Pandemija na globalnom nivou je potpuno promenila sport u 2020. godini, gotovo sva sportska takmičenja odvijaju se pred praznim tribinama. NBA liga je bila prinuđena da ostatak regularne sezone i plej-of organizuje u Diznilendu na Floridi, u izolovanom kompleksu kojem je pompezno dat naziv „Balon“ i, naravno, bez prisustva publike.
Pravo da nastave takmičenje dobile su 22 ekipe, 13 timova iz Zapadne konferencije i devet iz Istočne. Sve ekipe koje su imale makar teoretske šanse da se plasiraju u plej-of su pozvane. Publika je mogla da prisustvuje utakmicama preko aplikacije koja je omogućila da na određenom broju ekrana vidimo lica navijača, koja su glumila publiku na improvizovanim tribinama.
Procenjuje se da su troškovi nastavka sezone iznosili oko 150 miliona dolara. Cena nezavršene sezone je bila previsoka, što zbog TV prava, što zbog budućeg pada marketinških akcija do kojeg bi sigurno došlo.
Veliki broj NBA igrača bio je veoma skeptičan u vezi sa nastavkom lige. Tokom prekida koji je trajao od 12. marta do 30. jula, veliki broj igrača bio je pozitivan na virus kovid 19, između ostalih i Nikola Jokić. Ispostaviće se da je zatvaranje igrača u „Balon“ dovelo do toga da od tada nema zaraženih i da ovaj sistem igranja u vanrednim okolnostima prihvati i FIBA u kvalifikacijama za kontinentalna prvenstva, koja se odigravaju u novembru i martu.
PROTESTI I NBA: Smrt Džordža Flojda u Sijetlu, kao posledica brutalne akcije tokom policijskog privođenja, odjeknula je među igračima u NBA ligi. Komesar lige Adam Silver je omogućio igračima da nose poruke na dresovima kao znak podrške afroameričkoj zajednici u Americi koja se svakodnevno bori za svoja prava. Ponovni slučaj policijske brutalnosti u SAD – ranjavanje Džejkoba Blejka u Viskonsinu – bio je povod da se prekine nastavak sezone. Tek posle apela Majkla Džordana i pristanka Lebrona Džejmsa, kao nezvaničnog simbola lige, igrači su ponovo izašli na parket.
U ovako dramatičnim okolnostima počelo je doigravanje za prvaka NBA lige, ili kako to Amerikanci vole da kažu – svetskog prvaka u košarci. Već na startu svi su videli finalnu utakmicu Zapadne konferencije između dva tima iz Los Anđelesa, Klipersa i Lejkersa. Kako to obično biva u Americi, personifikacija ovog budućeg finala bila je najava bitke između dva najbolja igrača ova dva tima – Kavaja Lenarda i Lebrona Džejmsa.
Do tog susreta, na veliku žalost američke javnosti i marketinške mašinerije NBA lige, nije došlo. U polufinalnoj seriji Denver Nagetsi Nikole Jokića izbacili su favorizovane LA Kliperse u sedam utakmica iako su gubili 3:1 posle četiri meča.
Prošlogodišnje ispadanje Nagetsa posle sedam utakmica u polufinalnoj seriji protiv Portland Trejl Blejzersa pripisivana je neiskustvu ovog mladog tima. Godinu dana kasnije, dobijaju dve odlučujuće (sedme) utakmice u dve serije i plasiraju se u finale Zapadne konferencije.
U oba duela, protiv Jute Džeza i LA Klipersa, gubili su sa 3:1. Preokretom koji nije viđen u istoriji NBA lige, oba puta su dobili naredne tri utakmice. Sve analize ovih uspeha koje iznose košarkaški stručnjaci počinju i završavaju se jednim imenom – Nikola Jokić.
CENTAR I PLEJMEJKER: Jokića poznavaoci košarke vide kao najzaslužnijeg za veliki uspeh Denvera. Svi se slažu i da je napredak Džemala Mareja u odnosu na prošlu godinu veoma značajan, ali njih dvojica u tandemu svakako predstavljaju najubojitiji par u NBA ligi u ovom trenutku.
Do dolaska Nikole Jokića u NBA ligu bilo je nezamislivo da centar sa visinom od 213 cm kreira igru jednog tima. Uvek su plejmejkeri bili produžena ruka trenerima u vođenju igre. Sada to radi jedan centar, koji je po tome jedinstven ne samo u NBA ligi, nego u celom košarkaškom svetu. Filozofija i kreativnost koje se rađaju samo na košarkaškim terenima na betonu, između klinaca koji besomučno tapkaju loptu i šutiraju na koš, preneta je prvi put na parket u telu jednog centra.
Ova specifičnost je potpuno promenila višedecenijski sistem po kojem centar jednog tima mora da igra. Uloga centra je da većinu vremena provede pod obručem, u beskrajnoj težnji da guranjem i snagom obezbedi što bolju poziciju za skok. Tek ponekad bi se u evropskoj košarci pojavili centri kao Krešimir Ćosić i Arvidas Sabonis, koji su svojom pokretljivošću i šutom menjali ovaj ustaljeni sistem.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Vlade Divac je doneo u NBA ligu ovaj nestandardni način igranja. Snagom nije mogao da se bori sa američkim centrima. Pribegao je inteligenciji i brzini. Dugo nije na poziciji centra bilo igrača koji bi mogao da zameni Vladu Divca i Dina Rađu, kao najtalentovanije predstavnike jugoslovenske škole među visokim igračima.
Majk Meloun, trener Denver Nagetsa, uvideo je veoma brzo o kakvom se košarkaškom biseru radi. Već sa nepunih dvadeset Nikola Jokić dobija šansu da igra u najjačoj ligi na svetu i da se svakodnevno nadigrava sa najboljim igračima na poziciji centra. Napredovao je iz godine u godinu: u šutu za tri poena, u mišićnoj masi i skokovima. Ono što mu je najveći kvalitet i po čemu se izdvaja se ne uči. Igračka inteligencija i pregled igre su njegove prednosti, koje obilato koristi, kao i asistencije koje su mu zaštitni znak.
Videlo se to najbolje u utakmici sa Juta Džezom, kada je za direktnog protivnika imao Rudija Gobera kao najboljeg defanzivnog igrača u NBA ligi. Pritisak koji je imao da sam rešava napadačke akcije zamenio je proigravanjem saigrača, naročito Džemala Mareja, koji je uz njegovu pomoć ubacivao i po 50 poena po utakmici.
Veza koju je ostvario sa Marejem u napadačkim akcijama postala je zaštitni znak Denver Nagetsa. Tokom ovogodišnjeg doigravanja njih dvojica su ubacivali više od polovine svih koševa Denvera, i bili gotovo nerešiva enigma za odbrambene igrače protivničkih timova. I kada su gubili sa dvadesetak koševa po utakmici, nisu odustajali od svog načina igre.
Postavka je uvek ista. Nikola Jokić ili prenosi loptu na protivničku polovinu ili je dobija čim je niži igrač prenese. Kada je lopta u napadu u njegovim rukama, svi ostali igrači njegovog tima se raspoređuju po unapred uvežbanim šemama. Pokušaj udvajanja Jokić automatski kažnjava asistencijom slobodnom igraču. Ako je postavka takva da nema mogućnosti da asistira, igra se na visini trojke takozvani „pik end rol“ sa Marejem (vrsta napadačke akcije u košarci u kojoj igrač postavlja blok /pik/ za svoga saigrača koji vodi loptu, i zatim se kreće iza odbrambenog igrača /rol/ da bi prihvatio dodavanje). Još jedna od Jokićevih prednosti u odnosu na druge centre u ligi je šut za tri poena, koji je ove godine doveo do odličnog proseka od 44 odsto, svojstvenog odličnim bekovima.
ODBRANA KAO NAJBOLJI NAPAD: Razlika u odnosu na prošlogodišnje igre Denvera je u odbrani. To je stalno potencirao njihov trener. Iz bezizlaznih situacija, gde su gubili i sa dvadeset poena razlike, izvukli su se kolektivnim zalaganjem. U poslednjoj utakmici polufinala Zapada protiv LA Klipersa sveli su njihova dva najbolja igrača, Kavaija Lenarda i Pola Džordža, na prosek postignutih poena iz igre od mizernih 25 odsto.
Denver Nagetsi su u finalu Zapadne konferencije. Kada ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, znaće se rezultat treće utakmice protiv LA Lejkersa. Posle prve dve utakmice Lejkersi vode sa 2:0, ali teško je davati prognoze kako će se završiti finalna serija. U drugoj utakmici, Denver je izgubio u poslednjoj sekundi trojkom Entonija Dejvisa. Moglo je da bude i drugačije, što bi dovelo do zanimljivijeg nastavka.
Izuzetno teško će biti Denveru da napravi još jedan preokret, pre svega zato što Lejkersi u svom timu imaju odlične centre, Dejvisa i veterana Hauarda, koji ulazi sa klupe isključivo da se bavi odbranom na Jokiću. Već iscrpljeni Denver, a posebno dva njegova najbolja igrača, veoma teško će moći da pariraju mnogo odmornijim Lejkersima, koji su u prva dva kola relativno lako pobedili svoje protivnika i daleko odmorniji ušli u finalnu seriju. Kako god da se završi ova serija Zapadne konferencije, Denver je već postigao ogroman uspeh. Sam ulazak u finale Zapada niko nije očekivao, predviđeno finale dva kluba iz Los Anđelesa je izostalo.
Vreme radi za Jokića i njegove saigrače. Nikola je 2018. godine potpisao ugovor na pet godina, a Marej je prošle godine stavio potpis na petogodišnji ugovor. Okosnica tima će naredne tri godine biti zajedno. Mlada nada Majkl Porter Junior, koji je pokazao veliki napadački potencijal, ali i velike mane u odbrani, sigurno će napredovati narednih godina. Ovaj trio, uz određene promene u timu, pre svega dovođenjem jednog solidnog centra koji je potreban kao podrška Nikoli Jokiću, jeste budućnost NBA. Jedan od najmlađih timova u ligi već sada se ravnopravno bori sa najboljim timovima i pobeđuje ih. Uz odličnog trenera, koji je verovatno uz Jokića najzaslužniji za ove uspehe, u budućnosti će predstavljati jednog od favorita za osvajanje šampionskog prstena.
Ako ponovo uspeju da nadoknade zaostatak i uđu u finale NBA lige, steći će samopouzdanje za budućnost i predstavljaće najozbiljnijeg kandidata za titulu u sledećih pet godina. Posle dvadeset godina i nezaboravnih duela Sakramento Kingsa (sa Divcem i Stojakovićem), prvi put imamo jednog igrača od kojeg zavisi igra tima i koji daleko stiže u plej-ofu. I zbog kojeg se ustaje u sred noći da bi se gledala NBA košarka.
Sve se češće priča o NBA ligi. Gledaju se utakmice do ranih jutarnjih časova, posebno od kada igrači sa prostora bivše Jugoslavije predstavljaju glavne oslonce u svojim timovima. Luka Dončić je već postao jedan od najboljih bekova NBA lige i zaštitno lice Dalas Meveriksa, Nikola Vučević je godinama najbolji igrač Orlanda, Goran Dragić blista u plej-ofu u dresu Majamija, Bogdan Bogdanović iz Sakramento Kingsa je jedan od najboljih bekova šutera u ligi. Popularizacija košarke u regionu je zagarantovana.
Nekada je evropska košarka bila rasadnik talenata. Sada, svako ko pokaže potencijal završava u NBA ligi. Ne bi trebalo brinuti za budućnost košarke na prostorima bivše Jugoslavije, ali ono što brine jeste nepostojanje ozbiljne lige koja bi talenat koji objektivno postoji podigla na viši nivo. Još opasniji je pritisak menadžera, što forsiraju mlade igrače koji pokažu izvestan talenat, a sve u cilju brze zarade.
Malo je igrača kao Nikola Jokić ili Luka Dončić. Oni se rađaju jednom u dvadeset, trideset ili još više godina. Strpljenje i dobra organizacija klubova, uz jaku regionalnu ligu, ponovo će stvoriti vrhunske igrače na ovim prostorima. Do tada ćemo uživati u igrama ova dva vanserijska talenta i ponekad se pitati kakav bi bio tim koji bi sastavila bivša Jugoslavija. Na svakom mestu u ekipi imala bi po dva odlična igrača, dok bi Dončić i Jokić pravili razliku. Neostvarivo je, ali je privlačna tema za razmišljanje.
Ko god bude bio trener reprezentacije Srbije, moraće da kopira sistem igre Denver Nagetsa ukoliko želimo da osvajamo medalje na velikim takmičenjima. Prošlogodišnje prvenstvo sveta je dobar pokazatelj kako ne treba koristiti Nikolu Jokića. Najbolji centar sveta je ostajao usamljen pod košem i korišćen je kao staromodni centar. On to nije i nikada neće biti.
Celokupna igra reprezentacije Srbije morala bi da se bazira na Jokiću i njegovim kreacijama. Ukoliko bi Bogdan Bogdanović kao vrhunski bek šuter igrao na način na koji u Denveru igra Džemal Marej uz pomoć Jokića, dobili bismo tandem koji bi donosio razliku u budućnosti. Nije potrebna velika trenerska filozofija. Pogledajte Denver Nagetse.
