Dobovanje udarnih rupa

Nekad davno imao sam priliku da se provozam carskim drumovima zemlje Kalifornije. Drum kao drum, samo bez rupa, širok, jedva poneka krivina. Put je toliko ravan i prav da se neiskusan vozač u dobrim kolima izlaže ozbiljnoj opasnosti da od dosade zaspi. Ali, i za to ima leka – duž ivica kolovoznih traka postavljeni su niski katadiopteri. Kad točak prelazi preko njih, čuje se dobovanje koje budi i najupornijeg spavača. Noću katadiopteri svetle, put pod farovima izgleda kao aerodromska pista. I sve tako, hiljadama kilometara diljem zemlje Kalifornije.

Ne tako davno imao sam nepriliku da se provozam takozvanim magistralnim putem zemlje Srbije, od Kruševca prema Kraljevu. Kažem „takozvanim“ pošto čovek zaista treba da ima bolesnu maštu pa da taj sistem džombi, rupa, rupetina, glibavih jendeka, kanjona, mesečevih kratera i provalija sa po kojim kvadratom iskrpljenog asfalta nazove putem. Prema ovom „putu“ čak i ona kaljuga po kojoj je Flojd vozio odlučujuću trku „nacionalne klase“ deluje kao kalifornijska auto-strada. Sa sve katadiopterima.

Pre svega, ovaj put nema skoro nikakvu signalizaciju. Ono malo znakova što još postoji preteklo je iz boljih vremena. Nije jasno da li je signalizacija uklonjena kao nepotrebna, pošto put više nije put, ili su je seljaci iz okolnih sela razneli i iskoristili za opravku krovova i štala. I dok ćete u već pomenutoj zemlji Kaliforniji bar dvadeset kilometara ispred rupe veličine palačinke biti obavešteni da s putom nešto ozbiljno nije u redu, kod nas se ovakva obaveštenja smatraju nevažnim. Tako ćete kod nas naići na savršeno beskorisne znake za „klizav kolovoz“, „višestruku krivinu od kojih je prva nadesno“ ili „ne vozi brže od 80km/h“, ali ne i na zaista potrebne znake za „smrtonosnu višestruku rupu gde je prva široka dva metra“, „nepostojeći kolovoz“, „kraj puta“, „ne vozi brže od 5 km/h“, „da l’ znaš kud si poš’o“, „ne vozi uopšte“ ili „nema više puta, ovo je kraj sveta“ (videti sliku s konkretnim predlozima).

U početku su me strašno iritirale policijske patrole koje pedantno insistiraju na vezivanju pojaseva. Pre svega, vozi se beskonačno sporo, a šansa da ispadnete iz automobila ravna je šansi puža da ispadne iz svoje kućice. Drugo, treba da imate što slobodnije ruke da biste na svakih pet metara smotali „pun levi“ ili „pun desni“ ne biste li izbegli ono što se izbeći ne može. Međutim, posle malo vremena čovek shvati da pojasevi ovde zaista spasavaju glavu. U Kaliforniji oni služe da čovek ne proleti kroz šoferšajbnu pri brzini od 200 km/h. Duž kruševačkog „puta“ pojasevi pomažu da glavom ne probijete krov kad vam auto pri brzini od 20 km/h iznenada ljosne o ledinu.

I u nesreći ovakvih razmera neko se okoristi: vulkanizerske radnje nikle su na svakih sto metara, pa opet marljivi majstori ne stižu da poprave sve što se duž „puta“ razglavi i raspadne. Najčešća intervencija svodi se na rešavanje „kvadrature kruga“ tj. na pokušaj da se od kockaste felne ponovo napravi okrugla. Posao krene naročito dobro kad padne jaka kiša pa se sistem rupa duž „puta“ bez drenaže napuni vodom. Kolovoz se prividno uravna i ucakli, a naivan vozač poveruje kako će za sat vremena lake vožnje stići u Kraljevo. Naravno, iluzija (tj. auto) traje do prve „barice“, zapravo do prve udarne rupe. A srpska udarna rupa ima jednu specifičnu osobinu kojom se razlikuje od udarnih rupa drugih naroda: koliko god da je dugačka i široka, naša rupa duboka je bar pola metra.

Rupe na kruševačkom putu opremljene su jedinstvenim sistemom veštačke inteligencije: one se prilagođavaju potezima vozača. Ako kojim čudom svežete tri rupe a još uvek imate točkove na broju, automatski se pojavljuje četvrta koja bolno naplaćuje sve ono što ste „propustili“ kod prethodne tri. Naravno, u potpunosti važi zakon o održanju materije: sav materijal koji nije u rupama (a fali ga bar pola kubika po dužnom metru) naći će se razbacan po površini kolovoza.

Dok se stanje ne popravi, predlažem da se uvedu sledeće mere:

– Da se „put“ Kruševac–Kraljevo izbriše sa auto-karte Srbije. Koliko je samo putnika namernika gledajući u kartu pomislilo da tuda može da se prođe automobilom? Koliko je samo onih koji su zavedeni crvenom linijom na mapi napravili sudbonosnu grešku i skrenuli na „put“ na kome će ostaviti točkove, motore, a bogami i pokoju glavu.

– Da se pored „puta“ Kruševac–Kraljevo pobodu kočići da buduće generacije znaju kuda je put išao, za slučaj da se ipak rodi taj srpski junak koji će umeti da ga napravi iz početka (ne verujem, ali ipak). Ovako se mestimično više i ne zna gde je put nekad bio, a kako je erozija uzela maha, za koju godinu od puta ostaće samo jendeci kojih ionako ima posvuda.

– Da se plodna moravska zemlja, koju posmrtni ostaci nekad prohodnog puta nepotrebno zauzimaju a ničemu ne služe, vrati prethodnim vlasnicima u poljoprivredne svrhe. Širina puta taman odgovara širini prosečnog plastenika za rano povrće (pri tom je svaki plastenik višestruko duži od najvećeg neokrnjenog komada asfalta koji možete naći na pomenutom pravcu). Ako od Kruševca do Kraljeva ima 60 kilometara i ako je put (bio) širok oko četiri metra, to je oko 24 hektara najplodnije moravske zemlje, puta bar četiri tone žita po hektaru = 100 tona izgubljenog žita po sezoni. Malo li je?

– Pošto je eksperiment sa asfaltnim saobraćajnicama u Srbiji doživeo tragičan fijasko, valjalo bi da Vlada subvencijama pomogne ovaj narod prilikom nabavke prevoznih sredstava za čije normalno funkcionisanje nije neophodan asfalt. A to su: hoverkrafti, tenkovi, traktori, buldožeri i ona vozila kojima su se Apolo kosmonauti šetali po Mesecu.