Danas nema vesti

Ove godine razlika između katoličkog i pravoslavnog Uskrsa bila je baš velika, čitava 33 dana. Ali ovo neće biti priča o kalendaru i pokretnim crkvenim praznicima, već o Bi-Bi-Sijevom radiju i rečenici “Good evening. Today is Good Friday. There is no news”.

Na Veliki petak 18. aprila 1930. godine u uobičajenom terminu vesti u 20 i 45 dok su se slušaoci okupljali oko radio-aparata, spiker Bi-Bi-Sija izgovorio je odmerenim i umirujućim glasom pomenutu rečenicu, i objasnio da “…sledi klavirska muzike iz studija”. Program je nastavljen prenosom Vagnerove opere Parsifal iz koncertne dvorane Langam u Londonu.

Sudeći po tome što nije bilo pritužbi, izostanak vesti nikog nije potresao.

U najavi radio-programa za taj dan postojao je termin za vesti, ali ne i najava da će one bito zamenjene muzikom. Na stranu to što je dolazeći Uskrs već vest po sebi, a znamo i da je tog dana bilo dosta događaja u svetu koji su zavređivali da se nađu u vestima, ali – nisu. O tim događajima se zna zato što su o njima izveštavali drugi mediji: tajfun na Filipinima, oružana pobuna u Bengalu koja je uslovila uvođenje policijskog sata i vojnu upravu u toj oblasti, 118 ljudi, većinom dece, izgorelo je u crkvi u Koteštiju, u Rumuniji, u požaru izazvanom svećama…

O ovom presedanu, o Danu bez vesti, ne znamo mnogo, sve je obavijeno izmaglicom nagađanja. Niko ne zna kako se došlo do te odluke. Da li je strateška, da li je rezultat dugog razmišljanja ili je na brzinu i iz nužde doneta. Povodom 90. godišnjice ovog događaja napravljena je rekonstrukcija kako je najverovatnije i najpribližnije to moglo da zvuči – nešto kao kopija nepostojećeg ili izgubljenog originala.

Prva emitovanja radio-programa počela su 15. juna 1920. a Bi-Bi-Si je formiran 18. oktobra 1922. Vesti su počele da se emituju već 14. novembra 1922, kao bilten agencijskih vesti emitovane su redovno u 18 sati. Posle vesti sledila je vremenska prognoza. U početku čitao ih je Artur Barouz, direktor programa, i to dva puta: prvi put brzo, a drugi put sporije, da bi oni koji žele mogli da naprave beleške.

Godišnji izveštaj Bi-Bi-Sija za 1930. kaže da je u Velikoj Britaniji izdato 3.195.553 dozvole za posedovanje radija i da ima oko 12.000.000 slušalaca, te da svako drugo domaćinstvo ima radio-aparat. Bi-Bi-Si je počeo kao privatno preduzeće, ali je ubrzo postao javno, osnovano kraljevskom poveljom (Charted Public Corporation). Finansiranje je od početka bilo obezbeđeno, dobro znanom pretplatom koju su plaćali svi vlasnici radio-aparata. Nije postojala konkurencija te je Bi-Bi-Si zaista delovao kao pravi javni servis sa misijom da obaveštava i obrazuje slušaoce.

Nije nužno morao da se dopada bilo kom posebnom segmentu publike.

U početku je zavisio od agencija i agencijskih vesti, ali je bio neka vrsta glasnogovornika vlade i vladinih institucija, što mu je dalo mogućnost da se porede izvori i vesti. Tako je Bi-Bi-Si izgradio visoke standarde onoga što se smatralo vestima i izveštavanjem, pre svega tačnost, objektivnost i odmerenost. Nudio je publici ne uvek šta je možda ona želela, nego što je trebalo da zna. Gradio je svoj imidž, kao i sistem vrednosti i kodeks ponašanja.

U to vreme, spikeri i najavljivači su bili anonimni i nosili su večernja odela. Kažu da je to bilo iz solidarnosti sa muzičarima i dramskim umetnicima koji su takođe morali da dolaze u svečanim odelima za svoje radio-nastupe, ali je to sve davalo ozbiljnost i uljudnost.

To je bilo okruženje i to su bili razlozi koji su mogli da doprinesu pomenutoj odluci da se umesto vesti emituje muzika. Jedni misle kako je prevladao stav da sve vesti tog dana ipak nisu toliko važne i da su ih već objavili drugi, a neke nisu bile sasvim proverene i potvrđene, i da je tako prevagnula odluka da ne treba kvariti raspoloženje slušalaca pred praznik.

Drugi kažu da su razlozi bili malo praktičniji i da imaju i političku pozadinu. Tih dana vlada je pokušala da odgovori na neke optužbe izrečene u štampi u vezi sa nekim merama, ali pošto štampa nije izlazila tokom praznika, pritisak vlade je bio na radio. Ne želeći da bude pristrasni glasnogovornik vlasti, Bi-Bi-Si se odlučio na diplomatsko rešenje – da ne emituje nikakve vesti, pa ni te vladine. Tako to tadašnje ukidanje vesti liči na rane pokušaje borbe za nezavisnost medija.

A danas…

Vreme kada su sve vesti uspevale da stanu u petnaestominutni program je davno prošlo vreme. Olimpijski moto “brže, više, jače” (citius, altius, fortius) našao je svoju primenu i u izveštavanju, pa mi živimo našu svakodnevicu, voljno ili nevoljno, okruženi vestima. Toliko smo se navikli na vesti da tišina donosi nelagodu, osećamo “neizdrž” da dođemo do bilo kakvih vesti, pa menjamo kanale TV stanica, pretražujemo radio-stanice, listamo novine, pretražujemo veb-sajtove.

Više i ne moramo da ih čekamo i tražimo, one prosto naviru i svuda su prisutne: od velikih displeja po trgovima do ekrana televizora, kompjutera i mobilnih telefona. Nismo mi samo primaoci poruka nego smo se i sami pretvorili u male kreatore i distributere vesti. Snimci sa naših mobilnih telefona postaju vesti i prilozi u vestima. Postajemo dobrovoljni samoinicijativni izveštači i dopisnici (često sledi i nadoknada za naše vredne priloge). Šerujemo, lajkujemo, prosleđujemo čitave male biltene svojih i tuđih vesti, šaljemo informacije gde smo bili, šta smo jeli, koga smo videli…

Kada bi antropolozi iz nekog drugog sveta trebalo da sačine izveštaj o našoj kulturi i našim navikama, sigurno bi rekli da “…imaju stalnu i neizdrživu potrebu da se obaveštavaju, žive okruženi vestima i jedni druge obasipaju vestima kao specifičnim vidom socijalne interakcije”.

Ona kratka obaveštajna rečenica da je danas dan bez vesti nije samo to, ona ima snagu postavljanja i ukidanja. Rečenica koje ne samo da opisuja neku stvarnost nego je i menja.

Kroz taj čin ukidanja potvrdila se prava priroda vesti – vesti se proizvode, vesti su ono što mi ili neko u naše ime odluči da su vesti. To baca senku na sliku o objektivnom pravovremenom izvešavanju, govori da je to iluzija.

Svi smo mi iskusili neko vreme bez kompletnih vesti: predizborne tišine, prekidi programa, nestanci struje i interneta, štrajkovi novinara. Ali to nije isto. Jer tad su vesti postojale, samo nisu bile vidljive. Tada su urednici, novinari, vlast ili neka viša sila odlučivali da li ima ili nema vesti. Možda je trenutak da odlučimo za sebe.

Postoje već određeni dani kada nas pozivaju da se uzdržimo od nečega, dan bez mobilnih telefona, bez vaj-faja, bez imejlova… Predlažem dan bez vesti, da povremeno uzmemo dan odmora od vesti. Može i nekoliko puta godišnje.

Razmislite o tome.