Golman koji je preskočio sebe

foto: privatna arhiva

Jedna od sportskih legendi Subotice je polufinalna kup utakmica 1962. u kojoj je Spartak kao drugoligaš eliminisao Crvenu zvezdu sa 4:3 (1:1, 3:3). Odbranivši posle produžetaka dva jedanaesterca, glavni junak tog sportskog podviga bio je golman Subotičana Tomislav Taušan Toka.

Igrao je za Spartak (1958/1963), Novi Sad (1963/1964), Voždovački (1964/1965), od 1965. do kraja karijere za turskog prvoligaša PTT, a posle…

*

“Bilo je to finale pre finala, jer je po kvalitetu, borbenosti, lepoj igri, produžecima i izvedenim i odbranjenim jedanaestercima, ušlo u red najlepših i najuzbudljivijih utakmica koje su do danas odigrane u ovom takmičenju”, izveštavali su novinari 1962. o velikom iznenađenju u Subotici.

Za Spartak su pred 8.000 gledalaca nastupili: Taušan, Bleskanj, Ćopic, Jenovai, Čučkovic, Ðukanović, Takač, Hiršman, Terzić, Maravić II i Savković. Golove za Spartak postigli su Tomić (autogol), Terzić i Hiršman dva.Sastav Crvene zvezde: Vukićević, Tomić, Milićević, Malešević, Durković, Popović, Stipić, Škrbić, Mlošević, Šekularac, Melić. Golove za Crvenu zvezdu postigli su Stipić, Miloševic i Melić.U finalu Kupa Spartak je izgubio od OFK Beograda sa 4:1.

*

Golman Tomislav Taušan je bio visok, snažan, sjajnih refleksa. Najčešće je u visokom skoku, razbijajući buket protivničkih napadača, sigurno hvatao loptu. Posle takve njegove intervencije ponekad su lekari utrčavali na teren i usledili bi kraći ili duži prekidi utakmice. Fudbaleri su komentarisali: “Ko da uđe u šesnaest pored ovog”.

– Često su me kažnjavali žutim kartonom zbog nedozvoljeno dugog zadražavanja u vazduhu – kao samokritično se sećao.

Jednom se u nekom uglednom fudbalskom društvu s čuvenim Milutinom Šoškićem poveo razgovor o tome ko je naš najbolji golman svih vremena. Taušan je odmah rekao:

– Milutin Šoškić!

Dok se prisutni, znajući za Taušanovu samoljubivost, iznenađeni još nisu snašli, dopunio je:

– Posle mene.

Svaki njegov razgovor počinjao je i završavao autobiografijom (iz jedne njegove pesme):

“Kad ja nisam u Ka (Kanjiži, prim. a.)
Ona se svuda vodi
Kao nenaseljeno mesto
A sa mnom je velegrad
I najlepše mesto na svetu”.

Znao je da priređuje prave ujdurme. Na nekada slavnom plesu u subotičkoj Gimnaziji, pojavio se jednom u orkestru sa saksofonom i pred publikom zapanjenom njegovim dotad neotkrivenim umećem, s gestikulacijom slavnih saksofonista, odsvirao nekoliko numera. Bolje reći odglumio, jer je iza zavese saksofon svirao stalni član orkestra.

Mogao je da preskoči “fiću”, tvrdi njegov prijatelj i svedok tog neobičnog rekorda doktor Luka Anđelić.

– Često sam se povređivao padajući na prečku gola – izluđivao je sagovornike pričom o svom visokom odrazu.

– Kako padajući, valjda pri skoku uvis – pokušavali su da ga isprave.

– Ne, već kad sam posle skoka padao na nju.

Kao odličan odbojkaš, uživao je da igra na kanjiškim terenima pored reke pred stotinama kupača.

– Kad ja smečujem, na mestu gde udari lopta izbija Tisa.

Bio je atleta i znao to da “nosi”. Slikajući se s ekipom u crnom dresu, uvek se malo izmicao od tima kako bi bio uočljiviji. A i bez toga je bio “vidljiv”, svestan svog izgleda i talenta.

I lucidan. Jednom je kolima povredio nekog pešaka. Na suđenju ga je sudija dobronamerno prekorevao:

– Da ste sporije vozili, ne biste ga udarili.

– Ne bih ni da sam brže vozio.

Bio je i majstor da upropasti svoju karijeru. Kada se proslavio na kup utakmici protiv Zvezde, dobio je više ponuda od velikih klubova. Ali…Kako je pokušao da isteruje svoju pravdu, uglavnom na pogrešnim mestima i na pogrešan način, završio je na sudu, ali ovoga puta i sa nekoliko meseci prinudne pauze od fudbala. Ponavljao je to; boravio je u zatvorima u Novom Sadu, Beču i Kroneburgu (to je kasnije sam pominjao i beležio).

Sve je smeštao u svoje vrednosne koordinate. Ne uvek razumljive. Bio je na prijemu Arkanu u svojevremenoj Miloševićevoj subotičkoj vladi, a onda, kao neki zaštitnik ili telohranitelj, fotografisan je iza gradonačelnika Subotice Jožefa Kase i njegovog gosta Zorana Đinđića.

Preterivao je:

– Kad ja degažiram na gostovanju Bešiktašu u Istanbulu, lopta odleti u Bosfor.

Bio sam tamo, zbilja je stari Bešiktašov teren bio blizu mora, ali ne toliko da lopta odleti u vodu, čak ni kada je Taušan šutne.

Često su mu prijatelji, rođaci i kumovi postajali neprijatelji, a prijatelji neki bez vidljivog razloga. Vodio je beskrajne sporove. Pred sudom, pred drugima i pred samim sobom. Stalno između trnja i zvezda.

Diplomirao je sa desetkom na Fakultetu za fizičku kulturu u Novom Sadu radom “Nova pravila u interesu unapređenja fudbala”.

– Pripremio sam više od dvadesetak novih pravila kojima bi bila unapređena igra. Englezi su izmislili fudbal, ali se najviše odupiru novinama koje ne stižu od njih samih. Kada bi moja pravila bila prihvaćena, tvrdim da bi postojeći fudbal propao za 24 sata.

Teren bi, po njegovim predlozima, bio svuda iste veličine, ali bi se uvela nova linija na 25 metara od gola. Gol postignut izvan te linije računao bi se dvostruko. Golmanski prostor bi bio sužen na 11 metara, a jedanaesterac bi se izvodio sa razdaljine od 21 metar. Pri slobodnim udarcima ne bi bilo ofsajda, ali bi se zadržao “živi zid”. Aut bi se izvodio ili rukom ili nogom i bile bi moguće dve “leteće” izmene igrača. Ne bi bilo dozvoljeno vraćanje lopte unazad. U slučaju nečije povrede, bilo bi moguće i uvođenje rezervnog igrača. Zbog faula bi se uvela isključenja od pet i deset minuta, a zbog dva žuta kartona i zamena kažnjenog. Po Taušanovim pravilima, za pobedu u regularnom vremenu bi se dobijala tri boda, posle produžetaka od dva puta po sedam i po minuta dva, a posle penala jedan bod. Sudila bi dvojica sudija na terenu.

U februaru 1980. u Subotici je, pred oko 400 gledalaca, između Zorke i Bačke odigran eksperimentalni meč po Taušanovim pravilima. Publika je bila oduševljena.

*

foto: privatna arhiva

Kada se njegova biografija već svodila na fudbal i čoveka koji je protiv Zvezde odbranio dva penala – iznenađenje! Malo je ko znao da Tomislav Taušan piše pesme. Ne odjednom, iznenada, kao kad ljudi napuste sve i počnu da slikaju, sviraju ili završavaju fakultete u penziji. Pisao ih je nekako usput svemu što mu se događalo. Kao neki poetski dnevnik ili poetsku biografiju. Svakako, kao nama do tada njegovu nepoznatu životnu stranicu. Ali ni to nije išlo bez Taušanovog kaprica, šarma, inata, ma njega kakav je već bio. Objavio je knjigu ne samo bez naslova, već i bez imena autora. Bezimenu.

Iako nema naslova, na koricama je u gornjem levom uglu tekst koji je njegov bliski rođak Matija Bećković napisao, očito, kao neku recenziju rukopisu:

Alal vera,
Ko zna jedno – zna sve!

Ali to nije sve: još desetak uglednih književnih i javnih ličnosti svojim je tekstovima podiglo ovu knjigu u nebesa, a dvadesetak firmi i pojedinaca se potpisalo kao sponzor. Jedino njegovog imena nigde u knjizi nema.

Šta izabrati između više od dvesta pesama iz drugog izdanja knjige? Možda bilo koju, možda ovu, najkraću:

VREME

Nekad je bilo svejedno
A sada je sve drugačije

Tomislav Taušan je branio gol, živeo i branio život po svojim pravilima.

*

Tomislav Taušan Toka je rođen 20. oktobra 1938. u Kanjiži. Posle kratke bolesti preminuo je 22. marta 2021. Sahranjen je na Bajskom groblju u Subotici.