Finale, Olimpijada i budućnost

„A u čemo smo mi to drugi u Evropi?“, iskreno i tačno zapitao se komentator crnogorske televizije, kojoj svi Srbi i Crnogorci širom sveta duguju zahvalnost za praćenje Evropskog šampionata mladih selekcija u Nemačkoj jer je RTS (kad je satelit u pitanju) ili ostao bez prava ili je isključivo brinuo o predizbornoj kampanji predsedničkih kandidata. Dakle, svima koji su ostali nezadovoljni „samo“ drugim mestom treba ponoviti pitanje s početka teksta. Doduše, ako se stvari pogledaju s neke druge strane, našlo bi se podosta onog u čemu smo neprikosnoveni evropski lideri, ali bolje da ne počinjemo.

Taman kad sam razmišljao da napišem malu odu Vladimiru Petroviću Pižonu, veoma talentovanom treneru, napravio je istu grešku kao Ivica Osim 1990. u četvrtfinalnom meču Svetskog šampionata protiv Argentine: nije zamenio odbrambenog igrača koji je u ranoj fazi utakmice zaradio žuti karton. Pre 14 godina u Firenci to se desilo Šabadžoviću koji je čuvao Maradonu i već posle pola sata morao u svlačionicu. Sada je dve greške na terenu napravio Mijailović, ostavivši drugove s čovekom manje i to kod 0:1… Meč je tog časa bio gotov, jer ni s 11 igrača naši momci nisu uspevali da pronađu put do gola Italijana, vrhunskih majstora defanzive. S čovekom manje nije bilo šanse, mada su se trudili, trčali, borili i čak stvorili neke poluprilike… Ono što nam nije trebalo jesu dva primljena gola u finišu i još jedno isključenje (Ivanović), čime je utisak pokvaren a rezultat nerealan koliko god su Italijani bili bolji. Uostalom, u četiri meča pobedili su nas tri puta, od 1992. igrali su šest finala i pet puta pobedili; pred tim činjenicama ostaje samo da se skine kapa.

Ono što treba da nas raduje jeste plasman na Olimpijadu u Atini, gde će ovi momci imati priliku da još jednom pokažu koliko mogu i šta znaju. Imaće, konačno, još jednu priliku da se revanširaju Italijanima. Naš fudbal se vraća na olimpijski turnir posle 16 godina i ta činjenica budi lepe uspomene. Srebrne medalje iz Londona 1948. (Lovrić, Brozović, Stanković, braća Čajkovski, Mitić, Bobek, Vukas…), Helsinkija 1952. (čuveni „olimpijski tim“ Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec) i Melburna 1956. (Radenković, Spajić, Krstić, Šekularac, Veselinović, Mujić…) ili, još više, zlatna iz Rima 1960. (Vidinić, Durković, Jusufi, Matuš, Galić, Knez, Kostić, Takač, D. Maravić…), pa čak i bronzana 1984. iz Los Anđelesa (Pudar, Čapljić, Baljić, Katanec, Elsner, Milko Đurovski, Bora Cvetković, Baždarević, D. Stojković, Mrkela…) bude nostalgična sećanja na godine i decenije u kojima je jugo-fudbal bio visoko kotiran i svuda cenjen.

Medalja u Atini treba da bude cilj, ali ne i obaveza. Ono što jeste obaveza Pižona Petrovića, selektora A reprezentacije Ilije Petkovića, predsednika Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore Dragana Stojkovića i njihovih saradnika jeste dobijanje igrača. Nema nikakve sumnje da su Lazović, Marić, Delibašić, Jokić, Neziri i, nadasve, osamnaestogodišnji Simon Vukčevič veoma talentovani fudbaleri. Ako za dve godine neko od njih zaigra na Mundijalu u Nemačkoj (pod uslovom, naravno, da se plasiramo), biće to veliki dobitak. Ako je još rano, čekaćemo ih do 2008. na EP u Austriji i Švajcarskoj, ali važno je da ih dočekamo.

Poslednji put kada smo, pod imenom SFRJ, bili „samo“ drugi u Evropi u ovoj kategoriji (1990) dobili smo Mijatovića, Šukera, Prosinečkog, Bokšića, Sinišu Mihajlovića, Bobana, Željka Petrovića, Brnovića, Jarnija, Lekovića, Novaka, Babunskog… igrače od kojih su kasnije, posle raspada zajedničke države, dugo i uspešno živele sve novokomponovane nacionalne selekcije… Jedini put kada smo bili prvaci Evrope, još 1978, imali smo u timu baš Pižona Petrovića (sa seniorskim Mundijalom 1974. iza sebe) ili Vahida Halilhodžića.

Još nekoliko primera. Italijane su 1994. predvodili Toldo, Panući, Kanavaro i Inzagi, dve godine kasnije za „azure“ su igrali Nesta i Toti, a u timu trećeplasiranih Francuza pojavili su se Pires, Makelele, Viltord i Viera… Špance je 1998. predvodio Valeron a za četvrte Holanđane u špicu napada igrali su van Nilsteroj i Makaj… Italijani su 2000. dobili Pirla, Zanetija i Ventolu a ove godine zvezda je bio centarfor Parme Đilardi, strelac 23 gola u Kalču, samo jedan manje od Ševčenka.

Šampionati Evrope za mlade upravo i služe da se vide najperspektivniji mladi igrači, da se spreme zamene za one koji polako odlaze, a ako se još osvoji i neka od medalja, utoliko bolje. Utisak je da se nama bas to desilo: dobili smo jedno „srebro“ koje je, zapravo, prvi fudbalski trofej za naš fudbal od raspada SFRJ, dobili smo olimpijsku vizu i, što je najvažnije, dobili smo u perspektivi i nekoliko odličnih igrača. Možda smo, takođe u perspektivi, dobili i selektora, kad za to dođe vreme. Dobitak je, dakle, višetruk i samo će oni kojima u ovoj zemlji inače ama baš ništa ne valja tražiti dlaku u jajetu i zakerati što nismo prvi. Sport je još jednom bio jedan od boljih izvoznih artikala zemlje a činjenica da ćemo u Atini biti zastupljeni u četiri od pet „ozbiljnih“ sportova (što će reći s loptom: košarka, odbojka, vaterpolo, fudbal) potvrđuje tezu o bogomdanoj nadarenosti za baratanje njome.