Filozofija u kenjoaru

Sedamdesetšestogodišnjem profesoru filozofije sa Prinstona pošlo je za rukom nešto što se smatra gotovo nemogućim. Njegova knjiga, ozbiljnih namera ali pristupačno napisana, začinjena tek minimumom „engleskog“ humora osobenog za patricijski stil prestižnih univerziteta, postala je hit. Recenzirana je u mnogim magazinima i dnevnim listovima, pominjali su je BBC i CNN, a sam autor je jedno vreme uživao status medijske ličnosti.

Tekst je prvobitno objavljen 1985. godine kao esej od dvadesetak strana, ali je široj javnosti bio nepoznat do ove godine. Urednik ugledne izdavačke kuće Prinston naslutio je potencijal teme i odlučio da slovoslagačkom magijom isti članak pretvori u knjigu džepnog formata (približno A6). Pored vrlina čitljivog i kratkog štiva od šezdeset sedam strana, kredibiliteta izdavača i autora, kao i privlačnosti samog izdanja – ugodno velike margine, tvrde korice krajnje svedenog dizajna, razumna cena – za neočekivan uspeh knjige Harija Frankfurta sigurno je bar delom zaslužan upečatljiv naslov: O baljezganju. (Harry G. Frankfurt, On Bullshit, Princeton University Press, 2005)

Ne radi se, naravno, o opisu uobičajenog fiziološkog procesa, već o podjednako rasprostranjenoj jezičkoj aktivnosti koja je, po analogiji sa eliminacijom neupotrebljive materije iz organizma, u svakodnevnom govoru povezana sa glagolima „srati“, „kenjati“ i „baljezgati“. Bogatstvo termina i inventivnost njihove upotrebe pokazuje da je fenomen verbalnog sranja poznat i u našoj kulturi. Pored glagola „serendanje“, „oseravanje“ i „proseravanje“, sreću se i imenice „sranje“, „baljezgarija“, „serator“, „seronja“, „kenjalo“, „kenjara“ i druge varijacije.

Iz metodoloških razloga neophodno je pomenuti da u našem jeziku glagoli „baljezgati“, „kenjati“ i „srati“, kada se odnose na jezičku aktivnost, imaju značenje slično izrazu „jesti govna“ (najverovatnije gruba metafora za pokrete govornog aparata koji nemaju nikakvu vrednost ili izazivaju gađenje), dok u engleskom jeziku koprofagija ima drugačije konotacije: najčešće se odnosi na osobu kojoj smrdi iz usta, nešto ređe na nekoga ko nekritički prihvata svako sranje ili je, kao u našem svršenom obliku „pojesti govno“, primoran da prihvati posledice ranije izvršenog sranja. Usled ovih kulturnih specifičnosti, neki argumenti izloženi u Frankfurtovom eseju O baljezganju nisu univerzalno primenljivi, mada, u celini gledano, esej predstavlja važan doprinos razvitku opšte teorije kenjanja.

Na samom početku knjige, Frankfurt odgovara na pitanje koje se prirodno nameće: Zašto pisati ogled o baljezganju? „Jedno od najupadljivijih svojstava naše kulture jeste to što obiluje baljezganjem. To svako zna. Svi dajemo svoj doprinos. Ali ovu situaciju uzimamo zdravo za gotovo. (…) Stoga nemamo jasnu predstavu šta je baljezganje, zašto ga toliko ima, i kakva je njegova funkcija. Nedostaje nam svesno razvijeno razumevanje značaja baljezganja. Drugim rečima, nemamo teoriju.“

Zadatak filozofa običnog jezika – Frankfurtova knjiga pisana je u toj tradiciji – sažeto je iskazan Vitgenštajnovim određenjem filozofije kao borbe protiv jezičkih zabluda. Jedna od mnogih naših zabluda vezana je za verbalno sranje, odnosno kenjanje i baljezganje. Rasprostranjenost ove pojave čini je preterano bliskom, stvara utisak da tačno znamo o čemu se radi, i navodi nas da prihvatimo pogrešne kriterijume kada odlučujemo da li sagovornik (ili javna ličnost koja nam se obraća putem medija) naprosto kenja, odnosno baljezga.

Frankfurt kao polaznu tačku istraživanja uzima monografiju Maksa Bleka Rasprostranjenost palamuđenja. Moj prevod naslova Blekove knjige The Prevalence of Humbug daleko je od zadovoljavajućeg. Reč humbug često označava gluposti i koještarije, naročito u formi uzvika „Gluposti!“, „Koješta!“ ili „Besmislica!“ (ovaj oblik nalazimo kod Dikensa). Ista reč, međutim, može označavati i prevaru, varku, podvalu ili psinu (u ovom značenju prvi put je zabeležena 1761. godine u žargonu engleskih studenata), kao i druge radnje koje su bliske laganju ali nisu laganje – preterivanje, ukrašavanje, baronisanje, foliranje, glumatanje, blefiranje, poziranje, puvanje – a koje ljudi preduzimaju da bi stvorili neadekvatnu predstavu o sebi ili o nečem drugom. Blekova definicija kao posebno važan slučaj ističe pretenciozno ponašanje i pompezno praznoslovlje čija je primarna svrha da impresionira (da „ostavi utisak“ ili da „maže oči“), te da na taj način stvori pogrešnu predstavu o mislima, osećanjima, ili stavovima onog ko govori. U nedostatku preciznijeg domaćeg termina koji bi obuhvatio sve navedene nijanse značenja, ovu pojavu nazivam palamuđenjem.

Intuitivno je jasno da baljezganje i palamuđenje imaju izvesnih sličnosti. No u govornom jeziku ove dve reči nemaju istu težinu; baljezganje obično ima negativnije konotacije od palamuđenja (mada u nekim okolnostima kenjanje može imati pozitivan ili bar neutralan vrednosni predznak). Frankfurt pokušava da odredi prirodu razlike među ovim pojmovima, i u tu svrhu odvaja petnaest stranica, dakle gotovo četvrtinu svoje knjige O baljezganju, na razmatranje Blekove knjige o palamuđenju.

Blek insistira da je palamuđenje na granici laganja, ali ipak nije isto što i laganje. Razliku treba tražiti na nivou intencije. Laganje je voljno i svesno izgovaranje neistine. Palamuđenje je takođe uslovljeno intencijom, ali ono prevashodno cilja da stvori određenu sliku o govorniku. Ta slika može biti lažna i najčešće jeste lažna, ali namera palamuda nije primarno usmerena na laganje; njegova namera je da ostavi utisak. Na primer, ako nameravam nekog da impresioniram, mogu da kažem: „Baš nešto mislim sinoć, šta li radi onaj Pinčon, odavno mi se nije javio.“ Primarna intencija je da sebe predstavim kao nekoga ko je drugar poznatog američkog pisca. To je bio moj cilj i zato sam palamudio. Međutim, nisam lagao: sinoć sam se doista zapitao šta radi Pinčon, a Pinčon mi se stvarno ne javlja već četrdesetak godina. I lažov i palamud se na neki način lažno predstavljaju, ali je lažov ograničen svojom namerom da izgovori neistinu. Palamuđenje se, za razliku od laganja, može odvijati na nivou samog stila, bez namere da se laže; čak se i potpuno očigledna istina može izgovoriti tako da taj govorni čin bude palamuđenje.

Frankfurt smatra da je ova vrsta analize intencije veoma važna za precizno određenje fenomena baljezganja. Kako bi pripremio teren za ključnu definiciju, autor razmatra dve anegdote iz Vitgenštajnovog života. U prvoj anegdoti pominje se da je Vitgenštajn nameravao da kao moto jedne od svojih knjiga upotrebi stihove Longfeloua u kojima se kaže da su stari umetnici stvarali nesebično i pazili na svaki detalj. Takvo poštovanje prema detalju, prema zanatskoj veštini, Frankfurt primećuje, potpuna je suprotnost baljezganju, jer se balega naprosto izbacuje u svet i u nju nije uložen nikakav stvaralački napor.

Međutim, u baljezganje (kao jezičku aktivnost) ponekad je uložen velik trud, a detaljima može biti posvećena filigranska pažnja. Postoje kategorije govornih činova u kojima ima barokno izvajanog sranja: marketing, politička beseda, „spinovanje“. Ovi primeri pokazuju da je neophodno biti precizniji. Baljezganje jeste slično svom fiziološkom uzoru, ali ne u smislu opšte nebrige za veštinu i zanatsku savršenost, već u pogledu posebne vrste nezainteresovanosti i nepoštovanja. Nakon desetak strana analize druge epizode iz Vitgenštajnovog života (telefonski razgovor sa prijateljicom kojoj su operisani krajnici), Frankfurt formuliše ključnu definiciju.

Baljezganje je govorni čin čija je primarna namera da govornika oslobodi svake veze sa istinosnom vrednošću iskaza. Ono je stoga kvalitativno različito od palamuđenja i laganja. Čak se i laganje jasno podvrgava kriterijumu istinitosti; ono zahteva pažnju, koncentraciju, veštinu i znanje, da bi onoga kome se laže zaista odvelo na pogrešan put. Palamuđenje je, videli smo, nešto slobodnija forma, ali je još uvek uslovljeno namerom da se nešto predstavi kao nešto drugo; stoga i palamuđenje bar donekle poštuje istinosnu vrednost, jer zahteva korektan opis (lažne) predstave koju cilja da stvori. U baljezganju je, međutim, sve dozvoljeno; ono sebi ne postavlja nikakve etičke i epistemološke zahteve, a svaka odgovornost za izgovorene reči je naprosto zbrisana. To je glavna funkcija baljezganja: stvoriti situaciju u kojoj je moguće reći bilo šta o bilo čemu, na bilo koji način, bez ikakvih posledica po seratore.

Centralna teza knjige je formulisana i nejasno je zašto Frankfurtu treba još trideset strana da bi izveo nekoliko posledica. U daljem tekstu ponovo piše o laganju (citira Avgustina) i razmatra različite oblike reči „baljezganje“ i srodnih izraza. Deo ove analize je specifičan za engleski jezik, ali je podložan metodološkim primedbama. Pored opšte primedbe da etimologija mnogih termina nije pouzdana, problem je i to što Frankfurt izostavlja izraze koji mu iz nekog razloga ne odgovaraju. Na primer, navodi izraz shooting the bull, „baljezganje“ ili „neobavezno kenjanje“ (tj. neobavezan i opušten razgovor, čampras-divan ili, u širem smislu, dangubljenje), ali izostavlja srodan izraz shooting crap, čije je kolokvijalno značenje identično (u granicama Severne Amerike). To je sumnjiv propust. Reč crap (sranje, govno, smeće) može se povezati sa kockanjem: crap je američka verzija engleske reči craps (crabs) koja označava jednu vrstu igre na sreću (bacanje kocke, opklada na ishod itd.). Neki etimološki rečnici ovaj termin za govno i kockarsku igru izvode iz arhaičnog izraza za novac, a veza sa novcem i igrama na sreću sugeriše da je u govornom jeziku kenjanje vezano i za aktivnosti koje nisu u potpunosti lišene realnih obaveza (gubitak novca, dugovi, biti „u govnima“). Ovo očito nije u skladu sa Frankfurtovom tezom o neobavezujućoj prirodi sranja.

Ove primedbe ne obaraju teoriju. Filozofske i kulturološke implikacije etimologije ne mogu se prihvatati bez rezerve. Na tako maglovitom terenu veoma je teško precizno odrediti razliku između filoloških vratolomija Martina Hajdegera i bulažnjenja Milje Regulus. Ako bismo, na primer, ovu nadrinaučnu metodu analize govornog jezika primenili na srpski izraz „velika nužda“, mogli bismo izvesti zaključak da Srbi kenjaju samo ukoliko ih na to prinudi neka viša sila – da srpska kultura dopušta sranje i baljezganje samo kada nema drugog izbora, u ekstremnim situacijama, takoreći u nužnoj samoodbrani – što je tvrdnja koju je lako opovrgnuti. Autor, dakle, palamudi. Ipak, ne treba gubiti strpljenje: već znamo da palamuđenje ne isključuje istinitost izrečenog.

Frankfurt kao posebno važno smatra termin bull session, „partija kenjanja“ ili „baljezgarski sešn“. Osobe okupljene na takvoj partiji ulaze u neku vrstu zaštićene zone u kojoj je sve što će biti izgovoreno unapred označeno kao baljezganje. Najčešće se takva okupljanja svedu na lupetanje, ogovaranje, hvalisanje, potprcavanje, pričanje viceva i anegdota ili iznošenje bizarnih političkih teorija. Ali situacija u principu dopušta da se govori i o ozbiljnim i osetljivim temama bez bojazni da će iskazani stavovi nekome biti uzeti za zlo; razmena mišljenja je slobodnija jer su neke etičke barijere privremeno suspendovane. U slobodnoj baljezgarskoj zoni, sve je „kao bajagi“. Ova forma kenjanja je slična fikciji i može (mada se to ne dešava često) imati pozitivnu ili bar neutralnu socijalnu funkciju.

Postavlja se pitanje da li je, i kako, moguće razlikovati baljezganje od drugih govornih činova. Neki filozofi tvrde da se ne može odrediti da li je nešto fikcija ili nije. Nije teško dokazati da su takve teorije, u tehničkom smislu reči, baljezganje. Dakle, u pojedinim situacijama može se utvrditi da li je nešto baljezganje ili nije, baš kao što se za neke govorne činove može utvrditi da li su fiktivne ili stvarne tvrdnje. Ali to nije uvek moguće: baljezganje je po definiciji uslovljeno naročitom intencijom onog ko govori, a intenciju ne možemo uvek pouzdano znati.

Frankfurt uočava da je zbog neprozirnosti intencije kenjanje pogodno kao tehnika marketinga – dodao bih: propagande uopšte – i da na taj način ulazi u politički i svakodnevni život. Na primer, često se sreće krajnje primitivna ideja da „u demokratiji“ svako može da priča šta hoće, ne obazirući se na istinosnu vrednost iskaza i odgovornost za izgovorene reči. Oni koji tako misle, demokratiju, slobodu mišljenja i pravo izražavanja shvataju kao neotuđivo pravo na neograničeno kenjanje, odnosno kao neku vrstu kolektivnog baljezganja na nivou čitavog društva. Ovo shvatanje je i samo baljezgarija i generiše gomile sranja. Sranje se lako umnožava i ima ga na šutanje.

To smo znali i ranije, ali Frankfurtov teorijski aparat omogućava da razumemo kako i zašto dolazi do širenja ove vrste govora, kao i da jasnije sagledamo neke posledice. Kada su uz pomoć raznih oblika kenjanja podriveni kriterijumi za utvrđivanje istinitosti, pa i sama ideja da je moguće dati korektan opis realnog stanja stvari, nastaje neprijatna situacija u kojoj se svaka tvrdnja može protumačiti kao baljezganje: svaki stav ima jednaku istinosnu vrednost, odnosno nijedan stav nema nikakvu istinosnu vrednost.

U takvoj situaciji, budući da je sve potencijalno baljezganje, a ono je definisano intencijom, nudi se pogrešno rešenje: umesto da procenjujemo istinitost onog što je izrečeno, bavimo se procenama namera govornikâ i iskrenosti njihovih uverenja. Takve procene imaju smisla samo ako je istina već utvrđena (na primer, u okviru sudskog procesa koji pokušava da odredi da li je delo izvršeno sa predumišljajem). Kada namere postanu važnije od istinitosti, javni razgovor postaje poligon za seratore čija iskrena uverenja izazivaju mučninu. To je smisao završnih reči Frankfurtove knjige: „iskrenost je baljezganje“. Istina, naime, pretpostavlja mogućnost nezavisne i višestruke provere, i volju da se takve provere sprovedu u delo; ona može da zvuči neuverljivo, neverovatno, porazno, sramno, i može biti u suprotnosti sa iskrenim uverenjima većine. Istina se ne određuje na referendumu i njena društvena funkcija nije da usreći svakoga.

Frankfurtova knjiga ima problema, ali to je ipak značajna knjiga. Ona nije značajna po kvalitetu argumenata, niti zbog odbacivanja komične konvencije „pi-pi, ka-ka“ diskursa akademske filozofije. Značajna je zbog onoga što otkriva o upotrebi jezika u javnosti, u situacijama od javnog interesa, a ne u privatnom razgovoru Vitgenštajna i njegove poznanice kojoj su operisani krajnici.

Frankfurt upozorava da je baljezganje štetnije od laganja i palamuđenja, jer ono sistematski podriva značaj istinosne vrednosti iskaza i umesto kriterijuma korektnosti i proverljivosti podvaljuje relativizovane surogate. To je ozbiljan problem, ne za filozofiju jezika, već za svakodnevnu praksu.