Flamenko na Dunavu

Od specijalnog izveštača „Vremena“

Fudbalska Evropa bila je složna kao retko kad: Evropsko prvenstvo osvojila je najbolja reprezentacija, Španija. Niko nije imao ni najmanji prigovor. Grcima se pre četiri godine prigovarala „destruktivna igra“, Francuzima 2000. sreća jer su pobedonosni gol dali pred kraj produžetka, bilo je i prvaka sa penala kao i onih sa „pozivnicom“ (Danska 1992, kada je uskočila umesto isključene Jugoslavije). Po superiornosti sa kojom je osvojena, titula Španaca može se porediti sa trijumfom Nemačke 1980, Francuske 1984. i Holandije 1988. Sve činjenice idu u prilog Špancima: dobili su šest utakmica (računajući kao pobedu i slavlje sa penala u četvrtfinalnom meču sa Italijom), dali su najviše golova (12), primili najmanje (dva), imali najboljeg igrača turnira po izboru UEFA (Ćavi Ernandez) i po jednom od glavnih sponzora (Fernandno Tores), imali su i najboljeg golmana (Kasiljas), najboljeg strelca (Vilja), najboljeg trenera (Luis Aragones), imali su igrače poput Inieste, Fabregasa, Sene i Silve, koji su maestralno držali sredinu terena u svakom duelu… Imali su odlične rezerve (Guisa), taktička rešenja za svaku situaciju, ni povreda Vilje nije ih izbacila iz koloseka, umesto sa dva špica, finale je igrano sa jednim, dok je Sesk Fabregas pojačao vezni red….

Čuvena Linekerova izjava, više puta citirana i na stupcima „Vremena“, moraće da doživi malu modifikaciju. Fraze da je „fudbal divna igra u kojoj učestvuje 22 igrača i u kojoj na kraju uvek pobede Nemci“ u drugom delu moraće da bude modifikovana i glasiće „…u kojoj ne pobeđuju uvek Nemci“. Prošle nedelje u Beču, Nemci su bili daleko od titule. Ne pamti se kad ih je neko onako nadigrao. Španija je morala da pobedi sa dva ili tri gola razlike, ali i ovako je vredno. Ova sjajna generacija igrača uspela je da potisne u istoriju dosad jedini trijumf španskog fudbala – na EP-u 1964. igranom u Madridu. Ta titula je uvek bila pomalo pod senkom „domaćeg terena“. Sada sve to odlazi u arhive jer je u Beču, na (nekada) lepom plavom Dunavu umesto valcera odigran fudbalski flamenko. Španija je tako stavila tačku na „i“ na seriju trijumfa u mlađim kategorijama na svetskim i evropskim prvenstvima. Ovaj isti Ćavi Ernandez bio je najbolji igrač juniorskog prvenstva sveta 1999. u Nigeriji iako je titula zvanično pripala Keiti (Mali). Fernando Tores, strelac pobedonosnog gola u finalu, potvrdio se kao čovek za odlučujuće mečeve. Kao kadet doneo je Španiji titulu u konkurenciji do 16 godina u meču protiv Francuske u Engleskoj, a bio je i prvak Evrope do 19 godina u Norveškoj protiv Nemačke. Golman Iker Kasiljas već je godinama jedan od najboljih, ako ne i najbolji na svetu. Iskusni trener Luis Aragones bio je u stanju da se sukobi sa celom fudbalskom Španijom zbog Raula, ali je na kraju došao na svoje… Odlazi u turski Fenerbahče na velika vrata, na penziju i ne pomišlja iako ima 70 godina, ali će prethodno morati da odradi jedno obećanje: učestvujući u jednoj TV emisiji pre šampionata Evrope obećao je da će preći hodočasnički „Put do Kompostele“ što je za katolike veliki san, ali i veliki napor jer se danima… hoda!

IGRATI DO KRAJA: Statistika je na kraju pokazala zanimljiv podatak: u Austriji i Švajcarskoj 2008. postignut je isti broj golova kao u Portugalu 2004–77. Prosek je solidan–2,48 gola po meču. Na celom turniru samo su dve utakmice završene bez golova.

Zanimljiva je analiza minuta u kojima su pali golovi:

Od 1. do 15. – 4

Od 1. do 30. – 12

Od 30. do 45. – 9

Od 46. do 60. – 10

Od 61. do 75. – 17

Od 76. do 90. – 14

U nadoknadi vremena – 7

U produžecima – 4

Dakle, od 77 golova 42 su pala u poslednih pola sata, u nadoknadi vremena ili produžecima. Poruka je jasna: igrati do kraja, do poslednjeg zvižduka sudije. Turci su se tri puta „vraćali iz mrtvih“ golovima u poslednjim trenucima da bi na kraju i sami bili eliminisani od Nemaca na isti način… Igrati do kraja je stvar fudbalskog (i ostalog) mentaliteta, vaspitanja igrača od malih nogu. Naša istorija na prste jedne ruke pamti primere upornosti poput Karasijevog gola Grcima u Atini 1973, ili Radanovićevog pogotka Bugarima u Splitu deset godina kasnije („Ljudi, da li je to moguće“, izgovorio je tada čuvenu rečenicu Mladen Delić, ali snimak iz Atine pokazuje da je isto, i to u reč, rekao i Vladan Stojaković te 1973… U istoriji našeg fudbala više će se naći primera koji pokazuju suprotno, „prosipanje“ u poslednjim trenucima onoga što je prethodno teško sticano.

Kad smo već kod statistike, utakmice je gledalo 1.149.353 gledaoca, u proseku 37.075. To je neznatno više (37.122) u odnosu na Portugal pre četiri godine, ali „krivica“ je do stadiona. Bili su premaleni da prime sve zainteresovane, svuda se tražila karta više. UEFA razmišlja o proširenju završnog dela EP-a na 24 zemlje jer sadašnja formula sa 16 datira iz vremena kada su postojale 32 države, ali moraće da traži i veće stadione jer fudbal mobiliše milione ljudi, a velika takmičenja prerastaju u feštu koja po duhu i porukama (incidenti su bili zanemarljivi) šalje snažnije poruke o ujedinjenoj Evropi nego sama Evropska unija. Zabeležen je i pozitivan trend u sportskom ponašanju, ove godine pokazana su 122 žuta kartona prema 156 u Portugalu 2004, a crvenih kartona je bio tri puta manje, šest u Portugalu, dva ovde.

EP KAO EX–YU: Ne znam tačno zašto, ali u jednom trenutku Evropsko prvenstvo zaličilo mi je na bivšu Jugoslaviju. Nekoliko grupa naroda, nekoliko religija, nekoliko (glavnih) jezika, nekoliko (fudbalskih) „nacionalnih manjina“, ekonomske razlike između bogatog „severa i siromašnog juga“… Na jednoj strani bio je „latinski svet“, Francuska, Italija, Španija i Portugal imaju zajedno oko 170 miliona stanovnika i oko 20.000 evra po glavi. Anglo-saksonce su predstavljali Nemačka, Švedska, Holandija, Austrija i delom Švajcarska, sve u svemu nekih 130 miliona ljudi, ali sa „rentom po glavi stanovnika“ od 30.000 evra. Slovensku grupu činili su Rusi, Česi, Poljaci i Hrvati, zahvaljujući Rusima najbrojniji, oko 200 miliona, ali sa dohotkom od oko 10.000 evra. Van tri velike grupe ostali su Rumuni, po jeziku „romani“, po ostalim obeležjima bliži komšijama iz okruženja, sa 22 miliona, Turci (70 miliona) su bili predstavnici islamskog sveta, a Grci, kao i obično, po jezičkim i drugim obeležjima samo svoji… Što se religija tiče, dominirao je katolicizam sa oko 150 miliona, sledilo ga je pravoslavlje sa oko 100 miliona, protestanata je bilo oko 70 miliona, tek koliko i vernika islama (Turci)… Što se jezika tiče, ruski je bio najdominantniji (150 miliona), nemačkim se služilo oko 100 miliona ljudi (Nemci, Austrijanci, deo Švajcaraca), turski govori 70 miliona Turaka, italijanski 60 miliona, francuski 59… Zahvaljujući geografskoj rastegljivosti, Evropsko prvenstvo se igralo od Pacifika i ruskih delova Azije do Male Azije i Bliskog istoka. Ujedinjena (fudbalska) Evropa.

Već od jeseni čekaju nas nova fudbalska uzbuđenja, počinju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2010. Srbija će igrati u grupi 7 protiv Francuske, Rumunije, Austrije, Litvanije i Farskih Ostrva. Prve tri selekcije bile su učesnice ovog prvenstva i ako je za nadu, nisu pokazale (gotovo) ništa, ali kada je o našem fudbalu reč ključna stvar je šta mi možemo ili ne možemo.