Digitalna Srbija

U čitavom razmatranju razvoja digitalne ekonomije u razvijenom svetu, ponekad se zaboravi na sva ograničenja koja na tu temu postoje u Srbiji. Arhaična telekomunikaciona infrastruktura, nepostojanje regulisane poslovne prakse, nedostatak svetskih standarda organizovanja i opšti manjak civilizacijske infrastrukture, koji se u razvijenim zemljama podrazumeva, čine da razmišljanje o postojanju šansi za razvoj digitalne ekonomije u Srbiji deluje kao zaludno fantaziranje. Stvari su, ipak, malo drugačije.

Kao što je to već mnogo puta ponovio dr Nikolas Negroponte, autor knjige Biti digitalan, smatra se da prihvatanje digitalnog načina života nije primarno pitanje infrastrukture već kulture. Kao primer navodi Kostariku, zemlju sa najvećim stepenom iskorišćenosti kompjutera na svetu, u kojoj na svaki PC dolazi 16 aktivnih korisnika, i sve to uprkos telekomunikacionoj infrastukturi u odnosu na koju čak i ona u Srbiji izgleda moderno. Dakle, gde ima volje…

Kakve su šanse Srbije da se priključi digitalnom svetu? Pa, ona je već deo toga. Imamo internet, imamo i komercijalne prezentacije, imamo čak i jugoslovensku filijalu Amazon knjižare. Ali, kakve su šanse Srbije da brže napreduje u digitalnoj ekonomiji? Nekoliko stvari moglo bi da pomogne.

Prvo, uspostavljanje standarda. Svi vodeći učesnici u digitalnoj ekonomiji u Srbiji moraju da se udruže i organizuju, a dobar primer za to je nedavno pokretanje Udruženja internet provajdera. Međutim, to je samo jedna organizacija, koja se brine samo o jednom aspektu digitalne priče. Potrebna su i udruženja korisnika, internet marketing učesnika, digitalnih medija… Svi oni zajedno, ako su pametni, mogu da lobiraju srpsku vladu za stvaranje povoljnijih uslova za razvoj digitalne ekonomije.

Drugo, potrebni su kodeksi ponašanja koji će nedvosmisleno i vrlo čvrsto štititi privatnost i prava korisnika: kupovina preko neta, slanje komercijalne elektronske pošte, raspolaganje korisničkim podacima i tako dalje. Samo dobra praksa ubediće korisnike da više koriste internet u komercijalne svrhe.

Treće, treba što više raditi sa svetom i usvajati njihovu metodologiju i poslovnu praksu. Velika šansa su i jugoslovenski programeri i njihovo školovanje. S obzirom na kvalitet, potražnju na svetskom tržištu i cenu, programeri bi mogli da budu jedan od boljih izvoznih artikala Jugoslavije u budućnosti. Dobri primeri ovakve prakse već postoje.

Četvrto, državni organi, mediji i vodeće srpske kompanije trebalo bi da daju primer. Usvajanje kulturnih modela je stvar uticaja i ugledanja na druge. Jednostavno, digitalna ekonomija i digitalna priča moraju se napraviti „in“, od državnog vrha nadole. Bilo bi lepo videti predsednika zemlje kako koristi internet i zagovara njegovu efikasnost; bilo bi lepo videti vladu koja u radu koristi elektronsku poštu umesto brda papirnih dokumenata; bilo bi lepo čuti primere vodećih srpskih kompanija koje su uvođenjem interneta u poslovanje uštedele na troškovima marketinga ili organizovanja svojih poslovnih partnera.

Poslednje i najvažnije za specifičnosti srpskog mentaliteta, svi učesnici u priči trebalo bi da se navikavaju da rade zajedno. Sledeći primer japanskog DoCOMo-a, umesto da se svako napinje da bude sve za svakoga, treba omogućiti specijalistima da odrade ono u čemu su najbolji: telekom mreže da obezbeđuju infrastrukturu, proizvođači sadržaja da kreiraju nove poslovne i medijske ideje, marketing agencije da kreiraju digitalne oglase, specijalizovani servisi raznih namena da obezbeđuju živopisnu, dinamičnu i bogatu digitalnu sredinu. Ukratko, povećati broj učesnika u digitalnoj ekonomiji što pre i što više, i onda ostaviti zakonima tržišta da se staraju o ostalom.

Vredi ponoviti, u pitanju je kultura, ne samo infrastruktura.

(kraj)