Kako je haljina, istina od skupocenog satenskog žoržeta, postala umetnost. Ili: Marija Dragojlović je opet svakodnevno i lično pretvorila u uzvišeno i opšte
Zbog jedne haljine, na “ženskoj” večeri, za trpezarijskim stolom Marije Dragojlović, nastala je njena najnovija izložba Nešto sasvim lično.
Haljina je od skupocenog crnog satenskog žoržeta sa šarom vilinog konjica. Pre sedamdesetak godina stigla je iz Londona u Šabac kao poklon Marijinoj majci od njene sestre. U njoj se jednog dana 1954. godine fotografisala Marijina mama u šabačkom parku sa drugom sestrom i malom Marijom. Godinama kasnije, dugo ju je nosila Marija, a njena prijateljica Rada Selaković ju je portretisala. Marija ju je nacrtala i na osnovu tog crteža napravila grafiku koja je sad na njenoj izložbi.
Tako je haljina postala istorija, lična i opšta, a i umetničko delo. Kao haiku u kome je ceo život.
Izložba Nešto sasvim lično je u galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Na njoj su četiri nove grafike, serija crteža, fotografije, slika Rade Selaković Marija, portret autorke izložbe, kao delovi priče o ličnom koje je opšte.
Nataša Janković, kustos izložbe, kaže da se zamisao o haljini razvijala i realizovala dve godine u grafičkim radionicama Centra. A onda je jednom “Marija velikodušno donela haljinu u radionicu, da bi nam izbliza predočila o kakvom delu i svedoku vremena je reč. Haljina je bila okačena na drvenoj vešalici čiviluka prilepljenog uz rustični zid grafičke radionice u podrumu Pariske 16. Tu je živela nekoliko meseci, često u društvu vlasnice, koja je marljivo islikavala svaki njen nabor na transparentnoj foliji”, kaže Nataša Janković.
Kaže i da “ako ste voljni da hrabro iskoračite i pozabavite se životom jedne haljine, proživećete sublimaciju iskustva, znanja i bliskosti čak četiri žene”, a novonastala grafika je rezultat njihovog nasleđa, talenta, majstorstva, i ljubavi.
Marija Dragojlović je deo ovdašnje likovne scene od sedamdesetih. Njen zaštitni znak je mapiranje stvari iz svakodnevnog života, iz intimnog ženskog okruženja, otkrivanje malih stvari koje ne primećujemo, pretvaranje običnog u umetnost, svakodnevno u uzvišeno.
“Marija Dragojlović želi da svetu vrati umetnost, da je još jednom spusti na tacnu, uprkos novim astalima i novoj posluzi. Njoj Đavo Kreacije ne da mira, iako zna da se nalazi u raskoraku: ona je savremeni umetnik zatečen između – zna da gubi želeći da dobije. Ona se našla u samom središtu vremena i prostora: gore-dole, pali-gasi, dođi-pođi. Sve oko nje i u njoj drhti ne pomerajući se”, napisao je Branko Kukić. (“Vreme” br. 1304)
Kao filigransko biće vilinskog imena na crnoj tkanini haljine. Kao i na crnoj pozadini grafike Marije Dragojlović. Koja je i njemu i haljini podarila nov život.
“Nije narcisoidnost rezervisana samo za muškarce, međutim, ako imate moć – ekonomsku moć, poziciju u društvu – i narcisoidni ste, vi koristite tu moć. A muškarci su ti koji vekovima drže moć, novac i najbolje pozicije na poslu, pa njihova narcisoidna ličnost nanosi mnogo veću štetu”
Na filmu žene mogu biti heroine, majke, ratnice i naučnice, a da ipak nemaju šta da kažu jedna drugoj. Bekdel test jednostavan je kriterijum koji pita da li dve žene u filmu razgovaraju o nečemu drugom osim o muškarcu. Ipak, šokantno veliki broj filmova ne uspeva da ga prođe
Požar koji ovog leta šeta Evropom posetio je i Dugi otok u Hrvatskoj, iako važi za izolovano mesto. Delove koji su opisani u ovom tekstu, poput Parka prirode Telašćica, srećom, nije dirao
Nikola Kalinić prošao je buran put u odnosu sa navijačima i Crvenom zvezdom. Godinu dana pre isteka ugovora, završava igračku karijeru i ostaje u klubu kao pomoćni trener, ali ostaje pitanje ko je zapravo doneo odluku da je vreme za kraj
Grčka je omiljena destinacija srpskih turista, ali na pojedinim plažama more krije opasnosti koje ne treba potcenjivati. Jake struje i veliki talasi mogu da ugroze i iskusne plivače
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Evropa i Srbija: Slučaj “Crvene zvezde”
Kako je fudbalski klub postao poslovno-politički projekt Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
