Gusle kao simbol legitimne vlasti

Gusle, kao narodni instrument, pre svega simbolizuju vox populi i njihova osnovna funkcija u političkoj komu­nikaciji sastoji se u tome da svojim autoritetom jamče da oni koji vrše vlast ili žele da je preuzmu to čine u ime na­roda. Budući da se u novijoj istoriji svaka vlast predstavlja kao vlast u ime naroda, gusle su se našle u situaciji da svedoče o narodnom legitimitetu najrazličitijih režima i ideo­logija koji su se smenjivali tokom protekla dva veka u po­jedinim balkanskim zemljama.

Ovaj instrument simbolizovao je glas naroda i u nacional­nom i u socijalnom smislu, bio je glas porobljenih i poniže­nih naroda ili siromašnih društvenih slojeva, ili jednih i dru­gih. U vreme pokreta za stvaranje nacionalnih država Južnih Slovena u XIX veku, gusle su bile tumačene kao glas sloven­skog naroda i korišćene kao simbol legitimiteta borbe za nezavisnost od stranih, odnosno turskih ili austrougarskih gospodara. Socijalni identitet pobunjenog naroda bio je ja­snije određen (kao „kuka i motika“, odnosno „sirotinja raja“) od njegovog nacionalnog identiteta, koji je često ostajao opšteslovenski. Kao simbol autentične slovenske duše i sloven­skog jedinstva gusle se javljaju i u prvim decenijama XX veka. Pišući o Petru Perunoviću, najpoznatijem guslaru u Jugosla­viji između dva svetska rata, Radosav Medenica iznosi poda­tak da je Perunović pevao na sveslovenskom sokolskom sle­tu u Pragu 1912. godine, da je za tu priliku sastavio i otpevao i jednu pesmu u slavu češkog „oca nacije“ Františeka Palackog, a zatim „na njegov spomenik položio gusle kao simbol slovenske sloge i veličine“ (Medenica, 379).

Pretežno socijalno značenje simbola legitimiteta vlasti u ime naroda gusle imaju u komunističkim režimima. Ivo Žanić je našao podatak da je za vreme Drugog svetskog rata, Milovan Đilas, tada jedan od najviših rukovodilaca KP Jugoslavije, imao običaj da svira u gusle (Žanić, 21). Izgleda da njegov šef, Tito, nije guslao, ali je zato rado slušao guslare, pa se jednom prilikom čak potrudio da to uživanje podeli sa nekadašnjim predsednikom Egipta Naserom. O tome je interesantno svedočanstvo ostavio Mujo Nikčevič, guslar koji je imao čast da peva dvojici predsednika: „Na Sutjesci su Tito i Naser. Tito je voleo gusle i izjavi želju da Mujo gudi njemu i njegovom gostu. Uze Mujo gudalo i poče pesmu Titov put u Crnu Goru. Tito ga slušao jedno vreme, upalio cigaretu i stavio je u onu tako znanu njegovu dugu, tanku muštiklu, ali ga iznena­da prekide: – Pjevaj mi ti pjesmu o junaku što je pogi­nuo u ovom kraju – Baju Pivljaninu! … Počeo Muja o Baju, a Tito se pretvorio u uvo. Sluša, muštiklu drži u vrh lica, a pepeo ne istresa. Oni koji su to videli i danas pri­čaju kako je pesma odmicala, a polako sagorevala cigare­ta. Sagorela je sve do muštikle, a da Tito nije ni jedan dim povukao. I pepeo nije spao, toliko se slušalac umi­rio, ni da trepne“. (Radovanovič, 61). Šta je za to vreme radio Naser, ostaje da nagađamo.

I Enver Hodža je koristio albanski folklor da pokaže svoju bliskost sa narodom. U tome se i on služio gusla­ma, odnosno lahutom. Na primer, u propagandnom go­dišnjaku Nova Albanija (za 1978. godinu) objavljeno je nekoliko fotografija sa jednog festivala folklora, među njima i jedna sa guslarem. Te fotografije ilustruju tekst o kapitalnoj ulozi folklora u radu pisaca, kompozitora i drugih albanskih umetnika. Socijalno i nacionalno znače­nje folklora ovde nisu u protivurečnosti, jer se nacional­no posmatra kao lokalni varijetet duha socijalno određe­nih narodnih masa i njihovog stvaralaštva. „Festival fol­klora će im pomoći“, piše tu, „da u svojim delima ojačaju nacionalni narodni duh, karakter i sadržinu“. Albanski guslari nisu ostali dužni Hodži. Posvetili su mu nekoliko pesama, od kojih su neke objavljene u zbirkama alban­skih narodnih pesama.