Godina peščanika

Pre nekog vremena, jedan kolega fizičar se, u kasno noćno doba, odnekud vraćao i na pustom gradskom bulevaru susreo policijsku patrolu. Dobro raspoloženi policajci su ga zaustavili, ljubazno mu zatražili ličnu kartu koju je ovaj uredno pokazao, i uz druga rutinska pitanja, upitali ga za zanimanje. Međutim, kada je odgovorio da je fizičar, najednom je zavladala neugodna tišina, jedan policajac se nakašljao, a drugi je skinuo šapku, pogledao svog kolegu i zbunjenog naučnog radnika pomalo bojažljivo upitao: „Fizičar? E, pa vi onda sigurno možete da mi objasnite o čemu se radi u toj Ajnštajnovoj teoriji relativnosti.“ Preneražen ovim pitanjem, fizičar se iskreno nasmejao, dok se znatiželjni policajac češkao po temenu. „Ma znate“, prostodušno je objasnio policajac, „ja stalno pratim naučne emisije, svemir, nauka i sve takve stvari me zanimaju, ali mi taj Ajnštajn nikako nije jasan“. Ova simpatična, pomalo linčovska anegdota sa beogradske ulice, zapravo nije toliko neočekivana kako izgleda na prvi pogled. Nema fizičara koji bar jednom, u kakvoj kafani, železničkoj stanici ili bolničkoj čekaonici, nije radoznalim neznancima objašnjavao zanimljivosti iz relativističke fizike, nedaće koje mogu nastati pri putovanjima brzinom svetlosti, paradoks blizanaca i razna druga čudesa koja se obično podrazumevaju pod Ajnštajnovom zaostavštinom. „Ljudi izvan fizike više vole Ajnštajna nego fiziku“, primetila je američka fizičarka Beverli Hartlajn na Prvoj pripremnoj konferenciji za svetsku godinu fizike, koja je održana u Gracu, u julu 2003. Svesni specifičnog statusa lika i dela Alberta Ajnštajna, nesumnjive ikone moderne nauke, fizičari iz celog sveta su još pre nekoliko godina odlučili da nizom manifestacija obeleže stotu godišnjicu „čudotvorne“ 1905 – Ajnštajnove najplodnije godine – u nameri da tako odaju priznanje najpopularnijem naučniku svih vremena, ali i da svoju nauku približe širim društvenim slojevima koji, uprkos početku famoznog XXI veka, nikada nisu bili manje svesni uloge i značaja fundamentalnih istraživanja prirode za celokupnu civilizaciju.

ČUDOTVORNA GODINA: Inicijativu da se čitava 2005. proglasi Svetskom godinom fizike pokrenulo je Evropsko društvo fizičara (EPS) pre tri godine. Njihov predlog je dobio podršku Međunarodnog udruženja za čistu i primenjenu fiziku (IUPAP), a potom i Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija (UNESCO), da bi u junu 2004. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela odluku o proglašenju Svetske godine fizike. U kratkoj rezoluciji 58/293, Generalna skupština svoju odluku obrazlaže zapažanjem da je primena fizike osnov mnogih savremenih tehnoloških dostignuća, uverenjem da je obrazovanje u fizici oruđe za izgradnju naučne infrastrukture koja je presudna za napredak i priznanjem da fizika obezbeđuje značajan osnov za razumevanje prirode. Uz to, u rezoluciji se ističe i svest da je dolazeća godina stogodišnjica ključnih otkrića Alberta Ajnštajna. U vreme kada je do tih otkrića dolazio, Ajnštajn sigurno nije mogao ni da zamisli kako će se sto godina kasnije ni manje ni više nego Generalna skupština UN-a pozivati na njih u svojim rezolucijama. Početkom 1905. godine, on je bio potpuno nepoznati, siromašni službenik Patentnog zavoda u Bernu. U nameri da objasni fotoelektrični efekat, tada neshvatljivu osobinu svetlosti da „izbacuje“ elektrone iz metala, Ajnštajn je u martu napisao rad „O jednoj heurističkoj tački gledišta koja se odnosi na nastajanje i transformaciju svetlosti“ i poslao ga u ugledni nemački naučni časopis „Annalen der Physik“. U ovom radu je izneo novo shvatanje o strukturi svetlosti, zasnovano na Plankovoj hipotezi iz 1900. godine o kvantima energije.

ODMOR U VOJVODINI: Uprkos tome što je kasnije postao mnogo poznatiji zbog drugih otkrića, Ajnštajn je upravo za ovaj rad, prvi u svojoj čudotvornoj godini, dobio Nobelovu nagradu 1921. To uopšte nije slučajno jer je Ajnštajnovo objašnjenje fotoelektričnog efekta odigralo presudnu ulogu u potonjem nastanku Kvantne mehanike, ključne teorije moderne fizike, jedne od najčudnijih intelektualnih tvorevina koje je čovečanstvo ikada stvorilo. Dva meseca posle prvog, ajnštajn je u istom časopisu objavio drugi, potpuno drugačiji rad, ovoga puta o Braunovom kretanju, čime je dao impuls primeni teorije stohastičnih fenomena i kasnijem razvoju biofizike. Već tokom juna meseca, još dva meseca kasnije, ajnštajn je postavio temelje teorije koja će mu doneti svetsku slavu – tada je napisao svoj prvi, a u septembru i drugi rad o specijalnoj teoriji relativnosti. Ova njegova teorija dramatično je promenila dotadašnji način razmišljanja u fizici i prvi put posle Isaka Njutna dovela do ključnog preispitivanja metoda fizike, iz čega je kasnije izrasla jedna osvežena nauka, mnogo moćnija nego dotad, egzaktnija i fundamentalnija. Sve te refleksije Ajnštajnovih radova, što direktne što posredne, uticale su na tok ljudske misli sledećih sto godina. Zanimljivo je da je tokom leta te godine, između dva rada o relativnosti, Ajnštajn sa suprugom Milevom Marić i sinom Hansom Albertom, boravio na odmoru u Vojvodini. Takav podatak je očigledno zgodan za raznovrsne domaće teze i svakojake zlonamerne spekulacije o autorstvu teorije relativnosti. No, ovakva i slična „relativizacija“ ajnštajnovog dela nije isključivo naša domaća specifičnost – verovatno zbog izuzetne popularnosti autora, ali i zbog začudnosti koncepata koje razmatra, teorija relativnosti je najpoznatija, ali i najosporavanija fizička teorija, uglavnom od strane laika, iako je doživela mnogobrojne eksperimentalne potvrde. Uz sve to, ipak slika mladog čoveka koji tokom samo jedne godine ispisuje radove koji potom udaraju temelje za tri oblasti savremene fizike, bez sumnje fascinira. Tajna takve slike verovatno se krije u nepresušnoj Ajnštajnovoj radoznalosti. Radoznalosti bez kompromisa, o kojoj je i on sam govorio: „Želim da znam kako je Bog stvorio ovaj svet. Nisam zainteresovan za ovaj ili onaj fenomen, u spektar ovog ili onog elementa. Hoću da spoznam njegove misli, sve ostalo su sitnice.“

PROJEKTI: Takva doza pretencioznosti zapravo je svojstvena čitavoj fizici XX veka, a donekle će okrakterisati i obeležavanje Svetske godine fizike. Logo manifestacije, koji je nacrtao Pol Štern, zapravo je peščanik kao simbol protoka vremena, ali koji simbolizuje i svetski konus, matematičku tvorevinu Specijalne teorije relativnosti. Takođe, na stogodišnjicu uvođenja Ajnštajnovog koncepta relativnosti vremena, peščanik podseća i na značaj pojma vremena u čitavoj nauci, a ne samo u fizici ili pak, Ajnštajnovim teorijama. Pod ovim znakom, tokom godine fizike biće realizovano šest globalnih projekata i na stotine programa nacionalnih društava i organizacija fizičara širom sveta. U nekim zemljama, kao što su Italija i Poljska, pokrovitelji lokalnih manifestacija povodom godine fizike su predsednici i premijeri vlada. Na internetu se može pogledati obilje materijala o manifestacijama planiranim u okviru Svetske godine fizike, a između ostalih adresa i na www.wyp2005.org ili www.physics2005.org. Prvi događaj te vrste počinje već sledeće nedelje u Parizu, gde će se dobitnici Nobelove nagrade susresti sa mladim fizičarima na konferenciji „Fizika za sutra“. U Prinstonu, SAD, 18. aprila, na pedesetu godišnjicu Ajnštajnove smrti koja je sticajem okolnosti baš ove godine, biće pokrenut projekat „Fizika prosvećuje svet“, koji predvodi Maks Lipič iz Austrije, a koji će pratiti svi svetski mediji. Zamisao ovog projekta je da se u pravcu zapada prenosi svetlosni signal od jedne do druge tačke, tako da svetlost obiđe čitavu planetu. Biće načinjena i putujuća izložba „Fizika kao kulturno nasleđe“ koja će biti izložena u mnogim zemljama. Jedan od događaja koji će u potpunosti biti posvećen Ajnštajnu i njegovom delu je XIII Generalna konferencija Evropskog društva fizičara koja će se u julu održati u Bernu, odakle je sve i počelo. U okviru projekta „Talenti Svetske godine fizike“ biće odabrano 2005 učenika iz celog sveta, nadarenih za fiziku, a uz njega će biti pokrenuti projekti „Igranje sa fizikom“, „Priče iz fizike“ i „Fizika u školskoj arhitekturi“, čiji je inicijator Mirjana Popović-Božić iz Srbije i Crne Gore.

NEOTKRIVENI SVETOVI: Fizičari u našoj zemlji su se, takođe, aktivno uključili u obeležavanje Svetske godine fizike. Za tu namenu je Društvo fizičara Srbije i Crne Gore (DFSCG) formiralo Odbor za koordiniranje aktivnosti vezanih za godinu fizike, a utvrđen je i plan aktivnosti, koji podrazumeva učešće u većini međunarodnih projekata, pre svega onih koji se tiču obrazovanja, pošto povećanje broja studenata fundamentalnih nauka, kao cilj svetske manifestacije, kod nas ima poseban značaj. Jedan od ključnih projekata koji se realizuju u SCG je „Otkrivanje talenata za fiziku“. U našoj sredini, gde broj studenata fizike zapravo ne opada kao svuda u svetu – već je godinama konstantno i dramatično mali – gde su budžetska sredstva za finansiranje nauke ništavna, a fizičari istraživači su toliko zaboravljeni od društva da se mnogo više osećaju delom svetske zajednice fizičara nego svoje države, manifestacija kakva je Svetska godina fizike je možda poslednja nada da se nešto promeni na polju popularizacije fizike. Igrom slučaja, baš u ovoj godini biće objavljen i jubilarni stoti broj „Mladog fizičara“, časopisa za đake koji Društvo fizičara izdaje sa namerom da popularizuje fiziku u školskoj populaciji i na taj način doprinese regrutovanju budućih istraživača, a koji je od prošle godine, uz novu redakciju, znatno modernizovan i obogaćen, tako da daleko efikasnije komunicira sa mladim generacijama. Uz to, DFSCG-u se u organizaciji Svetske godine fizike pridružuju i mnoge druge institucije, ne samo naučni instituti, fakulteti ili druge obrazovne ustanove, poput Istraživačke stanice Petnica, već i pojedinci sa svojim sasvim individualnim predlozima, a Društvo fizičara Srbije i Crne Gore je na svojim internet stranicama (www.dfs.org.yu) pozvalo sve koji imaju ideje i želje da učestvuju u obeležavanju godine fizike. Možda će godina fizike bar delimično pokazati kako nisu unaokolo, u apatičnoj svakodnevici plitke politike i TV sapunica, samo putevi ravnodušja i beznađa, već da postoje mnogi svetovi koje tek treba otkriti. Za te svetove, ma kako oni bili šašavi, neočekivani ili pak, složeni, zainteresovani su ne samo fizičari ili drugi naučnici, već i sasvim normalni, obični ljudi, poput policajaca koji noću patroliraju ulicama. „U svom dugom životu“, rekao je Ajnštajn, „naučio sam jednu stvar: sva ova naša nauka, upoređena sa realnošću, izgleda jednostavna i detinjasta – ali je ipak, ona najdragocenija stvar koju imamo.“