Evropsko vaspitanje

Dobar policajac je onaj koji prevodi slepe osobe preko ulice, pomaže staricama oko nošenja kesa sa pijace, ne uzima devize stavljene u vozačku dozvolu, ne zavlači ruke u džepove prolaznika, ne maltretira tinejdžere za ličnu kartu i rizlu te, ako može, da ne udara olako. Tako bi šira javnost opisala fiktivnog srpskog policajca kakvog bi želela da vidi, a kojeg je doskora pamtila po nekim drugim manje lepim stvarima.

Usvajanje Uputstva o policijskoj etici i načinu obavljanja poslova policije, završenog prošlog meseca u skladu s Evropskim kodeksom policijske etike svojevremeno usvojenim po preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope, i njegovo stupanje na snagu ove nedelje, po oceni stručnjaka prvi je mali korak da srpska policija postane ono što se definiše kao „policija u zajednici“.

„Kodeks je svakako dobra stvar jer je policija osramoćena lošim imidžom koji ima u javnosti, prvenstveno zbog postupaka tajne policije, pa ljudi u Ministarstvu žele da se taj odnos građana prema policiji promeni. Nama je potreban, kao što to kažu Englezi, comunity policeman, policajac koji se voli i koji je deo zajednice. Jedan od razloga što kanadska, britanska i holandska policija važe za najbolje u svetu jeste činjenica da zbog koncepta policije u zajednici imaju veoma dobar imidž u javnosti“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

MALO–POMALO: Šta se to zapravo kaže u usvojenom uputstvu ili profesionalnom policijskom kodeksu? Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova ubuduće su dužni da poštuju i sprovode određena pravila u svom poslu a to su: pretpostavka nevinosti, obraćanje dodatne pažnje na potrebe manjinskih grupa (etničkih, starosnih, seksualnih i svih drugih), čitanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i štiva na sličnu temu, da se ophode prema građanstvu pristojno i odgovorno, ne smeju primati poklone, uhapšeno lice dužni su da upoznaju s razlozima lišavanja slobode i pritom paze na zadovoljavanje njegovih osnovnih potreba, a od sada legitimišu se uvek i u svakoj prilici. Zanimljivost je da je kodeksom ili uputstvom predviđeno da je svaki pripadnik Ministarstva dužan da odbije izvršenje naređenja koje se kosi s javnim interesom i nije u skladu sa zakonom. Od ove godine taj kodeks biće obuhvaćen i nastavnim planom i programom za pripadnike policijskih škola, što je možda i najvažnije imajući u vidu kadrove koji dolaze.

Poniženje koje su policajci doživeli u trenutku dolaska vladajuće koalicije na vlast, kada su im za dugogodišnju bahatost i surovost građani sudili šamarima i pesnicama, a zatim saradnja Ministarstva sa inostranim organizacijama na reformi policije već su do izvesne mere uticali na promenu odnosa pripadnika policije prema građanima. U Komitetu pravnika za ljudska prava kažu da se još ne može dati konačna ocena ponašanja pripadnika MUP-a.

„Uniformisani policajci koje svakodnevno srećemo na ulicama pokazuju mnogo više pažnje u odnosu sa građanima. S druge strane, svedoci smo ne tako učestalih incidenata u kojima je policija pokazala dozu brutalnosti. Setimo se samo spektakularne akcije rušenja Motela ‘Sveti Nikola’ i hapšenja njegovog vlasnika Milivoja Zarubice, ili pak skorašnje akcije ‘Sablja’ u kojoj je prema izjavama, prvo uhapšenih a zatim puštenih pojedinaca, policija pokazala priličnu brutalnost. Ovi primeri ukazuju da u ponašanju policije prema građanima možemo da uočimo dva obrasca ponašanja: profesionalno i pristojno ponašanje prema običnim građanima i često brutalno ophođenje prema, po mišljenju policije, kriminalcima što uostalom, nažalost, odobrava i većina građana. Kada se policajci budu jednako profesionalno, odlučno i pristojno odnosili prema časnim sestarama i kriminalcima, moći ćemo reći da smo konačno dobili reformisanu i dobro obučenu policiju koja se stručnošću i odlučnošću suprotstavlja kriminalu, a ne bahatošću i prekomernom upotrebom sile, čime prekoračuje svoja ovlašćenja i šteti ugledu svoje profesije“, objašnjava Milan Simić iz Komiteta pravnika za ljudska prava.

Usvajanje Uputstva pozdravili su u policiji. Kažu da se nemaju čega bojati, objašnjavajući da se radi o pragmatičnom momentu i preuzetoj obavezi, ali i o domaćoj potrebi. Za policiju će kodeks imati značaj Biblije, preveden na sve jezike manjina i podeljen svim pripadnicima Ministarstva. A koliko će to uticati na kvalitativnu promenu ponašanja, ostaje da se vidi.

„Uvek će se na upotrebu sile, bilo da je po zakonu ili ne, gledati s podozrenjem. Naš trenutni interes je da pridobijemo javnost, ali ne obmanama i varanjem. Efekti ovog kodeksa nisu kratkoročni, već je to dugoročno dobra stvar za celo društvo. Profesionalna pravila su potrebna svima, pa i policiji. Sudbinu profesije ne vezujemo za sudbinu državnog aparata, već za sud javnosti kojoj pružamo ruku. Interes policije nije da deli sudbinu policajaca koji ne žele ovakve kodekse. Ja bih bio lažov kada bih odmah obećavao previše toga, ali cilj jeste da se sve uveže: i zakon kada bude gotov, i ombudsman, i inspektori za unutrašnju kontrolu, i svako obraćanje građana“, kaže za „Vreme“ sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Slobodan Miletić.

Dispciplinski postupci se, po rečima istog sagovornika, svakodnevno vode, što ne znači da se i svakodnevno dešavaju. Početkom ove nedelje policija je otkrila da su u aktivnosti jedne kriminalne grupe umešana dva beogradska policajca V.J. i D.A., koji su potom lišeni slobode. Izbacivanje policajaca kriminalaca iz službe dovešće do toga da se policija jednog dana bavi sobom jedino u slučajevima povremenih prekoračenja ovlašćenja u službi, naravno ukoliko oštrica u međuvremenu ne otupi.

ZAKONI I KODEKS: Sam kodeks, međutim, nema snagu uredbe ili erga omnes pravnog akta, čime postupke pripadnika policije stavlja u postojeći zakonski okvir i njihovo ponašanje podređuje zakonitom cilju. Zakoni kojima se reguliše ponašanje pripadnika policije, a prvenstveno Zakon Republike Srbije o unutrašnjim poslovima, spada u zakone koji su na izvestan način kontroverzni u odnosu na evropske standarde poštovanja ljudskih prava i sloboda. Na primer, član 23. ovog zakona koji se odnosi na upotrebu vatrenog oružja nije u skladu s Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a ne zadovoljava ni ono što pravnici nazivaju principom „striktne proporcionalnosti“. Postoje i drugi članovi ovog i drugih zakona u kojima mogu da se pronađu indicije za moguće kršenje osnovnih čovekovih sloboda. Na primer, u zakonu piše da je pripadnik policije dužan pokazati službenu legitimaciju tek na zahtev građana, a u usvojenom uputstvu se kaže da policajac uvek mora da pokaže službenu ispravu. S druge strane, zakoni pisani u doba samoupravnog socijalizma sadrže neke od retrogradnih nepostojećih termina poput „vlast radničke klase“, „samoupravna osnova socijalističkih društvenih odonosa“, „organizacija udruženog rada“. Sve to govori da je izmena postojećih zakona nužna radi postizanja promovisanih ciljeva. Nije jasno na koji će način pripadnik policije odgovarati ukoliko prekrši Uputstvo, da li pred nekim sudom časti ili pred sličnim telom. Sudovi časti su često stroži od pravosudnih organa jer se svaki prekršitelj etičkih standarda svoje profesije suočava s moralnom osudom kolega i javnosti, a zavisno od veličine prekršaja, kao i s gubitkom posla i nemogućnošću ponovnog zaposlenja u istoj branši.

„Potrebna je reforma celokupnog zakonodavstva, a potrebno je ratifikovati i konvenciju protiv torture. U doba Miloševića izlazio je i tajni „Službeni list“ u kome ko zna šta piše i kojeg takođe treba pregledati. ‘Meko pravo’ ne može se postići u zakonu i dobro je da se ono nađe u kodeksu. Kod nas je jedna od najslabijih tačaka, kako u policiji tako i u medijima, pitanje pretpostavke nevinosti. Takođe, kod nas se ljubaznost često shvata kao znak slabosti, pa je zato važno da prvo postanu ljubazni policajci pošto se kod njih najlakše vidi da nisu slabi jer imaju pištolj“, objašnjava Dimitrijević.

Za razliku od drugih profesija, specifičnost policije je, po rečima Dimitrijevića, u tome što je njena funkcija po pitanju monopola na fizičko nasilje najbliža funkciji države. Osetljivost pitanja ko, kada i kako sprovodi nasilje svakome je jasna, a želju za drugačijom policijom i društvom opisala je pre četiri godine Nataša, jedna od mnogobrojnih devojaka i mladića koji su napustili zemlju, sledećom rečenicom: Želim da živim u zemlji gde se neću bojati policajca na ulici. Danas živi u Holandiji.