Genije iz Amsterdama

Uve Zeler je zinuo od čuda, bila su mu širom otvorena usta i razrogačene oči, a Šnelinger se krstio kada je u poluvremenu jedne revijalne utakmice Johan Krojf u svlačionici zapalio cigaretu. Ovoj sceni je prisustvovao i Dragan Džajić, i on je bio iznenađen prizorom. Nikad ranije nikom to nije padalo na pamet da uradi.

Krojf je celu karijeru nestrpljivo čekao da se utakmica koju igra završi, pa da najpre zapali, a potom i da se istušira. Jednom je iskreno priznao: „Fudbal mi je dao sve, a nikotin mi je uzeo skoro sve.“ Proročke reči čoveka koji je igrao fudbal iz nekog milenijuma koji će tek doći. Nikotin mu je „smestio“ tročasovnu operaciju na otvorenom srcu 1991. Od fudbala mu je bilo ostalo snažno telo, pa se oporavio, i cigaretu zamenio lilihipom. Ali nikotin je velika kurva, sakrio se negde u Krojfovim plućima i definitivno ga dokrajčio 24. marta ove godine, mesec dana pre njegovog 69. rođendana.

Genije iz Amsterdama umro je i sahranjen je u Barseloni, gradu kome je poklonio srce, u kome je to isto srce nekako spasao sa dva bajpasa, i koje ga je na kraju izdalo. Kada mu je prošle jeseni dijagnostifikovan rak pluća, posle terapije je izjavio: „Vodim sa 2:0 na poluvremenu, ali utakmica još nije gotova, mada verujem da ću pobediti.“ Izgubio je, a to mu se u karijeri tako retko dešavalo.

NA OLIMPU I BEZ TITULE: Kada smo već kod tih njegovih malobrojnih poraza, jedan ga je svakako najviše boleo. Učinio ga je najvećim fudbalerom svih vremena koji nikad nije osvojio titulu svetskog prvaka. A bio je tako blizu. Kasnije se, kažu, čak ispostavilo da su Krojf i drugari iz holandske reprezetnacije mogli lako da postanu svetski prvaci da se u priču nije umešao tadašnji jugoslovenski predsednik Tito! Radi se o Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. godine, onom na koje je Jugoslavija otišla kao jedan od favorita za samo finale jer smo imali tim za tako nešto. Još kad su „plavi“ na gala otvaranju šampionata igrali nerešeno sa Brazilom… Nažalost, ostala im je uspomena samo iz utakmice sa Zairom, u kojoj su masakrirali nedužne Afrikance sa 9:0.

Sve bi bilo drugačije da je potom pobeđen domaćin, reprezentacija SR Nemačke, ali dan pre utakmice u Diseldorfu kao za baksuz u taj grad je stigao Josip Broz Tito. Priredio je gala prijem na kome su bili i fudbaleri i selektor Miljanić, sve je izgledalo kao da se unapred slavi velika pobeda, ali Tito je, prema svedočenju dobro obaveštenog zagrebačkog novinara Tomislava Židaka (tvrdi da ima dokaze), zapravo došao da lažira tu utakmicu! Navodno je za kredit od 700 miliona maraka, koji nikad nije vraćen, prodao pobedu Nemcima kako bi spasao svoj samoupravni socijalizam od ekonomskog kolapsa. Naš bek Ivica Buljan tvrdi da je selektor Miljan Miljanić vukao neke čudne poteze, Nemci su pobedili sa 2:0 i otišli u finale gde su ih čekali Holanđani.

Da li je Tito nešto mutio i u finalnom meču – ne zna se, tek utakmica je počela šokantno. Već u drugom minutu penal za Holanđane, Neskens daje gol, a u nastavku Krojf i saigrači izvode fudbalski šou na stadionu u Minhenu. Naravno, kao što i poslovica kaže, na kraju su pobedili – Nemci. Veliki Johan je bio nadohvat fudbalskog Olimpa, a možda bi se i popeo na njega da je Helmut Šmit pomenuo Titu kamatu na onaj kredit. A nije.

U ERI GIGANATA: Krojfa još mnogi detalji vezuju za naše prostore. U Beogradu je njegov Ajaks 1973. godine po treći put postao evropski šampion pošto je u finalu pobedio Juventus. Bilo je to u vreme kad su se u našem glavnom gradu organizovali takvi događaji, a čak je i sudija bio naš – Milivoje Gugulović. Dve godine pre tog čuvenog finala Kupa šampiona, Krojfov Ajaks je osvojio svoju prvu evropsku titulu. U finalu KEŠ pobeđen je Panatinaikos (eliminisao Zvezdu u onom sumnjivom meču u Atini), a pehar je podigao kapiten Ajaksa – Velibor Vasović. Kakva vremena! Zamislite da se danas igra finale Lige šampiona u Beogradu!?

Holanđanin je tih sedamdesetih godina prošlog veka bio svakako najbolji fudbaler sveta. Kasnije su se svodili računi, pa je stavljen uz rame Peleu, Maradoni i Di Stefanu. Bila je to era giganata, od savremenih fudbalera u ovo društvo spada samo Leo Mesi. Krojf je mogao sve što i ostala četvorica, ali je to radio sa neviđenom elegancijom. Bio je sav u žilama, bez velikih mišića, sav aerodinamičan – nešto kao Novak Đoković. Niko ga nikad nije video da trči, on je jednostavno leteo i lebdeo iznad terena, i odjednom bi se stvorio baš tamo gde je lopta. Tako je nekad igrao košarku Majkl Džordan – bez trčanja, više vremena provodio je u vazduhu nego na zemlji. Johan je imao šut, dribling, pas – sve što danas ima bilo koji fudbaler Zvezde ili Partizana, ali izdvajao se po tome što je imao – rešenje. Svaku situaciju rešavao je na genijalan način. Najbolja potvrda da je bio genije fudbala.

Tako je mogao samo neko ko se rodio praktično na fudbalskom terenu. A Hendrik Johanes Krojf je ugledao svet u Amsterdamu, na pet minuta hoda od stadiona Ajaksa. Njegov otac Hermanus Kornelijus, fudbalski fanatik, odveo ga je najpre na stadion De Mer u Akerstatu, da gleda starijeg brata Henija. Kad je Hermanus umro od infarkta 1959, Johanova majka Petronela Bernarda Drajer zaposlila se na Ajaksovom stadionu kao spremačica. Trebalo je od nečeg živeti u Holandiji ranih šezdesetih. Mladi Krojf zapamtio je nemaštinu, i kasnije je celog života gotovo manijakalno bio opsednut finansijskom sigurnošću. Kupovao je gomile hrane koju je kasnije bacao, brinuo je o svakom guldenu i dolaru na računu u banci.

„NUMMER 14„: Na svoj deseti rođendan Johan Krojf je postao član Ajaksove pionirske selekcije. I to – u bejzbolu! Punih pet godina bio je „pičer“ u tom sportu, ali je paralelno trenirao i fudbal. Kad mu je bilo 15 godina definitivno se opredelio za „bubamaru“. Sledi strelovit uspon, već 1966. sa Ajaksom osvaja prvi šampionat Holandije, a godinu dana kasnije još jedan. Izabran je za najboljeg fudbalera Holandije 1969, ali u jesen 1970. doživeo je tešku povredu prepona. Posle oporavka, kad je trebao da ponovo zaigra, trener Rinus Mihels saopštava mu da je njegov dres sa brojem 9 dodelio Geriju Mirenu. Krojf bira broj 14, i ostaje u njemu do kraja karijere. U to vreme nije bio uobičajeno, kao danas, da igrači nose dresove sa brojevima većim od 11. Čak se ne pamti da je neko pre Krojfa tako nešto uradio, a taj broj na dresu bio je odmah prava mala revolucija, Ubrzo je snimljen dokumentarni film pod naslovom „Broj 14, Johan Krojf“, a u Holandiji je pokrenut fudbalski magazin koji se zvao „Nummer 14“.

Nekako u to vreme „broj 14“ je ozvaničio i svoj drugi brak. Pored fudbala, u decembru 1968. venčao se sa Deni Koster. Ostali su do smrti verni jedno drugom, planirali su da 2018. proslave pola veka zajedničkog života. Dobili su troje dece: kćerke Šantal i Susilu i sina Žordija. Mali Žordi je rođen 1974. u Amsterdamu dok mu je otac u Madridu igrao protiv Reala, u dresu Barselone. U taj grad se porodica Krojf preselila godinu dana ranije. Johanu se toliko svideo grad, ali pre svega katalonski mentalitet, da je sinu dao ime po svecu-zaštitniku Barselone. San Žordi Kataloncima znači otprilike kao nama Sveti Sava. Španski diktator general Franko svim silama trudio se da zatre svaki trag katalonskog identiteta, pa je matičar u Barseloni odbio da u krštenicu upiše ime Žordi. Predlagao je Horhe. Johan se nije predavao, prebacio je bebu u Holandiju i tamo mu izvadio dokumente na ime zaštitnika Barselone. Katalonci mu to nikad nisu zaboravili, postao je heroj grada i katalonskih nacionalista.

Tek mnogo kasnije, kad je Krojf postao trener Barse, ispostavilo se da je on ateista, i da sinu nije dao ime po svecu, nego u želji da se i na taj način suprotstavi Franku. To se da naslutiti iz njegovih reči da se „u Španiji svaki od 22 igrača pre utakmice krsti i moli, i da ima Boga koji bi uslišio njihove želje, svaka utakmica bi se završila nerešeno“.

Pet godina je igrao u dresu Barselone, i doneo im jednu titulu prvaka Španije i jedan Kup. Posle skoro svake utakmice šokirao bi saigrače u svlačionici jer bi zapalio cigaretu i otvorio flašu piva. Pušio je tri-četiri pakle dnevno. Najslađa mu je bila ona cigareta posle završetka utakmice, jer za njega je fudbal bio kao seks. Najbolja zabava, provod, zezanje, uz par golova koji su bili vrhunac uživanja.

OD TOTALNOG FUDBALA DO „TIKA–TAKE„: U Barseloni je igrao isto ono što ga je u Ajaksu naučio trener Mihels – totalni fudbal. Ajaksov sistem je bio revolucija u ovoj igri, Krojf je toj revoluciji dao dušu i ime. Zato su mnogi očekivali da će insistirati na totalnom fudbalu i kad je, posle završetka sjajne karijere, 4. maja 1988. pod prilično dramatičnim okolnostima u hotelu „Hesperia“ pristao da bude trener Barse. Preuzeo je klub u vreme najžešće krize, u prethodnih 14 godina osvojili su samo jednu titulu prvaka. Odmah je povukao nekoliko poteza koje u to vreme skoro niko nije razumeo. Najpre je postavio dotle nikad viđenu taktiku, 3-4-3. Niko to na svetu nije igrao, u modi je bio totalni fudbal i sistem 4-4-2. Krojfova ideja je bila dati gol više od protivnika, i da lopta bude što više u nogama igrača njegovog tima. Govorio je da je najbolja odbrana ona kad imaš loptu, ako je slučajno izgubiš treba odmah da pokušaš na svaki način da je povratiš. Da ne ulazimo sad u tehničke detalje igre, uglavnom – tako je rođena čuvena Barselonina „tika-taka“. Isti sistem igre nametnuo je svim kategorijama u klubu, od petlića do seniora, i osnovao fudbalski internat „La Masija“, koji se smatra njegovim remek-delom. Tu su se iškolovale generacije najboljih svetskih fudbalera – od Gvardiole, Ćavija i Inijeste, do Lionela Mesija.

Za osam godina, koliko je sprovodio svoju revoluciju u Kataloniji, Krojf je sa Barselonom osvojio 11 trofeja. Samo devet nedelja nije vodio tim – kada je operisao srce. Posle operacije više nije stavio cigaretu u usta, ali je skoro neprestano lizao „čupa-čups“ lilihip. Valjda je tako smirivao nervozu, jer i geniji imaju poneku manu.

foto: ap

Što kroz sopstvenu školu, što inteligentnom kupovinom, Johan Krojf je u Barseloni napravio drim tim koji je od 1991. do 1994. osvojio četiri uzastopne titule šampiona Španije, uz fudbal kakav dotle nije viđen, a 1992. konačno je na Kamp Nou stigao i pehar namenjen prvaku Evrope. Prethodno je pronađena kockica koja je nedostajala prefinjenim tehničarima i fudbalskim znalcima u timu. Hristo Stoičkov, koji je posedovao ono što Španci zovu „mala leche“ (pokvareno mleko). Bugarin je imao instinkt ubice, doneo je Barsi isto ono što je Boža Maljković pronašao u Dušku Ivanoviću kad ga je svojevremeno doveo u splitsku Jugoplastiku, i sa njim postao prvak Evrope. Triput.

Priča se da je ključan bio meč Kupa šampiona Barselona–Kajzerslautern u jesen 1991. U prvom poluvremenu Krojfovi učenici bili su očajni, Nemci su vodili 1:0. U pauzi je Johan ušao u svlačionicu, i kad su svi očekivali da oplete po svojim zvezdama, on je samo rekao: „Večeras je napolju baš ledeno!“ Barsa je pobedila 3:1.

Slično je bilo i u finalu Kupa šampiona u maju 1992. Protivnik na Vembliju bila je Sampdorija. Krojf je pre meča svojim igračima saopštio šta treba da rade u samo tri reči: „Salid y disfrutad“ (Izađite i uživajte). Vratili su se u Barselonu i na prepunoj Plasa Katalunji podigli pehar klupskog prvaka Evrope.

Katalonska idila trajala je do jedne junske večeri 1996, kad je predsednik Barselone Žoan Gaspar ušao u svlačionicu. Žestoko se posvađao sa Krojfom, priča se da su se i potukli, na kraju je Gaspar pozvao policiju da trenera odvede sa Nou Kampa. Bio je to poslednji Johanov dan koji je odradio kao trener. Nikad više u životu nije seo na klupu, a njegovi naslednici u Barseloni su nastavili sa „tika-takom“ i inkubatorom za talentovane fudbalere, i napravili tim za koji mnogi tvrde da je najbolji u istoriji fudbala. Sve zahvaljujući vidovitom Holanđaninu.

Život posle fudbala posvetio je – fudbalu. Osnovao je svoje fudbalske škole širom sveta, išao i popularisao tu igru, usput dobijajući brojne nagrade za sve što je uradio. Asteroid broj 14282 (taj broj 14!) nazvan je po njemu. To je treći slučaj da jedan asteroid dobije ime po fudbaleru, pre Krojfa imena nebeskim telima dali su Jozef Bikan i Ferenc Puškaš. Posle prelaska sa cigareta na lilihipe snimio je brojne TV spotove protiv pušenja. U jednom je izrekao tu legendarnu rečenicu: „Fudbal mi je dao sve u životu, duvan mi je skoro sve odneo.“ A kada ga je prošle jeseni, na vest da ima rak pluća, jedan novinar upitao nešto o mogućnosti da izgubi tu bitku, Johan je u svom stilu odgovorio: „Na neki način, ja sam besmrtan.“ Bio je u pravu.