionicama Centra. A onda je jednom “Marija velikodušno donela haljinu u radionicu, da bi nam izbliza predočila o kakvom delu i svedoku vremena je reč. Haljina je bila okačena na drvenoj vešalici čiviluka prilepljenog uz rustični zid grafičke radionice u podrumu Pariske 16. Tu je živela nekoliko meseci, često u društvu vlasnice, koja je marljivo islikavala svaki njen nabor na transparentnoj foliji”, kaže Nataša Janković.
Kaže i da “ako ste voljni da hrabro iskoračite i pozabavite se životom jedne haljine, proživećete sublimaciju iskustva, znanja i bliskosti čak četiri žene”, a novonastala grafika je rezultat njihovog nasleđa, talenta, majstorstva, i ljubavi.
Marija Dragojlović je deo ovdašnje likovne scene od sedamdesetih. Njen zaštitni znak je mapiranje stvari iz svakodnevnog života, iz intimnog ženskog okruženja, otkrivanje malih stvari koje ne primećujemo, pretvaranje običnog u umetnost, svakodnevno u uzvišeno.
“Marija Dragojlović želi da svetu vrati umetnost, da je još jednom spusti na tacnu, uprkos novim astalima i novoj posluzi. Njoj Đavo Kreacije ne da mira, iako zna da se nalazi u raskoraku: ona je savremeni umetnik zatečen između – zna da gubi želeći da dobije. Ona se našla u samom središtu vremena i prostora: gore-dole, pali-gasi, dođi-pođi. Sve oko nje i u njoj drhti ne pomerajući se”, napisao je Branko Kukić. (“Vreme” br. 1304)
Kao filigransko biće vilinskog imena na crnoj tkanini haljine. Kao i na crnoj pozadini grafike Marije Dragojlović. Koja je i njemu i haljini podarila nov život.
Asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) zvanično je imenovala Kenijca italijansko-francuskog porekla Ena Pola za novog izvršnog direktora, što predstavlja važan korak u daljoj profesionalizaciji i reformi same organizacije
Britanci su uradili novo istraživanje o mikroplastici u instant hrani i piću iz kafeterija i supermarketa, a rezultati pokazuju najveću koncentracije mikroplastike u vrućem čaju i vrućoj kafi „za poneti“
Marija mi šalje poruku u ponoć. Ne može da spava, brine zbog kontrolnog iz engleskog sutra. Ima deset godina. Njena mama iste večeri ranije šalje izvinjenje, kaže da posećuju psihologa i da svojoj ćerki želi na vreme da “usadi zdrave navike za uspeh”
Svih dvanaest rektora Liceja, preteče Beogradskog univerziteta, bili su akademici i svi su imali diplome i doktorate sa zapadnoevropskih univerziteta
Fešta Svetog Ilije u Gornjem Stolivu i ostrvce na kojem se nalazi Gospa od Milosti, manje poznata od slavne Gospe od Škrpjela, skriveni su dragulji Bokokotorskog zaliva
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
