Igor Primorac je naučni savetnik u Centru za primenjenu filozofiju i etiku na Univerzitetu u Melburnu. U knjizi Etika i seks, koju je 1997. godine objavio ugledni izdavač Rutledž, a nedavno u okviru edicije „Primenjena etika“ na srpskom jeziku Službeni glasnik, profesor Primorac iznosi tezu da seksualna perverzija kao takva i ne postoji, a ako postoji nešto što u nekom seksualnom činu zaslužuje moralnu osudu, onda je to posledica nekih vanseksualnih razloga, a ne seksualni čin koji se naziva perverzijom. Treba praviti jasnu razliku između pravila razboritosti, moralnih pravila i moralnih ideala. Suštinsko je pitanje koju koncepciju zastupamo. Da li je seks namenjen rađanju dece, ili pripada (erotskoj) ljubavi, ili predstavlja osobeni „jezik tela“ ili je, naprosto, izvor zadovoljstva. U zapadnoj kulturi, kao i drugde, te koncepcije jedna drugoj konkurišu. Razume se, postoje i shvatanja seksa koja sadrže elemente različitih temeljnih koncepcija o kojima za „Vreme“ ekskluzivno govori Igor Primorac.
„VREME„: Zašto je seks tako dugo bio u drugom planu filozofskog interesovanja?
IGOR PRIMORAC: Viđenje seksa kao nečeg problematičnog i osećanje nelagode, pa i krivice koje je često pratilo i seksualno ponašanje i raspravu o njemu, velikim su delom rezultat okolnosti što je zapadna kultura utemeljena na filozofiji i kulturi stare Grčke i hrisćanstvu. Dualizam materije i duha, tela i duše, svojstven delu stare grčke filozofije, te hrišćansko učenje o prvobitnom, naslednom grehu, izvori su sumnjičavog, pa i negativnog stava prema telu uopšte, a prema seksualnosti napose, karakterističnog za dobar deo istorije zapadnog sveta. Kada je reč o filozofiji, tome treba dodati i ideal života u skladu s umom, koji je po sudu mnogih neodvojiv od pojma filozofije i filozofa. Sa stanovišta tog ideala, osećanja i strasti uopšte, napose one seksualne, pojavljuju se kao nešto što treba kontrolisati i suzbijati. U tome kontekstu, Niče je mogao da pita „Koji je od velikih filozofa bio oženjen?“ i da odgovori da je to bio jedino Sokrat – ironični Sokrat! – možda upravo zato da bi pokazao da filozofija ne ide zajedno sa brakom i svim onim što braku pripada.
Vaša knjiga se zove Etika i seks, a ne, recimo, Seksualna etika; smatrate da seksualna etika i ne postoji jer seks nema nikakvo posebno moralno značenje. Da li to znači da nema ni seksualnog morala?
Naslov Etika i seks je neutralan i ne prejudicira pitanje kojim se knjiga bavi – naime, ima li seks neko osobeno moralno značenje. U knjizi nastojim da pokažem kako seks takvo značenje nema, dakle kako nema ni seksualnog morala niti pak seksualne etike (kao filozofske artikulacije tog morala) u strogom smislu reči. To, dakako, ne znači kako seks nije prikladan predmet moralnog prosuđivanja, već samo to da se u takvom prosuđivanju služimo moralnim razlozima koji važe i u dugim oblastima života. U seksu, kao i drugde, možemo drugoga povrediti, oštetiti, izneveriti, prevariti, izrabljivati. No da je neki postupak seksualne naravi – to samo po sebi ne govori ništa o njegovom moralnom statusu.
Vaša internet biografija kaže i da podržavate koncepciju „sirovijeg seksa“ („plainer sex„) i „liberalno stanovište po pitanjima seksualnog morala„. Ako u Etici i seksu pokazujete da restriktivne norme u seksualnom ponašanju ne mogu da izdrže kritičko preispitivanje, u kom smislu koristite pojam liberalnog ili liberalnijeg odnosa prema seksu?
U poglavlju o homoseksualnosti kritički razmatram argumente u prilog moralnoj osudi homoseksualnog seksa, koja je i danas često sastavni deo konvencionalnog seksualnog morala. Rezultat je zaključak kako nijedan od tih argumenata nije uverljiv, te moralnu osudu homoseksualnog seksa treba odbaciti. Pretpostavka je, razume se, da ta osuda nije sama po sebi očigledno valjana, neupitna – što ona zasigurno nije. Da jeste, ozbiljni, pametni, obavešteni i dobronamerni ljudi ne bi se po tome pitanju mogli sporiti. Na isti način bavim se i temom prostitucije. S druge strane, moralna osuda pedofilije ili seksualnog uznemiravanja (sexual harassment) jeste zasnovana na dobrim razlozima. Liberalizam ne tvrdi kako je sve dopušteno, već samo da su naši postupci moralno dopustivi dokle god se ne pokaže kako i zašto oni to nisu. Obaveza dokazivanja je na onome ko bi da nešto osudi i zabrani.
U zborniku koji ste priredili pod naslovom Suvremena filozofija seksualnosti (Zagreb, 2003), Goldmanov termin „plain sex“ je preveden kao „seks i ništa više„. Ovde je to prevedeno kao „sirovi seks„. Da li bi neki treći prevod bio adekvatniji?
Goldman se služi terminom „plain sex“ kako bi izložio hedonističko shvatanje seksa, prema kome je seks naprosto izvor određenog tipa zadovoljstva i ne mora biti ništa više od toga. To je, po njegovom sudu, minimalno određenje seksa, na koje smo upućeni kada odbacimo teorije po kojima seks neizbežno jeste, ili treba da bude vezan bilo za ljubav, ili za rađanje dece i brak, ili pak osobeni medijum opštenja među ljudima, osobeni „jezik tela“. Taj bi se termin mogao prevesti i kao „puki“ ili „ogoljeni“ ili „čisti seks“. Izraz „plainer sex“, neophodan za sledeći korak u redukciji seksa, mogao bi se možda prevesti kao „još čistiji“ ili „do kraja ogoljeni seks“. Ti termini sami po sebi nisu baš jasni, ali bi bili razumljivi u kontekstu rasprave o prednostima i ograničenjima Goldmanovog shvatanja.
Kakav je, konačno, odnos seksa i ljubavi?
Pristalice „romantičnog“ shvatanja seksa greše kada tvrde kako je seks po svojoj biti vezan za ljubav, odnosno da treba da bude za nju vezan, i da puki seks, seks bez ljubavi, teži jedino seksualnom zadovoljstvu, pa je moralno neprihvatljiv. Takvom shvatanju seksa nema se šta prigovoriti kada se ono iznosi kao ideal, a ne norma seksualnog ponašanja. Seks u kontekstu trajnog odnosa dve osobe koji je utemeljen na osećanjima bliskosti i ljubavi ima veoma veliku „kontributivnu“ vrednost – vrednost komponente takvog odnosa. Pored toga, u takvom kontekstu seks može imati i veću hedonsku vrednost, može pružiti veće seksualno zadovoljstvo, nego bezlični, najamni seks. No, okolnost da je ono prvo po pravilu vrednije, pa i mnogo vrednije nego ovo drugo – seks tek oslobođenog robijaša i prostitutke, na primer – nije razlog za zaključak da ovo drugo nikada, ni u kakvim okolnostima nema baš nikakve vrednosti i opravdanja.
Ako se sasvim odbaci razlikovanje prirodnog i neprirodnog seksa i pojam perverzije, da li onda uopšte postoji neko mesto za određenje „normalnosti“ u seksu?
Ne odbacujem razlikovanje „normalnog“ i „nenormalnog“ u oblasti seksa, ali nastojim da pokažem kako se to razlikovanje ne poklapa ni sa razlikovanjem „moralnog“ i „nemoralnog“ niti pak s razlikovanjem „prirodnog“ i „neprirodnog“ u seksu. „Normalno“ je ono što je u skladu sa nekom pretpostavljenom normom, a „nenormalno“ ono što od nje (znatnije) odstupa. Kada je ta norma statistička, primena razlikovanja normalno/nenormalno ne sadrži moralnu ocenu i može poslužiti korisnoj svrsi. Ono što je u tome smislu nenormalno nije samim tim i neprirodno. Tradicionalno shvatanje seksa kao „po prirodi“ vezanog za reprodukciju, ako je ikada bilo uverljivo, danas to više nije: tehnologija kontrole rađanja i vestačkog oplođavanja tu je vezu prekinula. Ako to shvatanje odbacimo, šta ostaje kao „prirodna“ svrha ili funkcija seksa? Nadalje, ono što je u tom statističkom smislu nenormalno nije samim tim i nemoralno. U tome su smislu, recimo, nenormalni (atipični) i fetišizam i voajerizam. Seksualni fetišizam može biti atipičan, neobičan, nerazumljiv, smešan, odbojan – no zašto bi bio nemoralan? Voajerizam pak jeste nemoralan, ali ne zato što je nenormalan, već zato što predstavlja grubu povredu prava na privatnost.
Ideja „seksualne perverzije“ tradicionalno se tumači pomoću pojma „neprirodnog seksa“; ako odbacimo pojam „neprirodnog seksa“, odbacićemo i važnu pretpostavku uobičajene upotrebe pojma „seksualne perverzije“. U knjizi razmatram koncepcije seksualne perverzije karakteristične za četiri dominantna shvatanja ljudske seksualnosti i, nadam se, pokazujem kako nijedna nije uverljiva i korisna. Koncepcije seksualne perverzije koje nam nude tradicionalno shvatanje seksa kao usmerenog na reprodukciju, „romantično“ shvatanje koje seks vezuje za (erotsku) ljubav, i shvatanje seksa kao osobenog „jezika tela“ ispostavljaju se kao neuverljive. Tumačenje sa stanovišta hedonističkog shvatanja seksa tu ideju trivijalizuje. Kritikujem i neke dodatne pokušaje moralističke reinterpretacije seksualne perverzije, te predlažem da tu ideju konačno odbacimo. Sve što treba reći o moralnom statusu različitih tipova i instanci seksualnog ponašanja može se sasvim dobro reći i bez pribegavanja toj ideji – pozivanjem na moralna pravila i vrednosti na koje se pozivamo i kada nije reč o seksu.
Ideja saglasnosti tu će biti od prevashodnog značaja. No reč je, dakako, o moralno (pa i pravno) valjanoj saglasnosti, dakle saglasnosti koju daje odrasla, za takvu saglasnost kompetentna osoba, koja zna o čemu je reč i nije prisiljena da se saglasi. U takvim neobičnim, zapravo ekstremnim slučajevima kakav je, recimo, slučaj seksualno motivisanog kanibalizma imamo dobre razloge za sumnju da je saglasnost odista bila pravovaljana.
Bavite se temama kao što su preljuba, homoseksualnost, prostitucija, pedofilija. Šta je od ovoga moralno najsloženije ili najsumnjivije?
Preljuba je za osudu samo ukoliko pretpostavimo konvencionalno shvatanje braka kao skopčanog sa seksualnom isključivošću. To je shvatanje preovlađujuće, ali nije i univerzalno. Za one bračne parove koji sporazumno žive u „otvorenom braku“ preljuba nije problem. Homoseksualni seks pak uopšte nije moralno problematičan. Najzad, prostitucija nije sama po sebi nemoralna. No ovde je slika nešto složenija. Prvo, prostitucija nije nemoralna kao takva, dakle u svakom pojedinom slučaju, ali ona često postaje takvom zbog nekih propratnih okolnosti – recimo, ako se neko njome bavi pod krajnjom ekonomskom prinudom, bez ikakve alternative. Feministička kritika prostitucije je neuverljiva kad se (kao što to obično biva) prezentira kao kritika prostitucije kao takve, dakle prostitucije u svako vreme, na svakom mestu. Ali ta kritika jeste relevantna i važna, ako se njen domet ograniči na one slučajeve u kojima najamni seks odista odražava i podržava nejednakost i ugnjetavanje žene u (još uvek) patrijarhalnom društvu. Drugo, reći da prostitucija nije nemoralna ne znači i preporučiti je u bilo kojem pogledu. Ona je u svakom slučaju daleko od bilo kog iole uverljivog seksualnog ideala: ideala seksa kao integralnog dela braka i porodice, ili kao pripadnog (erotskoj) ljubavi, ili pak ideala seksa koji nalazimo kod marksističkih i feminističkih mislilaca, kao nečeg odista smislenog i vrednog samo u slučaju međusobne seksualne ili pak „romantične“ privlačnosti, u šta se ne vredi upuštati iz nekog spoljašnjeg razloga – u svrhu zarade, ili popularnosti, ili pak napretka u službi.
Pedofilija, nasuprot tome, jeste moralno nedopustiva; u ovom slučaju pozitivni moral ima dobar razlog za moralnu osudu, pa i za insistiranje na zakonskoj zabrani. Ako je saglasnost – pravovaljana saglasnost – uslov moralne prihvatljivosti seksualnog opštenja, onda je posve jasno da je seks između odrasle osobe i deteta nelegitiman, budući da dete ne može dati takvu saglasnost. Ovo, međutim, ne znači da o temi pedofilije ne treba više ništa reći. U poglavlju o toj temi u Etici i seksu prikazujem neke pokušaje odbrane pedofilije i, nadam se, pokazujem njihovu neuverljivost. Takođe ističem kako je tradicionalna predstava o aseksualnosti dece i detinjstva nakon Frojda neodrživa. Ali uvažavanje činjenice dečje seksualnosti – na čemu apologeti pedofilije po pravilu insistiraju – ne vodi zaključku koji bi oni hteli da izvedu. Ne sprečavati seksualne eksperimente među decom istog uzrasta nipošto nije isto što i dopustiti seks između deteta i odrasle osobe. Dalekosežna asimetrija u kognitivnom i emocionalnom pogledu, te u pogledu statusa i moći, koja je neizbežna u ovom drugom slučaju, sasvim je dovoljna za zaključak da takvu vrstu „međugeneracijskog seksa“ ne treba dopustiti.
Seksualno obrazovanje je pomenuto vrlo kratko u poglavlju o pedofiliji. Da li bi se moglo reći nešto više o sadržaju tog nastavnog predmeta?
Filozofska rasprava o pedofiliji, te o seksu i moralu uopšte, može doprineti oblikovanju boljeg seksualnog obrazovanja. O tome da je takvo obrazovanje potrebno valjda više nema spora. Na pitanja o njegovom sadržaju i metodama, te o uzrastu kada to obrazovanje treba da započne, međutim, pozvani su da odgovore psiholozi i pedagozi, a ne filozofi. Ono što filozof tu može doprineti jeste, recimo, analiza moralnog statusa homoseksualnog seksa. Ako ta analiza vodi zaključku da je homoseksualni seks moralno legitiman – zaključku do koga dolazim u Etici i seksu – odatle sledi da seksualno obrazovanje ne bi trebalo da nameće, pa čak ni sugerira, monopol heteroseksualnog obrasca. U praktičnom pogledu, to znači da homoseksualnost treba da bude prisutna kao tema, te kao tip seksualnosti koji nije ni perverzan, ni bolestan, već je naprotiv posve legitiman, premda je karakterističan za manjinu.
Kakvo je vaše mišljenje o perspektivama homoseksualnih zajednica? Da li mislite da je neophodno upotrebiti izraz „homoseksualni brak“ umesto, recimo, zakonski u pravima izjednačene „vanbračne zajednice„, sa specifikacijom ili bez specifikacije „homoseksualna„, ili nekog drugog označavanja (npr. „domestic partnership“ ili „civil union„)? Vi to pitanje razmatrate u sklopu odeljka o diskriminaciji prema homoseksualcima. Koja vrsta diskriminacije je u pitanju?
Protivljenje „homoseksualnom braku“ velikim je delom motivisano uverenjem o nemoralnosti homoseksualnog seksa. Zbog toga to pitanje razmatram nakon rasprave o moralnom statusu homoseksualnog seksa, a ne u ranijem poglavlju o braku, preljubi i ljubomori. Ovo pitanje nije semantičko, već sadržinsko – pitanje legitimnosti homoseksualnih zajednica i društvenog priznanja te legitimnosti. Istorijski, odnos društva prema homoseksualcima velikim delom je obeležen raznim oblicima diskriminacije, pa i ugnjetavanja i progona. U tome kontekstu, dokle god nema uverljivog argumenta da je homoseksualna veza odista moralno nelegitimna, a homoseksualci su uprkos tome isključeni iz institucije braka, poruka koju društvo šalje homoseksualcima, i koju oni veoma dobro očitavaju, jeste da njihova seksualna orijentacija ipak nije u punoj meri legitimna, priznata, prihvaćena. Zašto, inače, A i B mogu da sklope zakonski brak, a C i D to ne mogu, ako je jedina razlika između te dve zajednice u tome da je prva heteroseksualna, a druga homoseksualna?
Argumentacija u knjizi je filozofska, pa ipak, polazna deskripcija seksa u njoj odgovara zapadnom shvatanju seksa. Da li postoje druga shvatanja seksa koja su bitno različita od zapadnog, npr. budističko ili neko drugo?
Ne bih se složio da možemo govoriti o „zapadnom shvatanju seksa“. Zapadna, kao i druge kulture, nudi nekoliko koncepcija seksa. Mislim da su, kako na Zapadu tako i drugde, glavne koncepcije ljudske seksualnosti one koje razmatram u prvom delu knjige, i koje sam već pomenuo: seks je namenjen rađanju dece, ili pripada (erotskoj) ljubavi, ili predstavlja osobeni „jezik tela“, ili je naprosto izvor zadovoljstva. U zapadnoj kulturi, kao i drugde, te koncepcije jedna drugoj konkurišu. Razume se, postoje i shvatanja seksa koja sadrže elemente različitih temeljnih koncepcija.
Na području seksualnog iskustva, seksualnog ponašanja i normi koje to ponašanje treba da regulišu, postoje mnogobrojne razlike od jedne do druge kulture, te od jednog do drugog istorijskog perioda. Međutim, to još uvek ne znači da su te razlike „bitne“, dakle radikalne, nepremostive. Za budizam, žudnja uopšte, a seksualna žudnja napose, predstavlja izvor patnje i smetnju na putu ka duhovnom prosvećenju. Taj nam je motiv poznat i u zapadnoj kulturi, i to u nekoliko varijanti. Jedna je ona koju nalazimo kod Epikteta, filozofa stoičke škole: on se ponosi sposobnošću da odoli svakom seksualnom iskušenju, koja svedoči o njegovoj slobodi od spoljašnjih uticaja. Drugu iznosi junak Tolstojeve Krojcerove sonate; za njega je seks – i to seks u braku – „nešto gadno, svinjsko, nešto o čemu je i govoriti i sećati se gorko i sramno“. Kama sutra pak iznosi jedno dosledno i naglašeno hedonističko shvatanje seksa – dakle shvatanje, koje je veoma dobro poznato, pa i uticajno, u modernoj zapadnoj kulturi.
