Enciklopedija antičkog sveta

Nakon što je, u saradnji sa Zavodom za udžbenike, beogradska izdavačka kuća „Dosije“ 2012. objavila delove iz kapitalne antičke enciklopedije Istorija prirode rimskog pisca Plinija Starijeg koji se odnose na umetnost, i to u prevodu s latinskog dr Zore Bojić, iz štampe je upravo izašao i širi izbor iz ovog Plinijevog dela, ovoga puta s tekstovima posvećenim istoriji nauke. Za osnovu ove knjige uzeto je „Pingvinovo“ izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, koje je priredio britanski profesor Džon Hili, a koje je prevela Nevena Mrđenović. Pored komentara profesora Hilija, u ovom izdanju je dodato još toliko napomena i komentara srpske redakcije, tako da je broj objašnjenja, komentara i dopuna oko hiljadu, što svedoči o ozbiljnosti priređivača. Među autorima komentara su dr Zoja Bojić, prof. dr arh. Milan P. Rakočević, dr Marko Popović, prof. dr Zoran Radovanović, prof. dr Aleksandar Palavestra, Dušan Mrđenović, Zoran Minderović i drugi. Ovo izdanje Plinija namenjeno je kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i svima onima koji se interesuju za izvorišta evropske kulture.

Plinije Stariji (Gaius Plinius Secundus) rođen je u Komu na severu Italije, 23. godine nove ere. Školovao se u Rimu, a sledeći porodičnu i stalešku tradiciju, kao vojni zapovednik ratovao je u Germaniji, Galiji i Hispaniji. Tu je potom, uz Afriku, službovao kao prokurator pod imperatorom Vaspezijanom, čiji je bio i lični prijatelj. Pored vojničkog zanimanja bio je strastveni čitalac – iščitavao je i činio ispise iz ogromnog broja antičkih stručnih knjiga, koji su mu kasnije, po povratku u Rim, služili za pisanje knjiga. Poginuo je 79. godine prilikom erupcije Vezuva, kao žrtva svoje radoznalosti, o čemu detaljno izveštava njegov nećak Plinije Mlađi u pismu Korneliju Tacitu, koje je takođe uvršteno u ovo izdanje.

Plinije je napisao veći broj knjiga, ali jedino njegovo sačuvano delo je Istorija prirode. Reč je o kompilaciji raznih podataka i obaveštenja iz svih grana dotadašnje antičke nauke i umetnosti, načinjenoj na osnovu dve hiljade knjiga oko stotinu najvažnijih autora, bezmalo čitavog znanja antičkog sveta. Raspon oblasti koje Plinije u knjizi predstavlja idu od kosmologije, geografije, antropologije, fiziologije, zoologije i botanike do medicine, mineralogije, rudarstva, poljoprivrede, tehnologije i umetnosti. Pri odabiru činjenica, Plinije je više radoznao nego kritičan, tako da vrednost predstavljanja građe zavisi od izvora, a njih ima svakojake vrste. Tako on u knjizi navodi i dokazane tvrdnje i nepotvrdive pretpostavke, činjenice i stavove koje i današnjeg čitaoca iznenađuju lucidnošću, ali i one koje danas izazivaju ne podsmeh, nego osmeh. Stil pisanja mu nije ujednačen i kreće se od suvoparnog referisanja do sočnog pripovedanja začinjenog mnogim anegdotama. Na jednom mestu, navodeći jednu fantastičnu grčku legendu, očiglednu izmišljotinu, ali s potvrdom navodnog očevica, kaže: „Zapanjujuće je dokle ide lakovernost Grka. Nema nijedne toliko besramno neverovatne pojave koja ne bi imala nekog svedoka.“ Pa ipak, i takve priče će uvrstiti u svoju Istoriju, čineći tako svoju enciklopediju šarenijom i zabavnijom.

Po opštoj oceni, Plinijeva Istorija prirode jedno je od kapitalnih izdanja antičke kulture, neprocenjivi izvor za upoznavanje s dometima i sadržajem antike. Uticaj Plinijevog dela kroz istoriju bio je ogroman; čitali su ga i na njega se pozivali, pored ostalih, Šekspir i Rable, a Persi Biš Šeli je napisao da je svoj ateistički pogled na svet izgradio čitajući, pored Lukrecija, upravo Plinijevu Istoriju.

Iz ovog izdanja Istorije prirode, uz dozvolu izdavača, prenosimo odlomke iz poglavlja o antropologiji, i to one u kojima Plinije sabira izveštaje rimskih i grčkih pisaca i navodnih svedoka o fantastičnim narodima koji žive izvan granica njemu poznatog sveta.