Polako sam se spustila u restoran. Radijsko društvo iz Dvestadvojke već je sedelo za stolom desno od vrata. Odmah su mi objasnili da hranu uzimam sama i vraćam prljav pribor.
– Po svoj prilici, večeras ćeš imati vatreno krštenje. Idemo na izmeštanje – dobacila mi je Bojka čim sam sela. Za stolom se pričalo o počecima novinarskog vojevanja na Kosmaju, a Keva i Lila su mi dočarale sliku hotela neposredno po njihovom dolasku:
– Kada smo stigli ovde ništa nije radilo. Lokator smo našli prvo veče u fioci ormara kod upravnika hotela, srećom neispravan – baterija mu je bila potrošena.
Ćaskanje informativnog karaktera prekinula je pojava jednog onižeg čoveka uvučenog vrata koji je dosta čudno držao cigaretu u ruci. Bio je to Kosta, šef radijske ekipe, koji nas je obavestio da će se odmah posle ručka u novinarskoj sobi održati sastanak. Posle žestokog negodovanja, kolege su nastavile da mi objašnjavaju gde sam došla i šta me čeka:
– Sve u svemu, mi smo ovaj hotel polako počeli da dovodimo u red. Ali, ovde nije bilo dovoljno mesta za sve. Onda smo obili planinsku kuću.
– Obili? – ništa mi nije bilo jasno.
– Čekaj da čuješ kako smo tek obijali kafanu gde smo spavali prethodne noći. U stvari, meni je najgore što moram da skačem u bazen. Ne znaš ti kolika je dubina tog bazena, a ja ovako mala… – nastavile su sa pričom Lila i Keva prekidajući jedna drugu sa željom da mi prenesu što više informacija.
Definitivno mi je bubnjalo u ušima. Nisam znala zašto moram u bazen, ko sme da provaljuje i gde, zašto taj neki Miša nije otišao na sahranu svog zeta i ko ga nije pustio, i šta me to večeras očekuje. A pre nego što su stigli vojnici, čuvali su nas momci sa radijske portirnice – reče Lila.
– Kako to misliš, čuvali nas?! – negodovala je Bojka. – Onaj dečko je počeo da plače kada je trebalo da uzme pušku i ode na stražu. „Jao, Boki, ne mogu“, sećam se da mi je rekao, a ja njemu „sine, pa ne moraš, šta da ti radim“. Jedno veče Mika je poludeo i pitao: „Ko, bre, nas ovde čuva?! Ovde smo samo mi, reportažna kola i poneka krava.“ Posle toga svi su se nekako uzbunili i došlo je nekoliko vojnika da nas čuva, a naše portire su vratili u Beograd.
Lila se nadovezala na priču o planinskoj kućici: – Tamo nam je bilo lepo. Keva i ja smo održavale „Monikin tesnac“ – to ti je WC. A onda je došao Mirko komandant, uh, kako ga mrzim, i rasterao društvo. Mene je, bre, terao jedne noći pod temperaturom od 39 stepeni da idem na stražu. Zamolila sam ga da me neko zameni, nije dozvolio.
Tišinu je prekinula žučna svađa na kaubojskim vratima:
– Nemoj ti meni ovde da remetiš disciplinu – naređivao je Mirko komandant gurajući se na vratima sa Mišom. – Ako sam rekao ne može, to znači da ne može. I molim te da se smiriš, da ne lupaš i ne vičeš.
Videvši ovu scenu, Keva se zabrinula za svoju sudbinu, pitajući se između dve kašike variva da li će je uopšte pustiti da ode kući. Deki je počeo da se šali, imitirajući tajnovitost Mišel iz serije „Alo, alo“: – Ako ti kažem gde spavam, moraš me ubiti. Zainteresovao me je, i upitala sam ga gde ćemo spavati te noći.
– Provalili smo u jednu kafanu, Mirko je to smislio, i čim padne noć pakujemo se i idemo sa ugašenim farovima. A tamo su, draga moja, pre nas bile neke Ruskinje. Tako se barem priča. Svi spavamo u jednoj prostoriji na podu. Obavezno traži da zadužiš jednu vreću – kaže Keva.
– A zašto se tamo ide? – upitala sam.
– Zbog bezbednosti, da zametnemo trag neprijatelju – spremno je odgovorila Lila. – Jer, oni kao ne znaju gde se mi nalazimo. Kaže mi moj Mića da su onog dana kada su nas mobilisali na CNN-u emitovali snimak sa našom kolonom belih kombija. A i mi usred bela dana u velikoj tajnosti dolazimo na Kosmaj!
Kevu su pozvali da se javi u štab kod komandanta. Jedan neverujući izraz preleteo je preko njenog lica, nije smela da poveruje da će sutra možda otići kući i zauvek napustiti sve ovo. Dok se psihički pripremala za sastanak sa komandantom ispričala mi je kako je tekla procedura odlaženja i dolaženja do sada: – Mi smo tek ove nedelje počeli da odlazimo na po jedan dan kući. Tek kad je Komrakov došao u posetu dozvolio nam je, odnosno rekao Mirku da počne da nas pušta kući. Prvog dana Uskrsa otišla su dva kombija. Princip je sledeći: ovi koji danas idu čekaju kombi koji je juče otišao. Ukoliko se ne pojavi neko sa jednodnevnog odsustva, tog dana niko ne ide kući. Ma strašno, mi smo ovde kao u zatvoru, veću slobodu ima ova vojska koja nas čuva.
Pozvali su nas na sastanak u novinarsku sobu. Taj sastanak bio je prvi u seriji sličnih koje sam do tada gledala samo u filmovima sa početka naše kinematografije. Usledio je tipičan Kostin monolog kome smo bili izloženi do kraja našeg boravka: – Mi moramo biti jedinstveni, molim vas da vodite računa da se ne obrukamo. Nastavljamo da radimo kako smo počeli, centrala je zadovoljna našim radom. Važno je da nismo moralno posrnuli i da odgovorimo zadatku zbog koga smo poslati ovde!
Pokušavala sam da shvatim koji je to zadatak koji ću izvršiti u šumi i njime odgovoriti onima koji su me poslali, u situaciji kada ovi odozgo imaju „pametne rakete“ koje navode na ključaonicu. Setila sam se samo jednog izvršenog zadatka, a to je popunjavanje praznog kreveta u ženskoj sobi. Ni face oko mene nisu odavale veći stepen razumevanja izloženog na sastanku. Bojka me je povela u radio da mi objasni način rada u ratnim uslovima. Radio je zapravo bila jedna soba gde je smeštena i režija, tj. mikrofon i mikspult odakle vas tehničar šalje u etar. Tu se nalazio jedan krevet, na kome se najslađe spava, kao u bakinoj kuhinji, i jedan ormar u kome je smešteno nešto malo novinarskog papira. Doduše, tu je i radio oprema preko koje smo pratili radio amatere kako bismo znali kada nam se avioni približavaju i šta je gađano, i jedan omanji stočić za kompjuter sa koga smo skidali najnovije vesti sa Tanjuga.
Novosti dana uveliko su trajale kada smo ušle Bojka i ja. Za stolom pored tehničara sedeo je Duca sa slušalicama na ušima, i uredno beležio raspored emitovanja rubrika označavajući izveštaje sa terena koje treba presnimiti za našu emisiju. Nas dve smo sedele na ogromnim limenim koferima u kome su se nalazile trake sa muzikom, i skidale vesti. Tokom pauze za kafu, Bojka je jedva dočekala da mi se požali na skakanje u bazen. Poenta je bila u sledećem: u slučaju da dobijemo obaveštenje od radio amatera da su avioni krenuli na nas, mi svi trčimo i skačemo u bazen, jer po proceni ne-znamo-koga raketa će nas u tom slučaju nadleteti zato što smo ispod njenog nivoa. Snimatelj Gaga takođe trči i skače sa kamerom na ramenu, a u trenutku preleta rakete on aktivno snima. Bojka mi je preporučila da izmerim za koliko minuta mogu da stignem do bazena.
Keva se vratila sa lepim vestima: ide kući. Izjavila je da večeras ne želi da skače u bazen, niti da ide u onu kafanu na čoporativan konak, i dodala:
– Znaš šta, Vojče, ti si mnogo toga propustila, sada ti je ovde banja. Nisi u martu mesecu, kada još ništa nije pupilo, tražila granje po šumi za kamuflažu kombija. Zašto? Kakvo glupo pitanje, pa da nas neprijatelj ne otkrije! Možeš da zamisliš kako nas je komandant postrojio prvog dana i posle traženja lokatora, naterao da sečemo granje. A ne postoji grana na kojoj ima bar jedan listić. Jedan naš kolega otišao malo dalje u šumu, i taman za’manuo da poseče jednu granu, kad ga neko uhvati za ruku. Vojnik. Došao je nazad trčeći, hteo je da umre. Onaj vojak ga pitao „šta radiš?“, a on siroma’ „sečem granje“ – imitirala je Keva njegov glasić. Nasmejala sam se, ali to je tek bio uvod u smeh koji će nastati posle Bojkine priče:
– Svašta smo mi ovde radili, i ko zna šta nas još čeka. Šta da ti pričamo, jurili smo i pilota!
– Kakvog pilota? – mom čuđenju nema kraja.
– Jebote, pravog američkog. Pao neki avion u blizini, barem smo mi dobili informaciju da se u našem sektoru katapultirao pilot. Probudili su nas u pet sati izjutra i po ciči zimi terali da hvatamo pilota. Rekoše nam da se podelimo u grupe od po deset ljudi (novinari, tehničari…) plus jedan bezbednjak. I onda da krenemo da ga hvatamo po principu gustog češlja, a to znači svi uzbrdo.
– A čime ste ga hvatali?
– Zini da ti kažem. Pa, ničim. Pitala sam komandanta šta da radim ako ga uhvatim s obzirom na to da nemam ni makazice za nokte, a kamoli neko oružje…
Nisam mogla da zaustavim smeh, rekoše mi da je to prva reakcija posle koje sledi plač. Odjednom smo začuli: „pažnja, pažnja“. Muški glas nas je obaveštavao preko razglasa: – Obaveštava se mobilna 2 da se večeras svi izmeštamo u naš tajni objekat. Večera je u 18 časova, a polazak prvih kombija u 19. Ponavljam: požurite na večeru koja počinje za 15 minuta, pripremite svoje vreće i ćebad, i budite ispred hotela u 19 časova. Molimo vas da pogasite sva svetla u sobama i zatvorite šalone.
Otrčala sam do telefona da iskoristim svojih prvih dva minuta ponavljajući u sebi lozinku. Šta bih sve mogla da ispričam mom Miškiću, ali kako to da učinim a da ne odam bitne stvari, budući da smo obavešteni da nas prisluškuju i NATO i naši. Ovako je nekako tekao razgovor:
– Miškić, šta radiš?
– Ništa, kako je tu, jesi li se smestila?
– Dobro. KAKO JE ČUPKO? – izgovorila sam lozinku.
– Uh, jebote, znao sam. Pa, koliko je strašno?
– Ma, onako. Javi mami da sam zvala, imam pravo na jedan poziv.
– Dobro, važno je da ste na sigurnom.
– Ne bih baš do kraja rekla. Moram da idem, red je za telefon.
Kako da mu kažem da sam na sigurnom kada zapravo ne znam gde idem i gde ću spavati? Lila mi je posle objasnila da je njena lozinka za izmeštanje „idemo na izlet“, što ćemo Zoran i ja takođe primenjivati ubuduće. Na večeri su mi objasnili zašto se izmeštamo. Jedan od razloga bio je taj što se naš hotel „Red Star“ nalazio u „šumi“ repetitora, a repetitori su, kao što se zna, meta NATO avijacije. Približavalo se vreme za zbeg, spakovala sam ćebe pod mišku i za tili čas našla se ispred hotela. Neki ljudi su već stajali tamo nestrpljivo čekajući kombi. Među njima je bio i Mika.
– Sine, ja idem odavde jer je sigurnije da se izmestimo. Mi smo, bre, njihova meta i ukoliko počnemo sa programom, otkriće nas u roku od sedam sekundi – obratio mi se on. – I šta se ti praviš da ne razumeš zašto se izmeštamo, utuvi u svoju glavu da se izmeštaš da ne pogineš, ili da ne skačeš u bazen. Jer dok stigneš do bazena, odavno si mrtva!
Simpatični plavi šofer stajao je ispred kombija, i na papiru ka kome je uperio baterijsku lampu uredno je upisivao imena nas koji smo ulazili. Upitala sam Lilu zašto nas broji i popisuje. Odgovorila mi je da to čine da bi znali ko je poginuo, kao i da li je neko ostao sakriven u hotelu. Posle toga više nisam smela da postavim nijedno pitanje.
(Nastaviće se)
