Evropsko ili Balkansko prvenstvo?

Kad bi se u Evropsku uniju ulazilo preko košarke, Balkan bi odavno bio veoma zastupljen, i to sa „rukovodećom“ ulogom. Ali, pošto odlučuju neki drugi kriterijumi, naš region zasad ima dva predstavnika, jednog sa krajnjeg zapada (Slovenija) i jednog sa krajnjeg juga (Grčka). Neki su pred vratima (Hrvatska, Bugarska, Rumunija), neki na listi čekanja (Turska), neki će tek početi razgovore o pridruživanju (Srbija i Crna Gora) a nekima se čak ni taj datum ne zna (Bosna i Hercegovina). Međutim, kada je o basketu reč, stvari stoje drugačije. Obistinilo se ono što je Boša Tanjević rekao 1991. za vreme Evropskog prvenstva u Rimu, dok je u Sloveniji počinjao rat a za Hrvatsku i Bosnu se tek spremao krvavi scenario:

„Ne rasturajte Jugoslaviju, umesto jednog imaćete pet rivala“, poručio je tada Tanjević italijanskim novinarima.

Samo četiri godine kasnije, u Atini 1995, tadašnja Jugoslavija bila je prva a Hrvatska treća. Slučaj se, doduše, otad nije ponovio, ali su zato 1999. u Francuskoj učestvovale sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije. Ove godine u Beogradu nedostaje Makedonija, ali su tu Srbija i Crna Gora, Hrvatska, Slovenija i Bosna i Hercegovina. I to sa ulogom koja će daleko prevazići Kubertenovu frazu da je „najvažnije učestvovati“. Osim Bosne i Hercegovine, koja objektivno nema gotovo nikakve izglede na ulazak u četvrtfinale, sve tri ostale selekcije sa prostora bivše zajedničke države mogle bi da imaju veoma zapaženu ulogu. Srbija i Crna Gora je favorit po dvostrukoj osnovi, kao domaćin i kao jaka košarkaška zemlja koja je, istina, posrnula u dve poslednje godine, ali koja ima snage i kvaliteta da se vrati na vrh.

Zlato – obaveza

Svi stručnjaci reći će da nije dobro opterećivati igrače i pumpati atmosferu, ali košarkaškom narodu ne može se prodavati rog za sveću. Da se ne lažemo: niko živ u ovoj zemlji neće biti zadovoljan čak ni srebrnom medaljom. Ovde igra samo zlato, to je još 1. avgusta rekao i selektor Željko Obradović, to ponavljaju i igrači. Dakle, ako oni sami prihvataju da im je to cilj, jedina želja i gotovo obaveza, onda svi mi koji ih pratimo ne moramo da ih podsećamo na to ili da ih kao oslobađamo pritiska pišući „da je svaka medalja uspeh“. Ima slučajeva kad nije, kao što je odbojkaš Nikola Grbić posle bronze iz Rima iskreno rekao: „Nisam zadovoljan bronzanom medaljom, očekivao sam više.“

Obradović je gotovo do poslednjeg časa držao na okupu 14 igrača da bi u utorak konačno presekao: višak su plej Bojan Popović i bek Aleksandar Pavlović. Dok je mladi Popović od starta bio viđen van 12, oko poslednjeg koji je trebalo da otpadne Obradović se dugo dvoumio. Povrede nekih igrača povećavale su neizvesnost, forma nekih naizgled sigurnih kandidata otvarala je dileme i na kraju se opcija svela na dva imena: Pavlović ili Radmanović. Činjenica da su obojica već nekoliko godina u NBA svedoči o najmanje dve stvari: ili smo mi jaki „kao zemlja“ kad škartiramo NBA igrače, ili ni NBA nije više ono što je bila… Pre će biti da je ovo drugo u pitanju, ali i sa petoricom igrača iz NBA (Jarić, Krstić, Miličić, Radmanović, Rebrača) Srbija i Crna Gora je na čelu liste zemalja koje koriste usluge igrača iz američkih klubova.

Naš tim je evidentno jači, čak mnogo jači, nego prošle godine u Atini ili pre dve godine u Stokholmu. Nema Stojakovića i Vujanića, ali svi ostali su tu, dovoljno za rasplamsavanje nade o povratku na evropski tron. U pripremnom periodu bilo je evidentnih teškoća u igri, osim na momente, nije bilo one tečne, naizgled lake igre u kojoj svi poentiraju, svi trče u kontru… Kad se pobeđivalo, pobeđivalo se „radno“, kad se gubilo, gubilo se glatko. Ali, pripremni period je jedno, zvanično takmičenje drugo. Ono u čemu možemo da pomognemo „plavima“ jeste strpljenje, ne treba sejati sumnje ako se budu mučili sa Letonijom ili ako možda izgube od Španaca. Pravi šampionat Evrope počinje u četvrtfinalu i to će biti trenutak istine. Ako plejmejkeri (Jarić, Avdalović, Rakočević) budu uspevali da nametnu ritam koji odgovara našem timu, sa bekovima (Bodiroga, Šćepanović), krilima (Radmanović, Gurović) i naročito centrima (Rebrača, Tomašević, Krstić, Milojević i konačno Darko Miličić) koje imamo, morali bismo da doguramo daleko.

Hrvatska je u usponu, posle neuspeha u Švedskoj pre dve godine nije smenila selektora, Neven Spahija je nastavio da radi i rezultat je jedna odlično selektirana ekipa, dobro pokrivena na svim pozicijama. Zoran Planinić (Nju Džersi) u NBA je izrastao u vrhunskog pleja a Gordan Giriček, koji takođe igra u NBA (Juta), sjajan je strelac. Hrvatska u njihovim rukama ima četrdesetak poena po meču a pod koševima Bagariću, Kasunu i Vujčiću moći će da pariraju samo naši centri, jer naša reprezentacija odavno nije bila tako moćna na centarskoj liniji.

Slovenci stižu sa svojim „drim timom“, sa dvojicom šampiona NBA (Nesterović i Udrih), sa sjajnim Brezecom, koji je imao odličnu NBA sezonu, sa Lakovićem, koji je izrastao u jednog od najboljih bekova Evrope, sa Sanijem Bećirovićem, koji posle serije teških povreda konačno može da pokaže bar deo svog velikog talenta… Slovenci su godinama „favoriti iz senke“, ali im godinama „nešto“ fali. Ako su bili sposobni da otkriju šta je to „nešto“, mogu da stignu daleko.

Grci „made in Serbia“

Dok budete gledali Dikudisa, Zizisa, Hazivretasa, Papalukasa, Kakiusisa, Papadopulusa i ostale Grke koje sa klupe predvodi Panajotis Janakis, grčka košarkaška legenda i osvedočeni prijatelj naše košarke, prisetite se da su te igrače poslednjih godina u AEK-u trenirali prvo Dušan Ivković i potom Dragan Šakota, dok Željko Obradović već šest godina vodi Panatinaikos. Grci igraju lako, zrelo, dobro trče, imaju igrače u najboljim godinama, od 25 do 29 godina, strpljivo su čekali da ova generacija sazri i moglo bi se desiti da Grčka prvi put posle 16 godina (u Zagrebu 1989. bila je druga) bude na pobedničkom postolju. U pripremnom periodu Grci su igrali odlično, našu reprezentaciju pobedili su u Atini sa 92:71, dobili su i Špance u Madridu (88:80) i , po našem mišljenju, spadaju u krug ozbiljnih favorita za najviši plasman.

Turska nije ostavila impresivan utisak u pripremnom periodu kao Grčka, ali je Bogdan Tanjević – fenomen među evropskim trenerima, jer mu je Turska treća nacionalna selekcija, posle Jugoslavije i Italije, koju vodi – napravio vrlo dobar tim sa nekoliko vrlo istaknutih pojedinaca. Centri Okur (Juta) i Peker (Efes Pilsen) spadaju u sam vrh na tim pozicijama, Turkoglu (Orlando) i Jahović-Turkčan (vratio se u Tursku, u Ulker) iskusni su igrači, baš kao i Kutluaj, Erdogan, Gonlum, Tunčeri, Arslan… Tanjević je, kao i uvek, hrabar i vidovit kada je reč o mladim igračima, u Beograd dovodi i Cenka Akjola, rođenog 1987, koji je ovde nedavno bio sa juniorskom selekcijom Turske. U Turskoj se mnogo ulaže u košarku, dobro se radi sa mladima i nije čudo što su turski kadeti ove godine osvojili evropsko prvenstvo a juniori bili drugi.

Favoriti iz senke

Koliko je naša teorija o „balkanskim favoritima“ tačna, pokazaće već prva faza takmičenja, ali dužni smo da se osvrnemo i na ostale učesnike. Italija je olimpijski vicešampion i treća sa poslednjeg EP-a u Švedskoj i to dovoljno govori. Tim bez izrazitih zvezda, ali vrlo dobro kompenzovan na svim pozicijama. Deluje moćno kao blok a ubitačno oružje su trojke. Ko im uđe u „mašinu“ teško njemu… Mnogi misle da su Španci bez Pola Gasola za klasu slabiji, ali to nije tačno. Možda malo nedostaju santimetri i mišići jer nema nijedne klasične „petice“, ali Felipe Rejes je „španski Barkli“, i sa samo dva metra sposoban da uhvati po 15 lopti, kapiten Karlos Himenez je takođe odličan skakač iako igra na poziciji krila a Vaskez i Garbahoisa dve „četvorke“ sa dobrim skokom i odličnom rukom, naročito Garbahosa koji godinama „ubija“ rivale izvlačeći se na šut za tri poena. Kalderon je pod Duškom Ivanovićem izrastao u vrhunskog pleja, „la bomba“ Navaro je sposoban da ubaci 25 poena kao od šale, što trojkama, što ulazima, što svojim karakterističnim „gurajućim šutem“ protiv koga nema odbrane jer lopta u luku ide iznad ruku čuvara. Litvanija je zvaničan prvak Evrope, ali dolazi u toliko oslabljenom sastavu da je teško pretpostaviti da će odbraniti titulu, ali da će je skupo prodati ne treba sumnjati. U poslednji čas otpali su Macijakuskas i Šalenga, tim je drastično podmlađen, ali zemlja u kojoj košarkaši niču na svakom ćošku uvek ima dovoljno talenata za svetlu budućnost. Uostalom, pre 20 dana postali su prvaci sveta na šampionatu u Argentini do 20 godina pobedivši u finalu Grčku.

Rekli bismo da se krug favorita tu završava. Francuzi deluju fizički impresivno i imaju genijalnog Tonija Parkera, ali teško da će stići do borbe za medalju. Nemci su, iako imaju Novickog, mnogo slabiji nego u Istanbulu 2001. ili Indijanapolisu 2002. Ukrajina, konačno, ima Slavu Medvedenka (LA Lejkersi), ali ostali su prilično neiskusni. Letonija neće jeftino prodati kožu iako dolazi bez svoje prve zvezde Kaspara Kambale koji je otkazao pre neki dan, ali je time samo preduhitrio selektora koji je hteo da ga škartira zbog egoizma i slabog učinka. Bugarska bi mogla da pruži žestok otpor rivalima u grupi jer ima jednog vrhunskog igrača, Todora Stojkova, ali je tanka na centrima, dok će za Bosnu i Hercegovinu bilo koja pobeda biti uspeh.

Na kraju, valja napomenuti da je jedna medalja već osvojena: EP 2005. će biti debelo rentabilno takmičenje. Osim što su gradovi domaćini popravili svoju infrastrukturu renoviranjem dvorana i hotela, nezapamćeno je da se nedelju dana pre početka tražila karta više za bilo koju od pet dvorana! Najavljen je dolazak više od 5000 turista (samo iz Slovenije 3500), televizije 35 zemalja šalju svoje komentatore a slika će stići u 80 zemalja sveta. Akreditovano je 1260 novinara od kojih će oko 800 pratiti završna takmičenja u Beogradskoj Areni. Organizatori su bili prinuđeni da odbijaju ponude značajnih svetskih firmi koje su se kasno setile da bi mogle da se reklamiraju u Beogradu. Sav reklamni prostor odavno je prodat i nema sumnje da će EP doneti lep profit, za razliku od EP u odbojci koje će grad i Savez ostaviti u minusu za nekih 200.000 evra.