Gladovanje, za i protiv

Zahtevajući smanjenje uslova za upis u četvrtu godinu studija, niže školarine i bolje uslove studiranja, studenti istorije umetnosti otpočeli su 28. oktobra 2002. ni manje ni više nego štrajk glađu. Iako do sada nisu važili za najrevolucionarniju grupu Beogradskog univerziteta, budući istoričari umetnosti upisali su se tako u anale različitih protesta ovdašnjih akademaca: bez obzira na to što su se tokom proteklih desetak godina studenti suočavali sa mnogo kompleksnijim problemima nego što su školarine i uslovi studiranja, štrajk glađu bio je samo mera kojom se preti i koja se najavljuje. Za razliku od studenata, štrajku glađu su na ovim prostorima do sada pribegavali rudari, radnici, ratni veterani, porodice kidnapovanih i nestalih, privremeni žitelji različitih kazneno popravnih institucija, upravnici pozorišta, književnici i branitelji lika i dela Slobodana Miloševića.

SLUČAJEVI: Čak i površan pogled na do sada zabeležene domaće slučajeve štrajka glađu upućuje na zaključak da je taj metod političke (ili ma kakve druge) borbe jedan od najpopularnijih. Najveću pažnju javnosti i verovatno najdugoročnije posledice izazvao je štrajk rudara albanske nacionalnosti u rudniku Stari trg – oko 1300 rudara zabarikadiralo se na dnu rudnika u februaru 1989. tražeći ostavku tadašnjeg kosovskog rukovodstva. Pričalo se tada da rudara ima mnogo više ili mnogo manje od zvanično objavljenog broja, da svi potajno jedu banane i mandarine, da u rudniku postoje tajni prolazi odavno pripremljeni za dostavu hrane u slučaju eventualnog štrajka glađu, ali se višednevna drama završila upadom specijalaca u okno, isterivanjem rudara, hapšenjem lidera i slikama oko kojih su se otimale sve svetske agencije.

Ratovi koji su sledili učinili su da svaki pokušaj štrajka glađu bude unapred osuđen na propast – u konkurenciji sa slikama spaljenih sela, granatiranja, ubijenih ljudi, činjenica da tamo neko iz nekog razloga živi na vodi nije bila čak ni vest.

Posle toga beleži se prava ekspanzija štrajkova glađu. U poslednjih nekoliko godina mediji iz svih republika bivše Jugoslavije prepuni su vesti o ovakvim formama protesta, ali su Srbija i Crna Gora, kako se čini, ipak rekorderi. Ilustracije radi, u arhivi Radija B92, u kojoj se nalaze vesti iz protekle tri godine, postoje čak 224 informacije o različitim štrajkovima glađu, njihovom toku ili prestanku.

Jedan od najzapaženijih dogodio se u leto 1999, a glavni akter bio je Miodrag Stanković, predsednik Udruženja boraca rata od 1990. Desetak rezervista otpočelo je štrajk glađu 26. jula ispred Doma Vojske Jugoslavije u Nišu, tražeći da im se isplate dnevnice za vreme dok su bili na ratištu na Kosovu, ali je jedino Stanković pokazao zavidnu izdržljivost. Njegov protest trajao je 41 dan, a prekinuo ga je na inicijativu igumana manastira Svetog Jovana Krstitelja iako mu zahtevi nisu bili ispunjeni. Veterani iz raznih faza ovdašnjih ratova štrajkovali su potom tražeći rešavanje svoje situacije, ali nijedan od tih štrajkova nije potrajao duže od nekoliko dana i nije izazvao veću pažnju javnosti. U međuvremenu, revolucionarniji predstavnici tadašnje opozicije najavljivali su i nakratko počinjali štrajkove glađu, no svi ti protesti završeni su neprimetno kao što su i počeli, bez vidnijih rezultata. Posle izborne krađe (a na samom početku masovnih građanskih protesta) u novembru 1996, lideri koalicije Zajedno zatvarali su se u zgrade lokalnih gradskih i republičke skupštine i tvrdili da će do priznavanja izbornih rezultata živeti samo na vodi, što nije realizovano zbog upada policije i izbacivanja izgladnelih poslanika iz zgrada u kojima su boravili. Tri godine kasnije glađu je štrajkovao valjevski slikar Bogoljub Arsenijević Maki, tražeći poboljšanje lekarskih usluga u zatvoru kojeg je dopao zbog antimiloševićevskog angažmana – štrajk je urodio plodom, ali je Maki potom pobegao iz bolnice.

U anale štrajkača glađu upisali su se, međutim, i socijalisti: član glavnog odbora SPS-a Bogoljub Bjelica, uhapšen 1. aprila 2001. zbog učešća u grupi koja je pružala otpor policiji prilikom hapšenja Slobodana Miloševića, u pritvoru je gladovao čitavih 38 dana, a pet dana nije pio ni vodu.

TREND: Period od Petog oktobra ipak su obeležli štrajkovi glađu na Kosovu, u zatvorima i u preduzećima. Tokom aprila 2002. dvanaestorica Srba u prištinskom pritvoru štrajkovali su tražeći oslobađanje Slavoljuba Jovića, jednog od kosovskomitrovačkih „čuvara mosta“ – pre nego što im je taj zahtev uslišen, oni su trećeg dana štrajka prihvatili ručak, čime je protest i okončan. Nekoliko meseci kasnije članovi porodica nestalih na Kosovu izdržali su višednevno gladovanje, ali je i taj protest (bez obzira na to što se odvijao na atraktivnoj lokaciji beogradskih Terazija) ostao bez vidnijih rezultata. Što se tiče štajkova u zatvorima, oni su u poslednjih nekoliko godina izbijali uglavnom zbog loših uslova života, ali su prestajali pod krajnje misterioznim okolnostima – obično posle posete resornog ministra ili internog dogovora s upravnikom. Najveću pažnju javnosti ipak je izazvao višednevni štrajk 700 zatvorenika požarevačke Zabele koji su krajem marta 2002. protestovali zbog nehumanih uslova, kao i stavljanja u izolaciju i pod pojačan nadzor. Znatno kompleksniji bili su zahtevi 30 zatvorenika u Spužu koji su u julu 2002. protestovali zbog načina primene Zakona o amnestiji, odnosno zbog toga što nisu bili obuhvaćeni crnogorskim zakonom donetim 2000. godine – posle posete nadležnih i obećanja da će se o njihovim zahtevima naknadno raspravljati, i ovaj štrajk je prekinut.

Iako su i pre perioda tranzicije povremeno štrajkovali glađu (kragujevački oružari aprila 1998, Budućnost iz Crvenke i kruševački Župski rekord komerc januara 2000), radnici su ovom metodu borbe masovnije pribegli tek tokom 2001. i 2002. Veću pažnju privukla su dva takva protesta: dvonedeljni štrajk dvadesetak radnika kraljevačkog Stoteksa i znatno masovniji i efikasniji štrajk 180 radnika nikšićke pivare Trebjesa. Višednevni nikšićki štrajk završen je dogovorom o detaljima kolektivnog ugovora, ali i dramatičnijim lekarskim intervencijama.

ELITNO GLADOVANJE: Pored zatvorenika, veterana, radnika i revolucionara, ni intelektualna elita nije ostala imuna na štrajkovanje glađu. Književnik i publicista Mirko Zarić gladovao je nekoliko dana, u znak protesta što je grad Beograd doneo odluku da se „Književne novine“ izbace iz prostorija koje su koristile više decenija – protest se završio obećanjem da će „Književne novine“ pokušati da se „zakonskim sredstvima izbore za svoja prava“. Bivši upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta Ivan M. Lalić počeo je 1. aprila 2002. štrajk glađu tražeći sređivanje situacije u kojoj su se našla nacionalna pozorišta, ali i javno obećanje ministra kulture Branislava Lečića da se za vreme ministrovanja neće baviti glumom. Dvodnevni protest ostao je bez rezultata, ali se Lalić ogradio rekavši da mu je i inače bio cilj samo da „animira ljude da počnu da rade“. Nepune dve sedmice posle njega gladovao je i docent Fakulteta fizičke kulture Radivoj Vasiljev, s tim što su njegovi zahtevi ispunjeni tj. vraćeno mu je mesto docenta koje mu je oduzelo Naučno nastavno veće.

Što se tiče studenata, štrajkom glađu pretili su u januaru 2000. (Filološki fakultet), kao i u maju iste godine (Otporova najava da će za svakog uhapšenog studenta njegovih sto kolega početi s gladovanjem). Jedini zabeležen štrajk među studentskom populacijom dogodio se, međutim, znatno ranije. Reagujući na tek otpočeti protest rudara u Kaknju i njihovu tvrdnju da nemaju šta da jedu, grupa studenata Filozofskog fakulteta je 22. juna 1970. počela s gladovanjem. Iako su studenti, između ostalog, zahtevali da se „svakoj porodici kakanjskih rudara iz sredstava Federacije dodeli onoliko novca koliko je potrebno za jedan obrok od mesa nedeljno“, višednevni štrajk glađu završen je na inicijativu samih rudara, koji su studentima poručili da njihova trpeza ipak nije toliko siromašna. U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“, budući istoričari umetnosti štrajkuju već drugi dan. Kažu, izdržaće do kraja i ispunjenja svojih zahteva. Ako se ima u vidu sudbina već viđenih slučajeva gladovanja, kao i činjenica da ovde retko ko uopšte reaguje na tezu kako će borci za ovu ili onu stvar podneti sva iskušenja, čini se ipak da im je put do manje školarine i boljih uslova studiranja krajnje neizvestan i da im višednevna dijeta neće mnogo pomoći.