Deci koja nemaju nikog

Socijalna politika Kraljevine Srbije nije bila organizovana na državnom nivou. Nije postojalo ministarstvo, čak ni odeljenje koje bi se sistematski bavilo socijalnim pitanjima. Briga za siromašne, bolesne, napuštene bila je svedena na pojedinačne akte milosrđa i brigu opštinskih i sreskih organa vlasti. Do 1900. godine u Beogradu je osnovan samo jedan i to privatan dom za napuštenu decu, ali stariju od sedam godina. Zbog toga su prva ženska udruženja, Žensko društvo i Kolo srpskih sestara, u svojim programima kao osnovne ciljeve isticala brigu za socijalno najugroženije kategorije stanovništva.

Poražavajući su podaci koji se odnose na prosečan vek žena početkom 20. veka. U varošima Srbije su na 1000 muškaraca dolazile svega 752 žene, dok je na selu situacija bila nešto bolja. Posebno su bile ugrožene samohrane majke i razvedene žene, čiji je prosečan vek bio svega 35 godina. Žensko stanovništvo je umiralo u mlađem dobu iz više razloga, a najznačajniji su bili težak život, rizici trudnoće i rađanja, povezani sa velikom smrtnošću u nehigijenskim uslovima. Prema godišnjim statistikama, 1903. godine u Srbiji je umrlo 26,3 odsto dece u prvoj godini života, a od tog broja je čak 15,2 odsto bilo one dece koja su živorođena. Sve ove podatke je dr Jovan Jovanović, osnivač i šef ginekološkog odeljenja Državne bolnice, dobro znao, kao što je bio svestan da je preventivna zaštita bila važna za zdravlje žena i njenog poroda. Kako bi pomogao tom najugroženijem delu društva, pokrenuo je nekoliko velikih humanitarnih akcija.

Materinsko udruženje je osnovano 4. decembra 1904. godine na inicijativu doktora Jovanovića. Okupivši oko sebe ugledne gospođe, humanitarne radnice, od kojih je Sara Karamarković prva prihvatila njegovu ideju, doktor Jovanović je govorio o tome da treba osnovati jedno privatno društvo koje bi se bavilo zaštitom odojčadi i male dece. Na osnivačkom sastanku im se pridružila i dr Draga Ljočić, koja je postala i prva potpredsednica društva, dok je za predsednicu izabrana Sara Karamarković. Zahvaljujući njihovom predanom radu, već posle godinu dana 15. januara 1906. godine otvoren je prvi dom Materinskog udruženja – “Dom za nahočad” u Studeničkoj ulici br. 34 u Beofeasu. Dr Draga Ljočić je volonterski radila kao upravnica Doma, dok su kao pomoćni lekari volontirale dr Marija Vučetić, dr Ljubica Gođevac, dr Marija Zibold i dr Marija Savić. U Dom su primana napuštena deca do sedam godina starosti. Decu su donosili kako državni organi koji su ih nalazili napuštenu, tako i samohrane majke koje nisu mogle da decu izdržavaju i neguju. Kako zdanje u kome je Dom započeo rad nije moglo da pruži potreban prostor, uskoro su deca preseljena u novi Dom u Resavskoj ulici br. 90. Tu zgradu je mitropolit Materinskom udruženju dao na upotrebu uz plaćanje kirije. Dom je mogao da primi oko dvadesetak dece, ali je već 1907. godine imao 42 pitomca o kojima je društvo vodilo brigu.

foto: privatna arhiva

Materinsko udruženje je od samog početka svog rada bilo u stalnom kontaktu sa predsednikom Beogradske opštine, a dobijalo je i znatna sredstva od opštine. Zauzvrat su prihvatale decu o kojoj se opština brinula i koja su u početku smeštana kod privatnih lica – hraniteljskih porodica. Deca čiji je boravak finansiralo Materinsko udruženje, tzv. “društvena” deca, uglavnom su bila deca samohranih majki koje su bile u teškom materijalnom ili zdravstvenom stanju. Bilo je i dece čije su majke umrle na porođaju, a očevi su već brinuli o više nejake dece. Treću kategoriju su činila tzv. “privatna” deca, koja su u Dom smeštana uglavnom zbog bolesti i nemogućnosti porodice da se o njima stara, za koju je porodica plaćala mesečno izdržavanje i lečenje.

U javnosti je ovo udruženje glasno kritikovano, sa obrazloženjem da se tako širi nemoral, pošto su većina štićenica i štićenika bila vanbračna deca. Zahvaljujući velikom ugledu koji je Draga Ljočić uživala, uspela je da se izbori sa ovim optužbama. Odnos javnosti se prema ovom udruženju i njihovim štićenicima promenio kada je pokroviteljica društva postala princeza Jelena Karađorđević, ćerka kralja Petra I. Pored pomoći opštine, društvo je dobijalo i stalnu godišnju pomoć od Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Rad društva je pomagalo i Srpsko društvo Crvenog krsta, kao i brojni pojedinci, naročito beogradski trgovci. Nažalost, rad društva je bio ograničen samo na Beograd.

foto: privatna arhiva

Tokom Prvog svetskog rata, Dom je i u teškim uslovima nastavio da radi. Nadzornica Natalija Popović je teškom mukom uspela da održi rad, nahrani i obezbedi decu, koja su u vreme bombardovanja Beograda izmeštena na periferiju grada radi sigurnosti. Lekarke dr Slavka Mihajlović i dr Ljubica Gođevac su redovno obilazile decu i tokom okupacije. Posle okupacije Dom se našao u teškom položaju, a broj smeštene dece je rastao. Nestašica ogreva i hrane dodatno je otežavala funkcionisanje doma pa je nekoliko supruga austrijskih oficira priskočilo u pomoć i počelo da pomaže Dom. Tokom 1916. godine u Domu je boravilo u proseku između 40 i 60 dece. Pokroviteljica Doma je od decembra 1915. do oktobra 1916. bila Ana Franc, a u novembru 1916. pokroviteljstvo je primila baronica Ida Lang. One su se takođe starale da se prikupljaju pokloni, odeća i hrana za decu. Čak je i srpski Crveni krst preko Ženeve uspevao da pošalje novčane priloge Domu.

Posle Prvog svetskog rata Materinsko udruženje je obnovilo rad pod rukovodstvom nove predsednice Zorke Vlajić. Uspele su da, uz mnogo muke i truda, sagrade novu zgradu za svoj Dom, koja se nalazila na uglu ulica Kralja Milutina i Vojvode Milenka. Mnogi dobrotvori su, često anonimno, donirali novac, a među njima i kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija, koja je postala i pokroviteljica društva, zatim Beogradska opština, inostrana dobrotvorna udruženja. Najveću pomoć su dobili od Blanš Vesnić, supruge srpskog i jugoslovenskog ambasadora u Parizu Milenka Vesnića. Ona je bila na čelu fonda “Udruženje za spasavanje srpske dece u Parizu”, koje je poslalo 200.000 dinara za podizanje doma. Dom je svečano otvoren i osvećen 4. decembra 1925. godine. U početku je u Domu zbrinuto 75 dece i 12 majki. Uprava doma je poveravana doktoru Mateju Ambrožiću, koji je u tom trenutku bio šef Univerzitetske dečije klinike i Zavoda za zdravstvenu zaštitu matere i dece, profesor dečije medicine na Medicinskom fakultetu. Kao pomoćnik i zamenik upravnika radio je dr Uroš S. Ružičić, docent na predmetu Dečija medicina. Lekar doma je bila dr Nadežda Bajić. Negovateljice su bile sestre-nudilje koje su imale propisanu stručnu spremu.

Članice Materinskog udruženja su u Pravilima Doma navele uslove koje dete mora da ispuni da bi bilo primljeno. U Dom su primana: nahočad i odojčad u prvim mesecima, kojima je umrla majka, a nemaju nikoga da ih neguje i hrani; novorođenčad iz tuberkulozne sredine, odojčad kojima se majka razbolela, a nemaju nikoga da ih neguje i hrani, nedonoščad, zlostavljena i zapuštena odojčad. U pravilima društva navedeno je i pod kojim uslovima se u Dom primaju deca sa majkama, jer su članice društva tokom rada uvek zastupale prirodnu ishranu dece, to jest dojenje. Postojao je još jedan razlog zbog kojeg su se članice društva trudile da što više majki sa decom smeste u dom. Kada je u pitanju bila neželjena trudnoća, period koji bi majka provela uz dete dojeći ga stvarao je vezu između nje i neželjenog deteta i često doprinela da dete ne završi u sirotištu. Ove majke su često u Domu boravile do šest meseci, zaštićene, a ispraćane opremljene za budući život. Majke su u Domu i radile, učile, a imale su priliku i da nešto zarade ili sebi obezbede posao. One koje su imale dovoljno mleka ustupale su višak deci bez majki, a za to su dobijale novčanu nadoknadu.

U Dom za odojčad su na praktičan rad dolazili mladi lekari, studenti su dolazili na praksu, kao i učenice Nudiljske škole. Podmladak Crvenog krsta je dovodio učenice osmog razreda beogradskih gimnazija na kurs na kom su im lekari i sestre davali teorijske i praktične upute o nezi odojčeta.

Materinsko udruženje je uspešno radilo do početka Drugog svetskog rata. Borba sa predrasudama i materijalnim teškoćama bila je stalna. Samo upornošću i zalaganjem članica društva, njihovim ličnim angažovanjem, moglo se obezbediti stalno finansiranje i opstanak Doma za nahočad. Prema nepotpunim podacima, društvo je tokom rada imalo više od 700 redovnih članica, ali je njihov stvarni broj daleko veći. Svoj plemeniti cilj ne bi mogle da postignu bez opšte podrške i oko 700 dobrotvora koji su im pomagali novčanim prilozima, besplatnim radom, hranom i odećom. Mnogobrojni spaseni životi mališana, ostavljenih i zaboravljenih, bili su za njih najveća nagrada. Danas se u Domu Materinskog udruženja nalazi Institut za neonatologiju.