Inspektorska misija Organizacije ujedinjenih nacija pod nazivom UNMOVIC ima samo jedan zadatak: da za 60 dana utvrdi da li Irak i dalje poseduje bilo kakvo naoružanje za masovno uništenje. Da ga je nekad bilo – nema sumnje, s obzirom na to da su buntovni Kurdi na severu zemlje bar jednom masovno pomoreni bojnim otrovima. Sve do 1991. godine Irak je, prema američkim saznanjima, godišnje proizvodio oko 25.000 litara botulina, najotrovnije poznate hemijske supstance i oko 12.000 litara suspenzije antraksa, što je dovoljno da se čitava planeta ubije nekoliko puta. U jednoj deklaraciji iz 1991. godine Iračani su teška srca priznali da imaju 10.000 patrona nervnog gasa, 1000 tona raznih bojnih otrova na zalihama i 52 projektila skad s 30 hemijskih bojevih glava, ali su porekli da su snabdeveni biološkim i nuklearnim oružjem (prve inspekcije iz 1992. godine pronašle su deset puta veću količinu od deklarisane). Da li ovog oružja još uvek ima ostaje da se vidi, iako Sadam svečano tvrdi da je „čist“. Prema rezoluciji UN-a, Irak je dužan da se do 8. decembra još jednom pismeno izjasni o svojim kapitalnim vojnim resursima. Bude li, kako se očekuje, iračka strana potvrdila da ne poseduje zabranjeno oružje, na zemljama koje tvrde suprotno biće odgovornost da proizvedu opipljive dokaze. Amerikanci su u više navrata tvrdili da se u nekoliko poslednjih godina iračka strana ubrzano naoružava svim vrstama oružja, kako konvencionalnog tako i onog za masovno uništenje.
Istinu će na terenu pokušati da utvrde dve tesno koordinisane ekipe od ukupno 250 članova (još 50 ljudi nalazi se na intenzivnoj obuci). Prva ekipa, sastavljena od stručnjaka Međunarodne agencije za atomsku energiju sa sedištem u Beču (IAEA), pokušaće da utvrdi ima li Irak vojni nuklearni program radi stvaranja atomske bombe. Drugu ekipu predvodiće glavni inspektor misije UN-a, sedamdesetčetvorogodišnji švedski advokat Hans Bliks i ona će biti ekskluzivno posvećena potrazi za hemijskim i biološkim oružjem. Obe ekipe pokušaće da utvrde ima li Irak u svom arsenalu tehnička sredsta kojima bi neku od zemalja u regionu mogao da napadne hemijskim, biološkim ili nukleranim oružjem. Pravi rad misija treba da započne 27. novembra, a do tada će se prethodnica baviti trivijalnijim zadacima – transportom opreme i raščišćavanjem ptičijeg izmeta kojim je zatrpano sedište prethodne misije UN-a.
POPRAVNI ISPIT: Bliks je u svojim prvim istupima bio vrlo tvrd, povremeno i tvrđi od američkih zvaničnika. Razlog možda leži u tome što je Bliks progutao mnogo gorkih pilula nakon što su slične misije iz protekle decenije (UNSCOM), u vreme kada je Bliks vodio IAEA, završene bez opipljivih rezultata. Amerikanci su ga optužili da je vodio „agenciju bez zuba“, da su Iračani godinama pravili budalu od njega i da mu je trebalo tri godine da napravi izveštaj o južnoafričkom nuklearnom programu, čak i uz punu kooperativnost Južnoafrikanaca. Bliks sada tvrdi da je „naučio svoju lekciju“ i da je ova situacija sasvim drugačija. I pored toga što iračka strana zasad deluje kooperativno, Bliks ne propušta da upozori Iračane da iza UNMOVIC-a stoji jednoglasni Savet bezbednosti, da je njega odabrao lično generalni sekretar Kofi Anan i da će Irak snositi ozbiljne posledice ako ponovo krene da zamajava njegove ljude: „Budu li pokušali da nam ukradu makar pola sata vremena, smatraćemo ovo kardinalnom opstrukcijom. Za pola sata nije moguće sakriti top ili veliku mašinu, ali je moguće uništiti tragove bioloških opita ili hemijske reagense“. Novinari već špekulišu da se lako može desiti da jedna brava bez ključa ili ispumpana guma budu dovoljan razlog za povlačenje inspekcije i neminovan rat.
Istovremeno, Bliks tvrdi da nova misija UN-a u Iraku neće ponoviti greške svojih prethodnica koje su u Iraku boravile između 1992. i 1998. godine kada je bilo očigledno da se među inspektorima nalazi i mnogo agenata koji su špijunirali za račun Amerike (ovo je implicitno potvrdio i generalni sekretar UN-a Kofi Anan u izveštaju iz 1999. godine žaleći se na „kauboje iz UNSCOM-a“). Prethodne inspektorske misije bile su sastavljene uglavnom od ljudi iz Amerike, Kanade, Zapadne Evrope i Australije. Ovoga puta personal čine stručnjaci iz 49 zemalja, tu je čak i šest Jordanaca i jedan Marokanac, a svi agenti CIA-e, MI-5 i ostalih sličnih organizacija moraće da ostanu kod kuće. Za četiri godine koliko su inspektori UN-a odsustvovali iz Iraka, tehnika je toliko napredovala da Bliks s oduševljenjem može da izjavi kako „sada možemo da detektujemo i najsitnije stvari. Iračanima će biti veoma teško da varaju ili zamajavaju inspektore nebitnim stvarima igrajući se s nama mačke i miša“.
Ovoga puta ništa nije izuzeto od moguće kontrole. Na spisku lokacija nalaze se sve Sadamove rezidencije i predsedničke palate, od kojih su mnoge pravi mali gradovi veći od 50 kvadratnih kilometara, sa preko hiljadu pripadajućih zgrada od kojih su neke velike kao fudbalski stadioni. Jedini Bliksov problem je neiskustvo ekipe – mnogi inspektori naći će se prvi put u Iraku, ne poznaju dovoljno njegovu istoriju, socijalnu i etničku strukturu, lokalni milje, običaje, jezik i kulturu. Pri tom se smatra da je Sadam velemajstor za sakrivanje stvari i da je mnogo toga već smešteno u podzemne bunkere daleko u pustinji. Bliks je svestan da će potraga za oružjem za masovno uništenje ličiti na traženje igle u plastu sena – površina Iraka uporediva je s veličinom Francuske ili Kalifornije. Upravo tu treba da pomogne vrhunska tehnika.
POTPUNA KONTROLA: U vrhunsku tehničku opremu svakako spadaju specijalne kamere koje su u Beču predstavili stručnjaci IAEA. Ove kamere, u četvrtastom oklopu veličine tostera koji ih čini otpornim na sve vremenske uslove, Iračani neće moći da demontiraju kada jednom budu postavljene na svoje mesto a da to ne bude automatski detektovano. Čak i u slučaju prestanka napajanja, ove kamere mogu danima da funkcionišu pomoću sopstvenih baterija. IAEA planira da postavi na desetine sličnih uređaja koji će preko satelita emitovati šifrovane slike okoline pravo u bečki štab na analizu. Tu su i specijalni merači količine nuklearnog goriva proizvedenog u reaktorima koji onemogućavaju njegovu zloupotrebu u vojne svrhe. Detektori bioloških i hemijskih agenasa neće biti ništa manje savršeni. Običan ručni detektor moći će na licu mesta da detektuje jednu jedinu sporu antraksa, nekoliko molekula nervnog bojnog otrova sarina ili VX-a, minimalni višak radioaktivnosti ili devijaciju u Zemljinom magnetnom polju koja ukazuje na postojanje podzemnih skladišta. U opremi se nalaze i minijaturne hemijske laboratorije za permanento praćenje hemijskog sastava tla, vode i vazduha sposobne da „dignu uzbunu“ čim neki od posmatranih parametara prekorači dozvoljenu vrednost. Veći deo ovih superfinih detektora (tzv. snifera) napravljen je u kalifornijskoj nacionalnoj laboratoriji „Lorens Livermur“ na univerzitetu UCLA. Tamo je napravljen i detektor hana koji iz uzorka vazduha vrši pozitivnu identifikaciju bacila antraksa ili kuge na bazi DNK za samo 20 minuta (ranije su uzorci putovali na analize u SAD, da bi rezultati stizali tek posle nedelju ili dve). Tu su zatim radari sposobni da utvrde postojanje skrivenih skloništa i tunela, slike sa satelita u najfinijoj rezoluciji (s detaljima veličine deset centimetara) u infracrvenom i vidljivom području, slike napravljene niskoletećim bespilotnim letelicama velikog dometa predator, dovoljno precizne da se jasno raspoznaju lica, helikopteri koji se mogu tako organizovati da lebde i po 24 sata iznad najinteresantnijih mesta. Tu su i obaveštajni podaci dobijeni od CIA-e i drugih agencija koji će inspektorima sugerisati gde treba prvo pogledati (kako se saznaje, interesantnih lokacija ima preko 700). Na meti su, pre svih, fabrike u kojima su uočena postrojenja ne sasvim jasne namene: fabrike vakcina koje eventualno proizvode biološke agense, rudarska postrojenja s velikim centrifugama koje bi se mogle iskoristiti za separaciju i obogaćivanje uranijuma i slično. Sve inspektorske ekipe biće standardno opremljene uređajima za globalno pozicioniranje i navigaciju, kao i konvencionalnim uređajima za merenje radioaktivnosti.
Međutim, tehnika nije svemoćna. Kako kaže Tim Mekarti, koji je kao inspektor UN-a već 15 puta boravio u Bagdadu, „budemo li se previše pouzdali isključivo u savremenu opremu, može se desiti da nam promaknu glavne stvari i da straćimo silne pare i vreme uzalud“. Po njemu, ključ za uspeh je – intervju: „Na stotine iračkih naučnika učestvovalo je duže ili kraće vreme u razvoju hemijskog i biološkog oružja. Jedan inspektor UN-a mora da zna kako da ih uhvati u laži“. Mediji već počinju da doziraju vesti koje sugerišu da irački pristanak na inspekciju naoružanja nije sasvim iskren. Tako „ABC Njuz“ i „Los Anđeles tajms“ 17. novembra objavljuju vest, iz „pouzdanih obaveštajnih izvora“, da su na iračkim drumovima uočena vozila natovarena biološkim oružjem: „Ova vozila iz vazduha mogu izgledati kao dečji kamiončići za sladoled ili kamp kućice. U stvarnosti su natovarena antraksom ili nečim sličnim“.
Bude li rat izbio, a sva je prilika da Amerikance i Britance u tom nastojanju više ništa ne može zaustaviti, Iračani će se susresti s novom generacijom inteligentnog naoružanja dosad neviđene brzine, ubitačnosti i preciznosti. Od kada su započele operacije u Avganistanu, oktobra 2001. godine, Amerikanci grozničavo rade na usavršavanju sistema za brzu akviziciju podataka, skoro trenutno donošenje odluka i munjevit udar po snagama protivnika. Testiranje ovakvih sistema je poodmaklo, a Ministarstvo odbrane nije žalilo para da na ovim poslovima angažuje najbolje inženjere i tehničare koje Amerika ima kako bi nova oprema što pre došla u ruke armije. Tako se pod nazivom Phantom Works krije čitava lepeza strogo poverljivih projekata čija je realizacija poverena Boingu, najvećem proizvođaču civilnih aviona koji se poslednjih godina sve više okreće znatno unosnijim vojnim poslovima. Drugi deo tajnih poslova pod nazivom Skunk Works poveren je Lokidu, još jednom gigantu američke vojne industrije. Javnost verovatno nikad neće biti obaveštena o pravoj prirodi ovih projekata, ali će sigurno biti u stanju da prepozna njihov strašan učinak na prvom narednom ratištu.
Kada je u pitanju oružje, nije baš sve tajna – dosta toga je svesno obelodanjeno upravo kao vid pritiska na Sadama kako bi mu se razbila svaka iluzija da iz predstojećeg obračuna može da izvuče barem „nerešeno“. (vidi okvir)
Amerikanci su, naravno, svesni da ni najsavremenija ratna tehnika ne garantuje uspeh ako nema kvalitetnog medijskog pokrivanja. Zato je, kao i obično u poslednjih dvadesetak godina ratovanja, obezbeđen „direktan prenos“. Kažu da će CNN ovoga puta nadmašiti samog sebe i da su kamere svuda: u pilotskim kokpitima, u bojevima glavama krstarećih raketa, na brodovima, bespilotnim letelicama, tenkovima, na vojničkim šlemovima, u Bagdadu… Svaka eksplozija biće zabeležena i emitovana u etar praktično u realnom vremenu, bez obzira na to da li je šteta „lateralna“ ili „kolateralna“.
Pametne bombe postale su još pametnije – pilot sada može automatski da prati više potencijalnih ciljeva ili da tempira upaljač bombe prema vrsti cilja koji se gađa.
Tokom rata u Avganistanu borbeni brodovi dobijali su živu sliku bojišta s kamera postavljenih na bespilotnoj letelici predator (upravo s predatora je lansirana raketa helfajer koja je 4. novembra u Jemenu uništila vozilo sa šest pripadnika Al Kaide). Zahvaljujući tako dobijenoj slici, kopnene trupe bile su u stanju da vrlo precizno navode brodsku vatru na položaje protivnika. Snage za specijalne operacije trenutno eksperimentišu sa softverom rover (funkcioniše na običnom laptopu) koji će kopnenim trupama omogućiti da precizno tuku protivnika brodskom vatrom pukim ucrtavanjem krstića na aerofotografiju dobijenu s predatora.
Unapređena verzija već dokazanog borbenog aviona super hornet ušla je u operativnu upotrebu – jedna eskadrila već se nalazi na nosaču aviona „Linkoln“. Ova letelica opremljena je najsavremenijim sistemom ATFLIR za praćenje naročito značajnih ciljeva. Sistem omogućava jednovremeno praćenje i gađanje četiri takva cilja i sastoji se iz moćnog laserskog obeleživača, elektro-optičkog senzora i infracrvenih detektora treće generacije za precizno navođenje projektila.
Helikopter apač longbou svakako je najsmrtonosnija letelica u svojoj klasi. Od ovih helikoptera formirane su i utrenirane posebne jedinice koje treba da asistiraju u pronalaženju i uništavanju iračkih projektila skad. Apač ima sofisticiran radar za kontrolu vatre sposoban da detektuje, klasifikuje i odredi prioritete ciljeva kako na zemlji tako i u vazduhu. Jedan Apač s lakoćom kontroliše 128 ciljeva u krugu od oko osam kilometara održavajući pri tom listu od 16 najopasnijih. Svaki takav cilj moguće je napasti topom od 30 milimetara sa 650 projektila u minuti, raketama hidra ili novom, radarski navođenom raketom helfajer koja jednom uočeni pokretni cilj prati sve dok ga ne uništi.
Mornarica je u upotrebu uvela USS šiloh, prvi brod koji je potpuno opremljen za komandovanje vazdušnim i protivvazdušnim snagama združenih jedinica čak i u uslovima kada kopnene jedinice za tu svrhu nisu raspoložive.
Bomba teška 10.000 kilograma bunker baster predviđena za bacanje na teško utvrđene tačke, nalazi se u završnoj fazi testiranja. Ovo je najteža navođena bomba u konvencionalnom arsenalu američke vojske.
U redovnu upotrebu upravo se uvodi novi tip krstarećeg projektila stelt, JASSM, težak oko tonu i dometa preko 300 kilometara. I ovaj projektil namenjen je gađanju bunkera i drugih utvrđenih položaja protivnika. Britanska verzija ovog projektila storm šedou upravo se montira na lovce tornado, sigurne učesnike svake vazdušne operacije nad Irakom. Projektil je namenjen uništavanju bunkera i komunikacionih centara, može da leti danju i noću po svim vremenskim uslovima na vrlo maloj visini i ima inercijalno navođenje korigovano snimcima terena iznad koga se leti, s automatskim detektovanjem cilja i izborom tačke udara u završnoj fazi.
Termobarične bombe i rakete koje upravo ulaze u operativnu upotrebu prvenstveno su namenjene vođenju borbe u urbanim sredinama gde se protivnik krije u stambenim zgradama i drugim teže pristupačnim utvrđenim tačkama. Ovakve rakete dovoljno su lake da se mogu lansirati s ramena, u stanju su da skreću iz ulice u ulicu pod pravim uglom ili se kreću vertikalno kroz kanale za lift i druge otvore između spratova. Detonacija u zatvorenom prostoru uništava protivnika kombinovanim efektom vrele vatrene lopte i udarnog talasa visokog pritiska.
Američke vazdušne snage odnedavno koriste klaster bombu CBU-97 s pametnim zrnima. Svaka bomba, teška oko 500 kilograma, ima u sebi deset projektila sa senzorskim upaljačima, pri čemu svaki od njih ima četiri bojeve glave. Svaka bojeva glava ima kombinovano aktivno lasersko i pasivno infracrveno navođenje i može da prati svaki pokretni i nepokretni kopneni cilj veličine osrednjeg borbenog vozila.
U poodmakloj fazi razvoja je i laserski navođena termokorizivna bomba namenjena uništavanju zaliha hemijskih i bioloških bojnih otrova sakrivenih u zgradama i bunkerima unutar naseljenih mesta. Ovakva bomba, teška oko tonu, prilikom eksplozije razvija dugotrajnu temperaturu od oko 400 stepeni Celzijusa i pouzdano uništava bojne otrove, uz blagi natpritisak koji ne dozvoljava da proizovdi sagorevanja i ostaci otrovnih agenasa napuste skladište.
Britanci i Amerikanci zajednički razvijaju tzv. elektronsku bombu sposobnu da privremeno ili trajno onesposobi protivničke elektronske sisteme generisanjem mikrotalasa visoke energije. Prvenstvena meta ovakvih napada su kompjuterski sistemi protivnika, ali i elektronika na vozilima, radarski centri i druga tehnika koju treba onesposobiti ili zarobiti bez većeg materijalnog razaranja.
Grafitne (blackout) bombe sastavljene od visokoprovodljivih karbonskih filamenata, dobro poznate iz vremena „ničim izazvane agresije“ na našu zemlju, ponovo bi mogle biti upotrebljene u svrhu privremenog onesposobljavanja iračkog elektro-energetskog sistema.
Odnedavno je u upotrebi i nova, supermoderna oprema za detekciju hemijskih i bioloških bojnih otrova. Šest ovakvih mobilnih sistema, pod imenom Portal Shields, već je stacionirano pri komandi američkih snaga u Kuvajtu, Kataru, Emiratima, Bahreinu i Saudijskoj Arabiji. Eksperimentalna pena za brzu dekontaminaciju trupa i tehnike takođe je dopremljena u Zaliv.
Rakete patriot, opremljene tzv. sistemom PAC-3, specijalizovane su za obaranje iračkih projektila skad na malim i srednjim visinama. Nova generacija ovih projektila snabdevena je znatno kvalitetnijim kompjuterskim softverom i mogla bi da postane osnovno oruđe protiv odbrane od svih vrsta taktičkih projektila – balističkih, navođenih ili krstarećih.
Minjaturna robotizovana vozila, dovoljno mala da stanu u vojnički ranac, koriste se još od vremena rata u Bosni kao sredstvo za čišćenje terena od mina. Danas su ova vozila znatno autonomnija i inteligentnija, a njihova upotreba svestranija. Mogu biti opremljena minijaturnim hemijskim laboratorijama za utvrđivanje bojnih otrova u vazduhu neposredno pred razmeštaj kopnenih trupa. U Avganistanu su ovakva vozila upotrebljavana u patrolne svrhe i za utvrđivanje tačne pozicije protivnika.
Bespilotne letelice predator mogle bi uskoro biti opremljene protivoklopnim projektilima s pasivnim akustičnim i infracrvenim navođenjem. Najnovija verzija ima znatno unapređen radar koji bolje razlikuje stacionarne i pokretne ciljeve i samim tim predstavlja pogodno oružje za napad na lako pokretne lansere iračkih projektila skad.
Tokom ovog leta američka vojska uvežbala je 16 specijalnih borbenih timova (Stryker), očito s namerom da ih upotrebi u ratu protiv Iraka. Svaki tim staje u jedno oklopno borbeno vozilo teško 19 tona, s osam točkova, solidno oklopljeno, opremljeno vrhunskom tehnikom i vrlo brzo (do 100 kilometara na sat). U zonu dejstva vozilo se doprema transporterima C-130 ili C-17 i operativno je odmah po sletanju. Raspoloživo je u raznim varijantama: kao „običan“ transporter pešadije, pokretno vatreno gnezdo, lovac na tenkove s vođenim projektilima, izviđačko vozilo, transporter municije, inženjerijsko vozilo ili komandni centar. Uz jedan „borbeni komplet“ ovakvih vozila obično ide i jedna bespilotna letelica šedou duga četiri metra, teška 150 kilograma, sposobna da ostane u vazduhu preko pet sati sa zadatkom da prati razvoj situacije, pomaže pri odabiru ciljeva i emituje visokokvalitetne žive snimke bojišta pravo u komandni centar.
