Vila Jozefa Gebelsa, čelnika propagandne mašinerije u nacističkoj Nemačkoj, mogla bi da postane centar za edukaciju protiv širenja mržnje.
Nalazi se u blizini Berlina u državi Brandenburg.
Naime, za ovu vilu koja je decenijama u korovu i za imanje oko nje, zainteresovala se Evropska jevrejska asocijacija s namerom da je kupi i pretvori u edukativni centar o tome kako je propaganda dovela do Holokausta.
Takođe, oni žele da se bave i aktuelnom propagandom u eri „rastuće mržnje i antisemitizma na kontinentu“, rekao je za Euronews rabin Menahim Margolin.
„Ponovo ćemo se naći u situaciji da će, ne samo u Nemačkoj, nego i u drugim zemljama Evrope, biti zvanično demokratski izabrane vlade, a ljudi koji će biti izabrani, biće oni koji mrze Jevreje, koji mrze one koji su drugačiji od njih“, rekao je rabin Margolin.
Međutim, realizacija ove ideje zahteva veliki novac. Evropska jevrejska organizacija bi mogla da uloži deo sredstava, očekuju da će vlada uspeti da finansira ostatak, ali vlada nije sigurna da bi mogla to da uradi.
Ova luksuzna vila je za Gebelsa izgrađena 1939. godine u šumovitom krajoliku sa pogledom na jezero Bogenze blizu grada Vandlica, oko 40 kilometara severno od Berlina.
Gebels je tu često pozivao goste – druge nacističke čelnike, umetnike i glumce, a koristio ju je i kao „ljubavno gnezdo“ za vanbračne afere.
Kuća ima ostatke podzemnog bunkera, bioskop i još netaknutu bogato ukrašenu banket salu, sa kaminom, tavanicom od hrastovine i francuskim prozorima koji pružaju pristup velikoj terasi.
Kada su Savezničke snage počele bombardovanje Berlina, Gebels je došao u vilu zajedno sa suprugom Magdom i njihovom decom i tu nastavio da piše propagandu, uključujući i svoj čuveni govor na „Sportpalastu“ 1943. u kom je pozvao Nemce na „Totalni rat“.
Napustili su kuću krajem aprila 1945, kako bi se pridružili Hitleru u njegovom bunkeru. Nakon što je šef nacističke Nemačke izvršio samoubistvo 30. aprila, Gebels i njegova žena su dan kasnije otrovali svojih šestoro dece i nedugo zatim i sami pošli u smrt.
Posle rata, imanje od 17 hektara kratko je korišćeno kao bolnica, a onda ga je preuzeo podmladak Komunističke partije Istočne Nemačke, pa je sagrađen centar za treniranje kao i objekti za spavanje.
Sa ujedinjenjem dve Nemačke 1990. godine, lokalitet je ponovo potpao pod vlasništvo Berlina. Međutim, gradske vlasti nisu znale šta će s njim. Imanje je od tada postalo zanimljivo izletnicima koji su morali da se probiju kroz rastinje kako bi se došli do kuće i zavirili kroz njene ogromne prozore.
Uprkos istorijskom statusu, ona je postala veliki teret za gradske vlasti, a prema pisanju „New York Times“-a, samo briga o tome da se građevina potpuno ne uruši, košta ih čak 280.000 evra godišnje.
Izvor: Euronews