Filmska priča o nesvrstanima

Dokumentarni diptih rediteljke Mile Turajlić koji čine dugometražni filmovi “Nesvrstani” i “Filmske gerile”, završio je svoje produženo, dvoiponedeljno gostovanje u Beogradu. Istovremeno, pratila ga je izložba “Jugoslovenska svedočanstva o Alžirskoj revoluciji – arhivski omnibus” u Muzeju afričke umetnosti, koja će trajati do 10. juna.

Oba filma su zasnovana na dosad neprikazanim filmskim materijalima Titovog snimatelja Stevana Labudovića. Slojevito i kroz mnoštvo tematskih planova, Turajlić u “Nesvrstanima” priča o nastanku pokreta nesvrstanih, a u “Filmskim gerilama” o borbi Alžira za nezavisnost, za oslobođenje od francuske kolonijalne vlasti. U obe priče Labudović je glavni protagonista i snimatelj svih događaja.

Stevan Labudović (1926–2017) bio je snimatelj “Filmskih novosti”. Pratio je Tita na svim putovanjima po zemljama “trećeg sveta”. Jugoslavija je 1959. bila prva evropska zemlja koja je podržala alžirsku revoluciju i Labudović je poslat u Alžir na tri meseca kako bi snimao borbe revolucionara. Ostao je tri godine, do same pobede, često i na prvoj liniji fronta.

Svoje uspomene na Labudovića, Mila Turajlić je povodom njegove smrti objavila u tekstu “Venčan s kamerom” (“Vreme” br.1405):

“Jedne večeri 2014. godine, sedeći u hotelu tokom Festivala angažovanog filma u Alžiru, primetila sam da raste uzbuđenje, da se ceo hotel priprema da dočeka jednog važnog gosta. Znala sam da će na festivalu biti Stevan Labudović, snimatelj Filmskih novosti, ali nisam očekivala da je baš njegov dolazak uzrok tom uzbuđenju. Onog trenutka kada sam ga na recepciji upoznala, znala sam da moram da napravim film o njemu. Već sutradan ujutro pratila sam ga sa kamerom u posetu Vojnom muzeju. I tu, ispred vitrine u kojoj su izložene Stevanova kamera i kapa sa rupom od metka, priča je počela da se odmotava.”

“VREME”: Sedam godina ste radili na ovom filmskom diptihu. Kako je izgledao taj proces rada, do kojih novih saznanja vas je odveo?

MILA TURAJLIĆ: Već u početku, radeći sa Stevanom Labudovićem na njegovim alžirskim materijalima, shvatila sam da je Alžir bio samo prva epizoda u nečemu što je naknadno bila jugoslovenska tehnička pomoć nesvrstanim zemljama – u vidu filma. Ta pomoć se sastojala u tome što je Jugoslavija slala svoje snimatelje u novooslobođene zemlje, ali i zemlje gde su se još borili, kao na primer u Mozambik gde su radili za njihov narodnooslobodilački pokret. Tamo su snimani materijali koji su razvijani u Beogradu, odakle su dalje distribuirani. Nikad ništa nije napisano o toj jugoslovenskoj filmskoj ulozi u nesvrstanima tako da sam na putu pravljenja ovih filmova morala da pođem od istraživanja primarne građe.

Provela sam sigurno tri godine u čitaonici Arhiva Jugoslavije i u Diplomatskom arhivu nekadašnjeg sekretarijata inostranih poslova, kopajući po originalnoj dokumentaciji, memorandumima, telegramima, pismima, izveštajima i skupila oko 10.000 dokumenata.

Jugoslavija je pomagala na razne načine, za izgradnju svi znamo, ali za film stvarno niko ništa nije pisao tako da sam pokušala da saznam kako su, od svih filmskih studija u Jugoslaviji, Filmske novosti postale nosilac tog projekta.

Recimo, to je stvar koju mi ni Stevan nikad nije ispričao. Imala sam sreću da ispred sebe imam baš njega, čoveka koji je tu arhivu snimao što je stvarno jedinstvena situacija, ne verujem da će se tako nešto ikad više namestiti u životu. Da sve što pročitam negde drugde mogu da proverim s njim, mogu da ga pitam da mi protumači, objasni, što je u velikoj meri pomoglo i njemu, jer sve što je kod njega lebdelo u uspomenama počelo je da se sidri iza neke konkretne činjenice. Ali politički okvir u kome se sve dešavalo morala sam sama da istražim, o tome nije postojalo ništa. Od mog prvog bavljenja “Avala filmom”, zapravo stalno izvlačim stvari iz kontejnera koje je ovde država bacila u đubrište. Ne znam kako da objasnim, ali to je postao gest na koji sam potpuno naviknuta. Više se ne iščuđavam.

Otkrili ste bogatstvo za koje nismo znali, u arhivu Filmskih novosti. Desetine traka snimljenog, autentičnog materijala o nesvrstanima, koje niko evo do sada nije otvorio ni pregledao. Šta se tu sve nalazi?

Veoma je široka lepeza tog materijala. Od onog koji je sniman za filmske žurnale, preko namenskog za dokumentarne filmove, do materijala koji je sniman da dokumentuje jedan period, a zapravo nikad nije bio korišćen, i to je naravno materijal koji je mene zainteresovao. I mogu reći da posle sedam godina rada u arhivu Filmskih novosti, čačkanja i gledanja, nisam videla ni 20 odsto onoga što tamo ima.

Filmske novosti to zdušno čuvaju, depo je fantastično sređen, temperatura, vlaga, sve što treba da bi te rolne preživele, ali oni nemaju budžet. Njima niko nije rekao, to što tu imate je jako važno, hajde da to digitalizujete. Dapače, oni se svake godine bore za svoj budžet.

Da li mi uopšte imamo bilo kakav klasičan dokumentarni, ako baš hoćete elementarno obrazovni film o nesvrstanima?

Nemamo. Postojala je sedamdesetih na RTS-u serija koju je radila Olivera Gajić “Odiseja mira”. U to vreme snimljena su dva filma koji prate istoriju samita i jedan koji prati Jugoslaviju i oslobodilačke pokrete. Kopiju jednog filma našla sam u Indiji, a od drugog sam našla samo drugu rolnu i to sa makedonskim titlom. Ti filmovi nisu opstali. Ali ni oni ne objašnjavaju nesvrstane na način na koji je nama potrebno da ih neko ispriča, jer se o njima priča kao da se znanje podrazumeva. Zaista nikad nisam videla film o nesvrstanima. To i jeste jedan od razloga koji je mene ponukao da pravim ove filmove.

U najkrupnijem planu vašeg diptiha smeštena je priča o Stevanu Labudoviću, Titovom snimatelju. Kakav je on imao odnos prema tom periodu i da li ste u njemu prepoznali dozu rezignacije zbog toga što je i sam, zajedno s periodom kojem je pripadao, potpuno zaboravljen?

Nimalo. Čudno je to… Delimično, to sigurno ima veze s tim šta je bila uloga snimatelja u Filmskim novostima. Oni nisu bili autori. Kada su on i snimatelj Dragan Mitrović putovali s Titom, svoj materijal su slali za Beograd još dok su bili na putu, a u Beogradu je tim koji su sačinjavali urednik te storije, montažer i reditelj pravili filmski dokument. Tako da tu u startu nije bilo nikakvog ega u smislu autorstva. Tako je ostalo i kasnije. To je stvarno bilo neko drugo vreme. Najzad, vreme društvene svojine, mislim da je on i taj svoj rad doživljavao kao deo društvene svojine. Njega je zanimala činjenica da će se kroz moj film nešto saznati o jugoslovenskoj pomoći Alžiru, to mu je bilo jako važno. I mislim da mu je bilo veoma drago što će ipak neko podsetiti na period nesvrstanih i na to šta su u to vreme bili Beograd i Jugoslavija.

Rođeni ste pred sam kraj Titove vladavine, ali nam iz filma u film pričate o tom dobu, “izvlačeći” jednu po jednu veliku priču. Odakle inspiracija da se tako nadahnuto bavite periodom socijalizma, Jugoslavije?

Kod mene to nije ni svesno ni planski. Nisam rekla sebi “e sad ću da pravim filmove o tome”, ali sebe nekako tu stalno otkrivam. Sigurna sam da je razlog baš u tome što sam tada bila premala, tako da imam želju da se tim svojim bledim slikama iz detinjstva vratim kao odrasla, ne bih li ih sad proučila iz druge vizure. Cinema Komunisto je nastao iz potpuno istog impulsa, htela sam da se vratim slici jedne Jugoslavije i otkrila šta slika namerno briše. Sada sam htela da napravim film o nesvrstanima, ne primarno o Jugoslaviji, ali susret sa Labudovićem je bio važan ključ da razumem kako suštinski da otključam tu priču, tako da više nisam bežala dalje.

Meni je neverovatno da i sada, 30 godina nakon raspada te zemlje, kad otputujem u Tunis, Indiju ili Meksiko i kad kažem Jugoslavija – ljudi reaguju. Upravo ono što Stevan kaže u filmu “i vrata se otvore”. Onda kažeš sebi, pa dobro, ako i 30 godina kasnije ima moć da otvori neka vrata, onda bi sigurno imalo smisla da se zamislimo nad tim šta su ti tragovi. Šta je tu posađeno što, u stvari, i dalje niče. I ja bih rekla da je tu posađena ideja nesvrstavanja koja je meni bila zanimljiva. Nisam se bavila političkim projektom nesvrstanih, nego činjenicom da na političkom nivou postoji izvesno prepoznavanje između nas i ljudi u Tunisu, Alžiru, Egiptu koje je meni jako zanimljivo.

U filmu ima jedna scena u kojoj Labudović govori o početku svoje karijere, gde kaže: “I tako sam počeo da se bavim propagandom”. Kako ste videli to njegovo “priznanje”?

Propaganda svakako ima i politički i negativan predznak, ali ono što je meni kod Stevana zanimljivo jeste što on za sebe otvoreno i direktno kaže da je propagandista, i to je tako. Za mene je to bila fantastična startna pozicija. Jer realno, ako se čovek zapita, nisam sigurna kako tačno izgleda filmska slika koja nije propaganda. Dugačak razgovor bismo mogli da vodimo na temu da li uopšte postoji slika čiji politički vektor ergo nije propagandna slika, da nije odraz neke ideologije iz koje se rađa.

Ono što je za mene stvarno tema, to je na koji način je film bio angažovan u svrhu pravljenja jedne političke vizije. Na koji način je to, konkretno u filmu o alžirskom ratu, jedan oslobodilački pokret iskoristio da bi izvojevao slobodu za svoj narod, jer oni i nisu dobili Francuze na terenu, nego diplomatijom. Zanimalo me da u tom filmu analiziram militantnu filmsku sliku i način na koji je ona dovela do oslobođenja, a da u filmu o nesvrstanima na vrlo sličan način analiziram na koji način su se nesvrstani kao pokret otelotvorili kroz filmsku sliku. Meni je to sve bilo mnogo zanimljivije nego da se bavim time da li je nešto propaganda ili nije, jer sve je propaganda. Ako krenemo da je analiziramo kao pravac političkog mišljenja, ko ga formira, s kojom idejom, koja mu je upotrebna vrednost, onda mislim da stižemo do nekih veoma zanimljivih opaski kao što je ta da Stevan nije samo dokumentovao istoriju, nego ju je kao snimatelj zapravo stvarao.

Labudović je u Alžiru poznat i cenjen. Vaš film je u Alžiru na Festivalu angažovanog filma osvojio Gran pri. Alžirci nisu zaboravili na taj deo svoje istorije?

Kod njih su sada naše osamdesete. U kom smislu? Kod njih je priča o narodnooslobodilačkom ratu tokom vremena takođe postala osovina koja legitimiše aktuelnu političku vlast. Na isti način na koji je kod nas osamdesetih to već postalo okamenjeno, i u velikoj meri se odvojilo od proživljene realnosti tog rata, jer je monumentalizovano na način koji nije dozvoljavao nikakvo pitanje, to se i kod njih desilo. I kod njih taj narativ više nije otvoren za preispitivanje i analizu. A mlade ljude zanima da urade upravo to. Njih zanima da se vrate u tu energiju koja je vodila oslobođenje njihovog naroda. U neku ruku, mlada generacija u Alžiru sebe doživljava kao ideološkog naslednika originalnih namera njihove revolucije. Stoga toliko interesovanje za sliku tog perioda, tim pre za sliku tog perioda koja nije filtrirana kroz ruke aktuelne vlasti.

U oba filma otvoreno ukazujete na odgovornost velikih sila zbog raspada Jugoslavije, nesvrstanih. Kako u današnjem političkom kontekstu prolaze ovi vaši filmovi na festivalima, pre svega kod žirija? Kako u Francuskoj, s obzirom na vašu naklonost prema alžirskoj borbi za oslobođenje?

Pre dve nedelje film je prikazan u Njujorku. Reakcija publike je bila izvanredna, ali reakcija festivala, selektora je takva da mogu da kažem da ovi moji filmovi mnogo teže prolaze na festivalima od prethodnih. Mnogo teže. Apsolutno je jasno da je to zbog sadašnje političke situacije. Francuska je ista priča, pitanje je gde ćemo uopšte imati premijeru. Meni je to u redu, jer to znači da smo u političkom smislu napravili pravu stvar. Ako to sve žulja, onda je tačno tamo gde treba da bude. Samo, nisam očekivala.

Kada sam počela da pravim film, znala sam da želim da priču o nesvrstavanju približim mladoj generaciji koja za nju nikad nije ni čula. Da njima skrenem pažnju da je postojao period u kome su sve naše zemlje bile dovoljno politički emancipovane, da su verovale da naš glas može da se čuje i da može da dopre ako bi se mi ujedinili. Istovremeno sam osećala da je u toku sve veća blokovska podela a sve manja vera, kako to Sukarno u filmu kaže, “u našu slobodu da budemo slobodni”. Htela sam o tome da pričam, ne sanjajući da će film postati toliko politički relevantan u poslednjih godinu, godinu i po dana. Trendovi u svetu koje sam predosetila otišli su u mnogo ekstremnijem pravcu nego što sam očekivala.

Sada živite u Parizu. Da li vas to na neki način udaljava od dosadašnjih tema, ili od samog istraživanja po arhivama?

Sigurno ću nastaviti da se bavim arhivom, to je kod mene sada već vrsta opsesije. Sledim neki svoj osećaj u životu, pa tako mogu da kažem da nisam ja nalazila teme za filmove, nego su one nalazile mene. Pa i ta arhiva je našla mene. U sebi nosim još neke priče za koje imam potrebu da ih ispričam i iznesem.

Da li će se odnositi na period socijalizma i Jugoslavije?

Sada se pomeram ka “skorijoj” istoriji, ka devedesetim, ali i dalje je dosta toga zasnovano na arhivi.