U sportu, barem kod nas, oduvek ima politike i političara, ali za razliku od političkog života, u sportu je stepen lične odgovornosti mnogo razvijeniji. Kada nema rezultata ili trener podnosi ostavku ili ga smenjuju. Retki su primeri poput prošlogodišnjeg u košarci kada je Željko Obradović posle 11. mesta na Olimpijadi u Atini ostao na čelu selekcije i za ovogodišnje Evropsko prvenstvo, ali i za to je bilo objašnjenja: njegov kredit u košarkaškoj javnosti, stečen na osnovu prethodnih rezultata, bio je dovoljan za još jednu šansu koja se, nažalost, pretvorila u giljotinu i za njega i za našu košarku. Ne sumnjam da je sve, ili gotovo sve što je Obradović rekao o svojim igračima tačno, ali niti su novinari krivi ako novine ne valjaju, niti su najodgovorniji službenici i radnici ako firmi ne ide, niti ikada jedan rukovodilac može da prebaci isključivu odgovornost za sve što ne valja na one koje je izabrao da rade pod njegovim rukovodstvom. Obradović priznaje da je pogrešio što nije sa priprema oterao nekoliko igrača i što ranije nije javno progovorio o problemima sa kojima se sretao. Kaže da je Stručni savet na sednici u Novom Sadu pred sam početak EP-a bio upoznat sa svim detaljima, ali da je zaključak bio da treba pokušati sve da se dođe do rezultata koji bi pokrio slabosti. Obradović je sigurno želeo najbolje, ali nije našao način da to realiziuje. Ne treba ga sada razapinjati na krst, ali ni on ne bi smeo da svu krivicu prebacuje na igrače.
„ONI I OVI„: Iz iskustva znamo da ni u ranijim generacijama, što se odnosa tiče, nisu tekli med i mleko, ali između „onih onda“ i „ovih danas“ postoje bar tri razlike: „oni“ su bili bolji igrači i veći profesionalci što podrazumeva i odnos prema nacionalnom dresu. I vrapci znaju da se Kićanović i Dalipagić privatno nisu ni voleli ni družili, ali to nije bio razlog da Kića ne dodaje lopte Praji jer je cilj bio zajednički. Možda je Zoran Savić u pravu kada kaže da je Igora Rakočevića i Marka Jarića, označene kao glavne protagoniste krize zbog rivalstva koje su započeli još njihovi očevi, trebalo zatvoriti 24 sata u istu sobu i naterati ih da shvate da moraju i mogu zajedno. Savić je takođe u pravu kada kaže da su od „deset najgorih stvari u NBA naši igrači već probali devet“, možda je u pravu i Vlade Divac kada kaže da bar šestorici, dakle polovini tima, nacionalni dres, patriotizam i ponos što si reprezentativac svoje zemlje nisu nikakav motiv. Oni su bili tu iz nekih svojih ličnih razloga i interesa. Možda je u pravu naš čitalac koji kaže da smo u timu „imali dobre igrače ali slabe sportiste“. I mnogi drugi su u pravu, ali sada smo svi pametni. A koliko smo pametni toliko smo i krivi što smo bar ponešto znali a prećutkivali u interesu „viših ciljeva“ ili žmurili na jedno oko verujući da su medalje dovoljna kompenzacija. Možda je u pravu i Miško Čermak kada, povodom vaspitanja i obrazovanja pojedinaca, pita „šta ovi studiraju, ko je od njih završio gimnaziju“.
Na ovim prostorima još vlada teza da nam je „sport bolji od države“, koja, ruku na srce, ima osnova. Samo ovog leta osvojena je gomila medalja, naročito u juniorskoj konkurenciji, što je zalog za budućnost (i neće biti da država nema baš nikakve veze sa tim), ali u opštoj krizi morala, u carstvu korupcije, kriminala i zamene kriterijuma vrednosti, nije lako vaspitavati mlade sportiste. Divac je, verovatno, opet u pravu kada kaže da se vaspitanje (do)nosi iz porodice, ali pedagoški rad u klubovima nema više nekadašnju ulogu. Jedna od loših posledica otimačine igrača koju NBA već nekoliko godina sistematski sprovodi nad evropskom košarkom je „zaluđivanje“ klinaca koji se „pale“ na NBA pre nego što su bilo šta ozbiljnije uradili u svojim klubovima. Višak novca uz manjak (životnog) iskustva i okruženje onih koji su oko igrača kao prijatelji, savetnici, menadžeri itd., mora da dovede do bar malog poremećaja u glavi. Parkirani „bentli“ ispred hotela „Park“ u Novom Sadu sa tablicama „Kalifornija, Beverli Hils“ jasna je „statusna“ poruka, isto kao i izjave koje uglavnom počinju prvim licem jednine. Šteta je što su se u istom košu, ni krivi ni dužni, našli igrači poput Dejana Bodiroge, Željka Rebrače i Dejana Tomaševića, koji ni generacijski, ni mentalno, ni po minulom radu, ne pripadaju grupi „ispuštenih ali ne i izgubljenih igrača“. Budući selektor moraće da opravda naziv radnog mesta i da zaista obavi selekciju igrača koji će odgovarati obavezama ne samo po igračkim kvalitetima.
PADOVI I USPONI: Možda bismo mogli nešto da naučimo i od komšija Grka. Pre Beograda poslednji put su bili na pobedničkom postolju u Zagrebu 1989. Tamo su bili drugi, ali je to bilo dovoljno da se posle senzacionalnog trijumfa u Pireju 1987. nastavi „bum“ grčke košarke. Početkom devedesetih godina počeo je uvoz inostranih zvezda a jedna od najvećih bio je Žarko Paspalj. Sećam se dočeka koji mu je priređen kada je potpisao za Olimpijakos, na hiljade navijača „crvenih“ čekalo ga je na starom aerodromu u Glifadi. Grčki timovi ubrzo su počeli da stižu do Fajnal for turnira sve dok ih Panatinaikos 1996. (sa Božom Maljkovićem na klupi) i Olimpijakos 1997. (sa Dušanom Ivkovićem) nisu osvojili. Posle je negde došlo do krize, do neke greške u koracima, možda je preveliki uvoz, uz preveliku i previše laku nacionalizaciju igrača (samo su iz Srbije uzeli Stojakovića, Jarića, Tarlaća, Gurovića, Vukčevića, Jelića, Vladu Petrovića, Tomića…) doveo do gubljenja identiteta grčkih timova, do gubljenja veze sa navijačima. Manjak novca doveo je do manjka kvaliteta, TV je prestao da bude izvor prihoda, opala je poseta, ali poslednjih godina pojavili su se znaci oživljavanja grčkog basketa. Panatinaikos je 2002. (sa Željkom Obradovićem i Dejanom Bodirogom) osvojio Evroligu, ove godine bio je treći na Fajnal foru u Moskvi, njegove utakmice u Atini gledalo je i po 20.000 gledalaca a rad naših trenera (uz već pomenute ne zaboravimo Dragana Šakotu, koji je sa Dikudisom, Kakiuzisom i Zisisom bio prvak Grčke sa AEK-om) dao je rezultate. Grci su prvo dobili igrače, potom perspektivu (njihov tim do 20 godina bio je ovog leta drugi na svetskom šampionatu u Argentini) da bi konačno stigla i titula prvaka Evrope. Kad već govorimo o Grčkoj, ona prognoza „Vremena“ iz pretprošlog broja i nije tako tragična kao što je izgledalo posle prvog kruga. Šampion je stigao sa Balkana a u samoj završnici morali su da budu i Hrvati dok su Slovenci šesti i idu u Japan… Sad, što su omanuli naši i Turci, bože moj, kad bismo baš sve znali neka od kladionica bila bi odavno zatvorena…
Zvuči otrcano, ali je tačno: nije sramota pasti, već ne ustati. Posebno ako možeš. Padali smo i u prošlosti, preskakali medalje kada smo ih očekivali (Olimpijada u Minhenu 1972. na koju smo došli kao svetski prvaci), bilo je i debakla (9. mesto u Helskinkuju 1967, ali smo tada dobili pet igrača koji su samo tri godine kasnije postali svetski prvaci). Bilo je i dužih kriza, poput sedmih mesta u Francuskoj 1983. i Nemačkoj 1985, ali smo baš tih godina dobili jednog Dražena Petrovića. Kada je 1987. na EP-u u Atini Krešo Ćosic poveo Divca, Kukoča, Đorđevića i Rađu, nisu ga svi ni razumeli ni podržali. Iz tog ugla, možda ni ovaj novosadski debakl nije tako besperspektivan. U Darku Miličiću i Nenadu Krstiću dobili smo centarski par bar za naredna dva olimpijska ciklusa, budući selektor moći će da probere još ponekog iz ovog tima i da sa onima koji su bili odsustni (Stojaković, koji mora biti naš Novicki, Vujanić) i onima koji dolaze (Tripković, Perović, Aleksandrov, plus najbolji među juniorima koji su osvojili zlatnu medalju ovog leta u Beogradu) opet stvori tim za najviše domete.
Mnogi upiru prstom u NBA i kažu da najjača liga sveta ne samo slabi evropsku košarku uzimajući najbolje mlade igrače, često pre vremena, već da „kvari“ i one najbolje. Možda je i tačno, ali istovremeno imamo primer Dirka Novickog i Tonija Parkera, koji su vukli i dovukli Nemačku i Francusku do pobedničkog postolja. Dakle, stvari se ne mogu generalizovati. Ili jesi pravi ili nisi. Na 34. šampionatu Evrope igrala su čak 23 košarkaša iz NBA, samo su Novicki, Parker i donekle Kiriljenko (najbolji skakač i jedna lasta u bezličnom ruskom timu koji zove Obradovića za selektora) pravili razliku. Grci su uzeli titulu bez ijednog NBA igrača, ne računajući neuspelu epizodu Focisa u Memfisu pre tri godine. Šampionat definitivno nije bio najkvalitetniji koji smo videli, ali su dve više nego dramatične polufinalne utakmice, odlučene poslednjim šutevima u poslednjim sekundama, posle mnogo preokreta, najbolje i najlepše što košarka nudi: spektakl, uzbuđenje, dramu, emocije… Scenario u prelepoj Areni bio je za pamćenje a brojni turisti (koji su po nekim grubim proračunima u kase gradskih hotela, restorana i radnji uterali dva miliona evra) shvatili su da parola „Dobro došli u zemlju košarke“ važi i bez reprezentacije Srbije i Crne Gore u završnici šampionata. Jedan španski kolega, gledajući brojne terene po novobeogradskim parkovima, zadivljeno mi je rekao: „Sad zaista razumem zašto je ovo zemlja košarke.“
1. Stanković predsednik
2. Novčić direktor
3. Pešić selektor
4. Legende u foteljama
Željko Obradović je podneo ostavku, Stručni savet je ponudio kolektivni odstup, na potezu je sada petočlani Upravni odbor Košarkaškog saveza Srbije i Crne Gore (predsednik Miodrag Babić, članovi Duško Knežević, Blaž Stojanović, Željko Cerović, Vesko Barović) koji bi, po nekim najavama, trebalo da se sastane ovih dana. Koliko se zna, dosad se oglasio samo Knežević izjavom da su ostavke neminovnost. Dok javnost očekuje njihov stav i odluke, u košarkaškim kuloarima počele su „vanstranačke i vanparlamentarne konsultacije“. Jedna grupa ljudi, iskusnih košarkaških radnika u čiju dobru nameru ne treba sumnjati, pokrenula je neformalnu inicijativu za kadrovsku revitalizaciju Saveza. Pod pretpostavkom da sadašnje rukovodstvo ode, što nije baš sasvim izvesno, ta „krizna grupa“ predložiće da privremeni predsednik, do Svetskog prvenstva u Japanu iduće godine, bude Bora Stanković, koji je inače doživotni počasni čelni čovek Saveza. Razgovor sa njim je obavljen i on je, pod određenim uslovima, spreman da se prihvati posla. Ideja sa njegovim angažovanjem je jasna – njegov autoritet je toliki da niko neće imati, ili bar ne javno, ništa protiv. Kao drugi čovek spominje se Branislav Bane Novčić, nekadašnji predsednik Crvene zvezde, poslednjih petnaestak godina uspešni biznismen, prvo u Londonu a poslednjih godina i u Beogradu, u oblasti izdavaštva. Novčića prati glas da „zna da pravi pare“. Treći operativac trebalo bi da bude selektor, u prvi plan izbija ime Svetislava Pešica, kao što smo u prošlom broju „Vremena“ najavili. On je ovih dana iz Rima, gde trenira tamošnji klub, poručio „da bi razmislio ako bi ga neko ozbiljno zvao“.
Ista grupa ljudi obavila je razgovor i sa Divcem, Đorđevićem, Savićem, Danilovićem i Paspaljom, petorkom koja je u nedelju uveče dobila ovacije u Areni dok je uručivala priznanja najboljim pojedincima. Svi oni su rekli da hoće da pomognu, svi veruju u autoritet Bore Stankovića, ali traže čistu situaciju. „Mi ne teramo nikoga, ne smenjujemo nikoga, ne tražimo ništa. Ljudi su došli kod nas i pitali nas da li bismo pomogli. Rekli smo da hoćemo, ali ne kao nečije figure. Hoćemo da mislimo svojom glavom i preuzmemo odgovornost za budućnost naše košarke“, rekao nam je u utorak uveče jedan od petorice pomenutih velikana. Situaciju komplikuje činjenica da su Divac i Đorđević bar još godinu dana van zemlje, dok je Savićevo trajno opredeljenje život i rad daleko od Beograda – ali to je što je. Ako neko ima bolju ideju i bolje kandidate, na sunce sa njima.
